BEZ NADAHNUĆA SE NE MOŽE ŽIVETI

RAZGOVARALA: Valentina NOVKOVI? (FOKUS VESTI)

Stanislav ?andinovi? Li (1959) je pesnik i prevodilac iz Kazahstana. Deluju?i u okviru ruskog civilizacijskog areala, Li je istovremeno vredan pesnik ruskog jezika,  zna?ajan prevodilac i antologi?ar drevne, srednjovekovne i savremene korejske poezije i dinami?an u?esnik savremene književne scene Kazahstana.

Pesnici Velimir Hlebnikov i Dmitrij Petrovski su 1918. godine napisali „Deklaraciju umetnika“ u kojoj se govorilo o tome da pesnici treba da putuju i pevaju. Da li ste saglasni sa tim stavom, kakva je, po Vama, uloga pesnika u savremenom društvu?

Ne, nisam saglasan. Pesnik nikome ništa nije dužan i ne treba da ?ini bilo šta, što se od njega o?ekuje. On opeva lepotu sveta i zahvaljuje Bogu. Mnogo je pesnika u svetu, neki od njih mogu da putuju i pevaju. Svakom svoje.

Uloga pesnika u savremenom svetu je zanemaruju?a, iako deca u školi u?e stihove. To je potvrda da su oni, ipak, potrebni društvu. Svaki obrazovan ?ovek zna ko je Pesnik, šta je Poezija.

Da li se pesnici ra?aju ili postaju?

Pesnici se ra?aju, niko ne može da nau?i da piše istinske stihove.

Ko od poznatih pesnika odgovara Vašem senzibilitetu?

Za mene su to Macuo Bašo i Išikava Takuboku, veliki japanski pesnici.

„Na Istoku se stihovi ne pišu zasukanih rukava; isto?nja?ki pesnik ne radi na stihu u znoju lica svog, ne podmazuje stih po stih mašinskim uljem, ne propušta kroz svoje ruke tone slovesne rude samo jedne jedine re?i radi. Tamo gde ranije nego u drugim zemljama izlazi sunce, stih krase upravo te nežne, blede boje, iz kojih još nije sasvim iš?ilela teška, kosmi?ka, mastiljava tama prethodne no?i, a u kojima su ujedno zgusnute sve jarke i snažne boje nastupaju?eg dana. Stvaranju orijentalnog, dalekoisto?nog stiha, ra?anju u našem svetu svih tih poetskih formi, prethodi to neuhvatljivo i nesamerljivo magnovenje, pratilac onog pesnikovog uzdaha pri prvom ushi?enom pogledu u nebo novog dana. Eto zašto su pesme na Istoku tako kratke“, komentarisao je klasik savremene ruske književnosti Anatolij Kim, povodom poezije Stanislava Lija

Kada se pojavila želja da ose?anja i misli uobli?ite u stihove?

To se dogodilo veoma rano izme?u devete i desete godine. No, tu želju ni dan-danas ne mogu da objasnim.

Mogu li roditelji kod deteta da probude ljubav prema poeziji?

Direktno, ne. Ali, ako se u ku?i neguje kult ?itanja stihova, mislim da ih je mogu?e zainteresovati.

Da li je potrebno sa?uvati de?ji pogled na svet da bi se moglo pisati?

To je teško, ali, da. Neophodno je.

Koje teme su Vam bile interesantne pre dvadeset godina, a koje sada?

Teme su uvek iste. Život, smrt. Ko sam ja? Kuda i zašto idem?

Šta nam daje odgovore na pitanja koja nas mu?e, empirijski ili svet poezije?

I jedan, i drugi. U današnje vreme smo preplavljeni informacijama, zanimljivo vreme.

Šta mislite, ?ega se bojao Haksli, a ?ega Zamjatin?

Teško mi je da odgovorim na to pitanje.

Kome je namenjeno Vaše stvaralaštvo: intelektualnoj eliti ili obi?nom ?oveku?

Svima koji su istinski ljubitelji poezije.

Josif Brodski je napisao: „Pravi ideal je kao linija horizonta, nedostižan je“. Da li ste saglasni sa njegovim re?ima i kakav je Vaš ideal?

Saglasan sam sa njim, Nedostižnost je divna, Poezija kroz nju živi! Moj ideal je savršeno društvo.

Andrej Tarkovski je rekao „?ini mi se da je dramatizam našeg vremena u tome što se nalazimo u raskoraku, u konfliktu izme?u duhovnog i materijalnog“. U ?emu je, po Vama, dramatizam našega vremena, ako ga ima?

Uvek ?e postojati raskorak, u ve?oj ili manjoj meri. Svet se menja, nije nam dato da spoznamo snagu duvanja božanskog vetra. Bilo je i gorih vremena. Svet evoluira, kuda ?e nas odvesti? Nadam se ne?emu boljem.

Vi ste pesnik, slikar, prevodilac, kakva je uloga umetnika u ovom vremenu?

Radim i u pozorištu: pišem dramske tekstove, mjuzikle, tekstove pesama. Nesumnjivo je da umetnici imaju uticaj na svest ljudi. Život je, i sam po sebi, predstava, mi smo glumci. Odavno živim kao da mi je svaki dan prvi i poslednji tako što, s vremena na vreme, svodim ra?une sa životom.

Pišete u raznim žanrovima, a nova knjiga „Na rubu neba“ je zbornik izabranih pesama me?u kojima posebno mesto zauzimaju haiku pesme. Haiku pišu ljudi u celom svetu. Jedna teorija zagovara pravilo da haiku ne sme biti duži od onoga što se može izgovoriti u jednom dahu, no, da li je svaka kratka forma – haiku? Šta je po svojoj prirodi haiku?

Haiku odražava puno?u životu, njegovkruženje uz minimum leksike. U poslednje vreme je u celom svetu primetno interesovanje za haiku, ali mu je kolevka Japan i mi se neprestano osvr?eno na njega, kao uzor u tom žanru. Istina je da treba da stane u trajanje jednog udaha, sve duže je proza.

?emu stremite kad pišete stihove, koji je Vaš glavni cilj?

Nemam nikakav cilj, jednostavno živim i pišem. Ako sam u prilici, štampam rukopise. Zahvaljuju?i internetu, odmah dobijam povratnu informaciju, tako sam stekao prijatelje u celom svetu.

Kako izgleda Vaš kosmos i da li ste uspeli da ga ovaplotite u stihovima?

Da, mislim da jesam. Moj kosmos – to su obi?ni ljudi i priroda. I moje Ja…

Kakvo mesto zauzima poezija u XXI veku?

Ona opstaje zahvaljuju?i entuzijastima. Zadivljen sam ?injenicom da se štampaju pesni?ke knjige, da se održavaju promocije istih koje su, na moje iznena?enje, poprili?no pose?ene.

Leonardo Da Vin?i je govorio „Slikarstvo je poezija koja se vidi, a poezija je slikarstvo koje se može ?uti. Kakvo je Vaše mišljenje s obzirom na to da ste i pesnik, i slikar?

To sam i ja pro?itao prevode?i srednjevekovnu poeziju, no, ne mislim da je poezija samo to, ona je mnogo više.

Bez ?ega se ne može živeti?

Bez nadahnu?a.