ANTRACIT SIVA

PIŠE: Mila MAR?ETA

U jednom trenutku, vazduh u sobi je postao pregust. Toliko gust da nije više mogao da cirkuliše kroz Anin nos, grlo i plu?a. Nije primetila da ?e se to desiti. Nije ni slutila da ?e se ustajali, teški vazduh sa plafona sliti u njen dušnik i zalepiti se za zidove organa koji postoji samo zato da bude provodnik životno važnog gasa do plu?a gde ?e biti prera?en u kiseonik.

Spuštenih kapaka posmatrala je film procesa cepanja vazduha na kiseonik i neki drugi gas, siv i ljigav, ?ijeg imena nije mogla da se seti.

„Sigurna sam da me kiseonik održava u životu, a to drugo, štagod, guši. Dakle, kiseonik je dobar, a taj drugi je loš. Zašto me onda kiseonik sada guši?“

Besmislenost misli nije primetila, samo je puštala mozak da masturbira dok je na le?ima ležala preko velikog kreveta. Šum gluposti je punio prostor u glavi, isto kao što je kiseonik punio alveole u plu?ima. Misli i gas su se gr?evito držali svojih prostora koje su oteli od nekih nevidljivih neprijatelja, ostavljaju?i ostatak telesne šupljine sablasno praznim. Ose?ala je da je ta praznina antracit sive boje. Nije bila potpuno crna, ne, to bi bilo tako jednostavno. Crna boja je potpuno odsustvo svetlosti. Dakle, dovoljan je majušni zrak sunca ili šibice i crnilo nestaje.

Antracit sive se ne možeš rešiti. Nikako. To je teška boja uglja, muljevitog dna zaga?ene reke, užasa ljudske patnje, stanja pred smrt kad je ?ovek ni živ ni mrtav zaustavljen u pokretu koji nije ni zapo?eo, zale?ene misli koja je u kratkom trenutku pomislila da ima smisla da bi ve? slede?eg znala da je besmislena. Antracit siva zaposedne slobodne prostore tela, me?uprostor izme?u organa, guraju?i bubrege u stranu i creva na dole, napravi oklop i pritisne jetru tako da ne može da obradi alkohol koji je Ana neštedimice ulila u sebe pre nego što se prostrla po krevetu.

Ružna je to boja. Ta, antracit siva. Bezli?na, nit smrdi nit miriše. Samo puni i pritiska. Upija svetlost, gotovo da nema nikakvu refleksiju. Uzima, a ništa ne daje.

„Baš kao i ljudi,“ lenjo se provukla jedna prepoznatljiva misao kroz Anin mozak, otupeo nakon orgazma izazvanog mentalnom masturbacijom.

„Baš kao i život. Beskona?no uzaludno re?anje dana kojima svakim bu?enjem dajem nadu da ?e biti obojeni nekom drugom bojom. A šta ti dani daju meni? Ništa, naravno. Razvla?e me i razapinju, o?ekuju?i, valjda, da u jednom trenutku pre?em granicu bola i zavrištim. Ne znaju da ja ne ose?am bol. Ne ose?am ništa. Svesna sam praznine ispunjene antracit sivom, ali je ne ose?am.“

Pokušala je da se okrene na bok i shvatila da to zahteva više snage nego što je ona ima u ovom trenutku. A možda joj je nedostajalo samo malo više volje.

„Možda, ko zna? Možda bih nešto mogla da uradim sa antracit sivom, samo kada bih imala volje. A zašto bih? Šta bi bilo kakav pokret moga tela ili mojih misli promenio? Ništa, baš ništa.“

Slike životnih promašaja su zamenile pre?ašnje slike disanja na filmskom platnu koje je samo Ana mogla da vidi. Bez obzira koliko je to želela, nije mogla da ne gleda svojim unutrašnjim okom crno beli film, monoton, dosadan i mu?an. Stotine pokušaja da bar ne?emu da smisao i isto toliko promašaja. Ne možeš dati ono što nemaš u sebi. Ana je duboko verovala da u njoj nema ni?ega sem antracit sive šupljine, a to nije imalo smisla nikome dati. Pošto nije imala šta da da, Ana je, onda, samo primala.

Ružna je to boja. Ta, antracit siva.
Bezli?na, nit smrdi nit miriše.
Samo puni i pritiska. Upija svetlost,
gotovo da nema nikakvu refleksiju.
Uzima, a ništa ne daje.

„Ja sam kao krompir. Sama prili?no bezukusna, ali vrlo zahvalna za kombinovanje jer sam beskrajno prilagodljiva. U kuvani krompir dodaj puter i mleko i dobi?eš pire mle?nog ukusa. U isti takav krompir dodaj beli luk, pire ?e mirisati na beli luk. Muskatni oraš?i?, ?ak i brokoli, bezukusni jebeni brokoli uguši ukus krompira. Na kraju, niko više se ni ne seti da je najve?i deo pirea kuvani krompir. Niko ne voli kuvani krompir, a svi vole pire.“

Za trenutak se ponadala da ?e napokon po?eti da pla?e. Ve? godinama ne može da pla?e. Zgusnuto „Nije mi ništa“ i „Dobro sam“ sve je više pritiska u grudima i suze bi donele olakšanje. Samo kad bi joj suze došle. A njih nema. Ana, zapravo, nije želela da težina u grudima nestane, jer ne zna kako se živi bez nje. Gr? grudnih miši?a je postao deo Ane kao i pr?asti nos i ri?a kosa. U jednom pokušaju da prona?e izlaz iz teskobe koja joj je saplitala noge i vezivala ruke i držala je zato?enom u kavezu bespomo?nosti, Ana je nau?ila da prihvata sebe. Rekli su joj da ?e joj to pomo?i. Nije. Ostala je zarobljena i svesna sebe. A to i nije neko olakšanje, kako je i sama otkrila.

„Ne se?am se vremena pre nego što je sve postalo besmisleno i tako užasno teško. Možda je to bilo pre nego što sam po?ela da se ponašam kao kuvani krompir i prilago?avam svima i svakome. Ne usu?ujem se da o?ekujem ljubav, ma kakvi, ko bi mene mogao da voli. A i zašto bi me voleo? Nisam ja vredna ne?ije ljubavi. Nisam vredna ni svoje ljubavi.

Ali bar da me neko prihvati. Da me, za po?etak, vidi, da prepozna da imam i ja svoj ukus. Možda bi se moj ukus nekome i dopao kada bih to dozvolila. I pre nego što me neko upozna, ja se promenim da bih bila baš onakva kakvu mislim da bi me hteli. Ne smem da rizikujem da budem Ja i da budem odba?ena. Odba?ena, ostavljena, šutnuta, skrajnuta, neprime?ena. I sama, užasno sama.

Nisam glupa, a opet nikako ne umem da budem kao jedna od onih popularnih žena. Eto i Dejan, moj dragi divni pametni Dejan, moj  „drug“. On mi stalno pri?a o nekim ženama koje muva i koje mu, makar u jednom trenutku nešto zna?e. Sve one su tako proste, neprili?no jednostavne, toliko neodgovaraju?e njemu, u svakom pogledu. A ipak, svaku od njih on juri, lepi se za nju, pri?a mi o njoj sa oduševljenjem. I mene ne prime?uje. Možda zato što nisam plavuša.

Navikla sam da gledam u mrak, jer svetlo i onako nema šta da otkrije. Mrak ima antracit sivu boju. Hm, vidi ovo. Boja mraka se slaže sa crvenom bojom tople te?nosti koja natapa krevet. Baš je lepo. I toplo. I mrak me više ne plaši. Ništa me više ne plaši.“

Nekoliko policajaca i doktor su podigli glavu kad se inspektor pojavio na vratima sobe.

„I?“, kratki trzaj brade je pratio inspektorovo pitanje upu?eno doktoru.

„Žena, oko pedeset godina, isekla vene, pre otprilike 5 sati.“

„Samoubistvo? Jebi ga. Ajde, odnesite je na sudsku, pa mi javi detalje.“

„Pogledaj njen telefon, eto ga tu na sto?i?u pored kreveta. Ima nepro?itanu poruku. Po vremenu kad je poruka primljena,  stigla je pre nego što je žena umrla. Samo neki trenutak pre smrti, ?ini mi se. Šteta što je nije pro?itala.“

„Zašto šteta? Šta piše u poruci?“

„Pisao joj neki Dejan. Duga?ka poruka, ceo roman ispisao. Kaže da se napokon usudio da joj kaže da je voli, posle godina druženja. Kaže još da mora da joj ispri?a kako se namerno ponašao prema njoj kao kreten jer se nadao da ?e joj se zgaditi. Nadao se da ?e ona prestati da se druži sa njim i oti?i, jer on nema snage to da uradi a nema hrabrosti da je voli. Zamisli ti to: godinama je voleo, ?utao, plašio se da joj kaže da je voli, patio. I onda joj to sve napiše u poruci dok ona umire. Jebem ti život. A možda je i ona njega isto tako volela sve te godine. Možda ne bi ovo uradila da je osetila da je voljena“, rezignirano je govorio doktor gledaju?i Anino samrtno belo uko?eno telo. Izgledala je tako mala i krhka da je doktor osetio potrebu da je sam podigne sa kreveta i stavi u kesu za mrtva tela.

„Ta?no tako. Jebem ti život kad jedna poruka i nekoliko trenutaka ?ine razliku izme?u života i smrti“, sumorno je izgovorio inspektor negledaju?i nikoga. „Treba što pre prona?i tog Dejana i re?i mu šta se desilo. Što pre. Da nas ne sa?eka još jedno telo.“

„Ma, ne?e, ne brini“, odgovorio je doktor. „Prema na?inu kako je napisana poruka, on je jedan ma?o tip. Znaš one što se kriju iza crnih nao?ara i glume grubijane koji preziru emocije, a interesuje ih samo sport, rakija i usputne kres šeme.“

„Baš zato. Ti i takvi su najrizi?niji. Malo ljudi ima volje i vremena da razume kako je crn mrak ma?o muškaraca. Ne crn, još gore: njihov mrak je antracit siv, a oni ga kriju i o njemu ?ute. Jeben je ovaj svet, doktore, jeben“, promrljao je inspektor sebi u bradu nepodižu?i pogled prema doktoru ili policajcima. I svi su razumeli da on nije govorio o tom nekom Dejanu. Bio je to trenutak neo?ekivane ispovesti.  Teškim korakom, u potpunoj tišini, jeziva povorka se uputila ka izlaznim vratima.

Reski zvuk cepanja žute lepljive trake sa obru?a sudario se sa zidova stepeništa. Negde u daljini ?uo se zvuk notifikacije da je nekome stigla poruka.