ANA, CRTEŽ NA PESKU I DEČKO SA KAČKETOM (XIX)

PIŠE: Nenad BARAKOVI? – BARA

Krenulo je da svi?e. Odložila je šahovsku tablu, promrmljala O?e naš i otišla do razbijenog prozora. Praznina. Nije ose?ala ništa. Ništa ponekad ume da bude teško kao planina; pogotovo ako si Ana.

Zapljusnula se hladnom vodom i steturala niz ulicu. Sunce je po?elo da prži i opet se javio onaj trip derealizacije; pritisak u glavi, i ose?aj da nešto nije u redu, i ako je zapravo sve u redu.

Kona?no nema ljudi na ulicama, kona?no je sama. Pa ona je uvek volela samo?u. Ha, a sada odjednom; gde su ljudi?

Skontala je da joj fali ekipa sa kojom je blejala, koncerti na koje je išla i to. Obi?ne stvari koje su ?inile dnevnu rutinu kako bi se sedmica zaokružila u jednu svrsishodnu celinu.

Sa slušalica je svirala… zajebavam se. Nije ništa sviralo. Crkle su joj slušalice, a prodavnica nije radila, pa nije mogla da kupi nove. A i po?elo je da joj ponestaje love koju je uštekala; zajebana je situacija.

“Ovi kinezi ?ega god se uhvate sjebu. Ne mogu ni obi?ne slušalice da naprave”, bila je politi?ki nekorektna u ovim teškim vremenima za ?itavo ?ove?anstvo.

I zaista bilo je. Najviše su posla imali ljudi koji dresiraju pse. Morali su da ih u?e da pišaju na wc-šolji i da posle toga puste vodu. I ruke da operu, obavezno. Pre i posle jela.

“Ostani kod ku?e, ostani kod ku?e. Koji im je ?avo više? Zašto niko ne kaže “Ostanite hrabri” ili tako nešto?”, pokušavala je da složi puzlu ali bezuspešno.

Šetala je mostom. Aha, onim mostom kojim bi ranije projurila bajsom i nikada ne bi obratila pažnju na reku, osim kada bi je fotkala za društvene mreže. Reka je bila bistrija nego ina?e. Mogao si se ogledati u njoj ako si imao narcisoidan poreme?aj li?nosti; ali jok, ona nije bila takva. Ona je u reci videla kamenje, ribe koje su jurile po njoj i novi život koji se ra?a uprkos tome što se gomila života baš u tom trenutku gasila.

Stepenicama se spustila pored reke i uzela štap koji je našla na obali. Pažljivo je krenula da crta znak mira na pesku.

“Nek svuda vlada mir”, rekla je i završila crtež. Nije baš li?io na znak mira.

Reka je bila bistrija nego ina?e.
Mogao si se ogledati u njoj ako si imao
narcisoidan poreme?aj li?nosti;
ali jok, ona nije bila takva. Ona je u reci videla kamenje i ribe

“Što si nacrtala kurac na pesku?”, zapištao je neki glasi?. Okrenula se, i ugledala de?aka sa ka?ketom i majicom benda Ramonsi.

“Ne psuj. Nije to kurac nego znak mira”.

“Meni ipak više li?i na kurac”.

“Ne psuj. Nemoj da izgovaraš kurac. I to što nosiš je bend, nije marka majice .

“Ti ?eš da me u?iš”.

“Da, ja ?u da te u?im”.

“Bolje nau?i da je nepristojno crtati kur?eve po plaži”.

“Nisu kur?evi, nego je samo jedan.”

“Aha, zna?i ipak si priznala da nije znak mira”, mali nije posustajao. Bio je bezobrazan i dobro se držao. Nije ga zanimalo što je prelepa i što je ono ipak bio znak mira, a ne ona ružna re? koju ne?u spomenuti jer mi je neprijatno psovati.

“HEJ, ŠTA RADITE VAS DVOJE TU”?, glas iz žbuna je zagrmeo, a onda se pojavila prikaza debelog policajaca, umazanog odela od silnog prežderavanja i lelemudanja po ?itave bogovetne dane.

“Ništa, sva?amo se da li je ovo znak mira ili kurac”, de?konja je bio bezobrazan

“Šta si rekao mali, nemoj da te ja… pa ne smeš psovati. Sad je policijski ?as, mogu da te uhapsim, odvedem u zatvor i osudim na tri godine iz sprdnje. A da vidiš kako vole vas sa crnim majicama u zatvoru…A i ti devoj?ice, kako smeš”… približio se i pogledao u crtež na pesku.

” Pa to nije ni znak mira, a ni ono drugo… to je viršla. NACRTALA SI VIRŠLU, JEBEM TE BOŽE. PA TI SI UMETNICA, TI SI NOVA MONA LIZA.  UMETNICA BRE”, policajac nije mogao da sakrije svoje oduševljenje i glupost koliko god da je to pokušavao. Po?eo je ritualno da ska?e oko crteža kao mali majmun i da oble?e u krug oko istog.

“Viršla, viršla…”, pevao je neku glupavu pesmu dok je nespretno skakutao po plaži. Ana i de?konja sa ka?ketom su se smejali kao blesavi, ali ovaj nije mario. Probudilo se dete u njemu. Najvažnije je zadržati dete u sebi, kenjaju moderni psiholozi, pa onda pri?ati sa njim i te gluposti. Ne razumem se u to.

“ŽIVOTE, JEBEM TI MAJKU KAKO JE DOBRO NACRTALA… “, nije stigao da završi re?enicu jer se sapleo preko kamena i zveknuo u pesak.

Ana i de?ak su prasnuli u smeh.

“ŠTA JE SMEŠNO? IMA DA SE ZNA KO JE OVDE GLAVNI. HO?ETE DA VAS POHAPSIM SADA, A”?, pandur je po?eo nesnosno da urli?e. I ako je bio prili?no daleko od njih, oboje su osetili da mu smrdi iz usta.

“Nemojte. Evo idemo oboje odavde”, u klincu se odjednom probudio glas razuma.

“TAKO, TAKO. I DA VAS NE VIDIM VIŠE OVDE”, bio je ponosan na sebe što je oterao dvoje mladih ljudi. Kona?no je uspeo da obavi svoju dužnost onako kako ustav nalaže i da služi državi. Bio je ponosan na sebe, i svoj smrad iz usta.

Ana i de?konja su krenuli sa obale. Opet je shvatila zašto ipak nije volela ljude, i zašto je ipak volela da ostane u svojoj sobi i koliko je zapravo nemo?na da se izbori sa ljudskom glupoš?u.

“Hej, a znao sam da je ono znak mira, samo sam se sprdao”, de?konja je skinuo ka?ket, pogledao je u o?i. Bile su to najblesavije o?i koje je video u životu.

“Omiljena pesma od Ramonsa?”, upitala ga je.

“I wanna live”.

“Ana, drago mi je”, nasmešila se.

“Džoni iz Luzergrada”, uzvratio je.

“KROFNE, KROFNE… “, idiotska pesma policajca je još uvek odjekivala njihovim ušima.