ANA IMA NAPAD PANIKE

PIŠE: Nenad BARAKOVI? – BARA

Sve je bio samo san. Ništa Kalifornija, ništa Bi? Bojsi, Brajan Vilson i potpisana gitara.

Kroz razbijen prozor mogla je da vidi Luzergrad, mesto koje je odavno bilo sjebano, a sada mu je na papiru samo utefterena još koja dijagnoza, kao potvrda. Fino, suptilno i vanredno.

“Mama, probudi me i reci da kasnim u školu”, pokušala je da bude ironi?na, ali jok. Nema mesta za ironiju i defetizam.

“Ma vide?e oni, bre”, i zaista, nije lagala. Vide?e oni, samo da pro?e ekološka katastrofa koja je zadesila Luzergrad. Svima ?e im se najebati milosne majke, za sve; po?evši od one ispale u šestom razredu od simpatije, pa do otkaza iz novinarske agencije jer nije bila politi?ki podobna.

Dan kao dan. Ljudi su sedeli sjebani u svojim gajbama, okovani strahom, besom i frustracijom. Stranke su donosile pakete humanitarne pomo?i svojim ?lanovima, i od sramote lagali kako je pomo? zapravo stigla iz Crvenog krsta.

Oni drugi, koji nisu bili ?lanovi nijedne partije su krenuli polako da umiru od gladi i da padaju u nesvest po stanovima, ali se o tome ?utalo. Ko im jebe mater, i treba da poumiru, svi do jednog. Udišu vazduh, a ne?e da glasaju? Ha, pa vidi kurca u slamnatom šeširu.

Ustala je iz kreveta, zavezala kosu i pogledala se u ogledalo. Kakav pogled ?ove?e, zaista se bedno ose?am što nisam pisac pa ne mogu da ti ga opišem. Ipak, pokuša?u.

Dan kao dan. Ljudi su sedeli sjebani u svojim gajbama,
okovani strahom, besom i frustracijom.
Stranke su donosile pakete humanitarne pomo?i
svojim ?lanovima, i od sramote lagali
kako je pomo? zapravo stigla iz Crvenog krsta.

Ma, kurac ?u pokušati, nemam vremena. Niti je ovo dvadeseti vek, niti sam ja dokoni Rus koji ?e na 20 stranica da kenja kako je Ana bila najlepša. Jeste, bila je, ali si to morao videti svojim o?ima.

“Oke, 36 sati ne smem nigde iza?i. Super. Kona?no ?u završiti onaj prevod, svirati gitaru, pogledati film i igrati šah sama sa sobom”, po?ela je da ra?una i raspore?uje svoje slobodno vreme trude?i se da ga pretvori u nešto kreativno.

A onda je po?elo, opet. ?uka je krenula kretenski da lupa kao onaj Doktor na televiziji, bez namere da prestane. Vratila se u krevet, stavila jastuk na grudi i tako pokušala da smanji ose?aj teskobe; ta fora ?esto upali.

Ovaj put, ne. Znoj je krenuo da je obliva po celom telu koje se treslo od straha i isprojektovanih slika koje su joj se nizale kao sekvence iz horor filmova.

“Nije ti ništa. Ne umireš, ne ludiš. Znaš kako te je šrink u?io: to je samo…”, ali bezuspešno.

Videla je grad u plamenu, videla je ljude po ulicama koji urli?u, videla je zgrade kako se ruše i nebo koje se pocepalo na dva dela. Pogled prema horizontu joj je bacio sumnju na to da je nebo zapravo jedna velika zavesa koja sakriva istinu, i sada kona?no treba da padne i da se pokažu sve istine ovoga sveta koje je ta zavesa skrivala.

Nije mogla do?i do daha. Krenula je da hiperventilira. Prsti na nogama su po?eli da joj trnu, a ostale delove tela više nije ni ose?ala. Postala je lagana kao pero koje i najslabiji vetar može da oduva na drugi kraj sveta. Uspela je da se dohvati telefona i da nazove de?ka.

“Ej, a jel tako da mi nije ništa?”, odmah je znao o ?emu se radi.

“Pro?i ?e. Znaš i sama. To je samo…”, a onda se veza prekinula.

“Ha, a jesi me utešio u tri pi?ke materine”, ustala je i probala da ode do kupatila. Za svaki deo nameštaja se pridržavala, za svaki slu?aj ako padne u nesvest.

Sve oko nje je izgledalo nerealno, kao da je u nekoj video igrici, kao da je neko drugi kontroliše. Ruke su joj toliko drhtale da nije mogla odvrnuti ni jebenu slavinu. Ose?aj nemo?i je poja?avao strah koji je dosegao vrhunac kada joj se zavrtelo u glavi. Sela je na pod u kupatilu i po?ela da pla?e.

Izgovarala je citate iz knjige koju je pisao neki francuz, o nekom princu sa neke planete i bla, bla, bla. Vreme se ubrzalo kao da je spejs-šatl; misao za misao, misao za misao- više nije mogla da obradi sve informacije. Mozak je postao kao papir na kojem su nervozno ižvrljane konture i obrisi nekih gluposti koje se ne vide jasno.

Pokušala je da pre?e liniju i ode iza straha kako bi videla šta se tamo dešava, ali uzalud. Glava joj je pucala od bolova, a ose?aj panike je zamenio ose?aj bezna?a i ube?enosti u to da ludilo nikada ne?e pro?i.

Uspela je da se smiri. Umila se ledenom vodom, vratila iz sobe i otvorila šahovsku tablu. Krenula je da slaže figure. Sa kompa je svirao “Thunder road” od Springstina. I dalje je bila uplašena. Uplašena, ali živa.