BISERI

PIŠE: Mila MAR?ETA 

Hišam Ali je verovatno jedini ?ovek u Bahreinu koji ?e re?i „Osvežilo je“ kada sunce za?e i srebrni mesec sedne na minaret Al Fatehove džamije. Drugi bi rekli „No? je“, ali Hišam ve? decenijama nije mogao razlikovati tamu od svetlosti. Zato je vreme merio prema tome da li ga sunce pe?e ili no?na tama hladi.

„Omare“, pozvao je slugu. Nije morao da vikne, dovoljno je bilo samo da pozove pa da se stari sluga pogrbljenih le?a ne?ujno ušunja u sobu. „Omare, daj mi onu crvenu somotsku vre?icu. Znaš koju, onu što sam ti dao kad se Nur rodila.“

„Znam, gazda, znam koja je. Kako bih mogao da zaboravim. Samo jednu Nur imate. Evo, odmah ?u ja. Nego, gazda“, snebivaju?i se i otežu?i progovorio je sluga. „Smem li vam nešto re?i?“

„Naravno, Omare. Ko ?e mi re?i ako ne ti? Ajde, ajde, kaži šta te mu?i.“

„Pa, eto, gazda, namerili ste da ve?eras, no? uo?i ven?anja, Nur  darivate biserima, onima iz crvene vre?ice. Divni su ti biseri, znam, najskuplji, najlepši, najcenjenije boje. Vi ste ih izronili i namenili svojoj tada još nero?enoj ?erki. Ali, gazda, nije dobro nevesti pokloniti bisere. Sluti na suze, nemojte to svojoj Nur želeti. Bi?e joj dovoljno teško u novoj ku?i“, izgovorio je Omar u jednom dahu, plaše?i se da ?e ga gazda prekinuti i da ne?e mo?i da izbaci iz sebe muku koja mu je ve? danima sedela na grudima i skra?ivala dah. „Eto, to sam hteo da vam kažem, a vi znate najbolje šta vam je ?initi, gazda. Znam da ?ete uraditi baš kako treba, mudri ste vi“, ponizno se sagnuo još malo, savijaju?i le?a i primi?u?i glavu podu zastrtim ?ilimom. Nije njegov gazda bio plahe naravi, nikada mu nije ništa ružno rekao, a kamo li mu u?inio bilo šta loše. Ipak, bilo ga je malo strah.

Hišam je ?utao nekoliko trenutaka i Omar je, i negledaju?i ga, znao da razmišlja o njegovim re?ima.

„Neka me, Omare, neka me. Ja ?u mojoj Nur pokloniti bisere i to ?e biti njene jedine suze. Ne?e moja Nur plakati, ne?e, Omare. Znam ja. Sama je izabrala muža, a moja Nur je pametna, nikada ne greši. Bi?e ona dobro.“ Hišam je govorio tiho, polako,  sa potpunom verom u svoju odlukom.

„Nego, Omare, idi do ženske ku?e i požuri ih. Neka završe sa svim tim doterivanjem, Nur je najlepša i nema potrebe toliko da je spremaju. A kad Nur do?e kod mene, skuvaj nam kafu sa kardamomom i otvori onu kutiju sa jordanskim kraljevskim urmama i to nam donesi.

Ajde, dodaj mi te bisere i idi do ženske ku?e.“

Kad su se vrata za Omarom zatvorila, Hišam je istresao na dlan dva bisera. Osetio je površinu glatku i hladnu. Vrhovima prstiju lagano je vrteo majušne bobice i pokušavao da se seti kako izgledaju. Se?anja se ne mogu kontrolisati kad nahrupe, a misli vuku jedna drugu kao kad se para pletivo, pa je se?anje na bisere dovuklo sa sobom i se?anje na neke davne godine. ?uo je pritajenu buku ljudi na brodu, poneku psovku i teški huk umornih ronilaca.

Najduži deo svoga života, pa i o?ni vid, Hišam je ostavio na brodu ronilaca bisera. Otac ga je poveo sa sobom na brod kad je imao samo deset godina. Jedini posao za njega malog i žgoljavog je bio da bude peva? na palubi. Svaki brod koji je kretao iz Muharaka prevoze?i ronioce do mesta gde spavaju školjke, imao je isti sastav posade: vlasnik broda, ronioci, teglja?i užadi, bivši ronioci koji su stari da rone ali umeju sa nožem pa su zaduženi za otvaranje školjki i jedan peva? stihova iz Kurana. Od peva?a, za nekoliko godina, Hišam je stigao do ronioca. I vrlo brzo postao najbolji. Njegove male grudi uspevale su da usisaju najviše vazduha, pa mu je to davalo slobodu da najduže roni i pronalazi najbolje školjke. Se?ao se svog prvog zarona. A i onog poslednjeg. Zajedni?ko za taj prvi i onaj poslednji je bol, bol koji cepa plu?a, užasan trenutak kada je ose?ao kako se krpice plu?ne maramice odvajaju i lepe za okolne organe, kako se komadi alveola otkidaju od patrljaka plu?a i lutaju utrobom u nemogu?nosti da napuste telo. Prvi put, bol je sebi naneo zbog neiskustva, poslednji put zbog budalaste samouverenosti iskusnog ronioca koji zna kako se, drže?i se za uže zaka?eno za brod, iz najve?e dubine mora izranja na površinu. Bio je siguran da nepogrešivo zna kojom brzinom se tama morskog dna zamenjuje blještavilom sunca i njegovim odsjajem na površini vode. Taj poslednji put, izronio je samo trun?icu brže nego obi?no. Samo jednu trun?icu, majušnu, toliko kratak trenutak da ga niko nije primetio. ?ak ni Hišam nije primetio. Dok ga bol nije rasparao. Prvo je osetio pucanje plu?a, zatim se bol proširio na glavu, a zatim je nastao mrak.

Jedva ?ujan zvuk otvaranja vrata prenuo je Hišama. Osetio je da je Nur ušla u sobu. Prvo je do njega došao miris jasmina pomešan sa mirisom kane kojom su joj majka i tetke iscrtale šake i stopala.

„Radosti moja, svetlosti moja, do?i, mila moja“, iskreno se obradovao Hišam pružaju?i ruke da joj dodirne kosu.

Nur se smestila pored njegovih nogu i stavila mu glavu u krilo, kao što je to uvek ?inila. Sve je izgledalo kao i obi?no, ali i Hišam i Nur su znali da je ovo ve?e sve samo ne obi?no. Znali su da treba da razgovaraju o sutrašnjem ven?anju, možda ponešto i o budu?em životu, mada je Hišam bio siguran da su starije žene iz porodice ve? obavile sve te ženske razgovore. Trebalo bi i on, kao otac, da joj da neki savet, neko vo?stvo kroz brak, nešto što žene nisu umele da joj kažu. A Hišam nije mogao re? da progovori. Grlo se osušilo i steglo ne ostavljaju?i prolaz kojim bi glas izašao. Njegova devoj?ica više nije devoj?ica i sutra ga napušta. Ime Nur joj je dao da bi ona bila njegova svetlost. I sada odlazi i njegovi dani ?e ostati samo neprekinuta tama.

Kažu da se nevestama ne daruju biseri jer su to suze školjki.
Ja ih tebi dajem i moraš mi obe?ati da ?e to
zauvek biti tvoje jedine suze. Ako se ikada desi
da jedna suza kane iz tvog oka, vrati se u ovu ku?u

Za razliku od oca, Nur je bila uzbu?ena i sre?na. Glave položene u o?evo krilo posmatrala je svoje iscrtane šake i vrhove stopala koji su virili ispod dželabe. Ceo dan su je majka i tetke kupale, mazale mirišljivam uljima, uvijale kosu i ozbiljno razgovarale sa njom o svemu što se od jedne neveste o?ekuje da zna. Crvenela je i skrivala pogled dok joj je majka govorila kako treba da se ponaša da bi svome mužu bila dobra žena, topla, krotka i smerna, a da mu ne bude dosadna. Srce joj je tuklo otkucajima nikada ranije doživljene ja?ine i zvonkosti. Nije se trudila da zapamti sve što je ?ula. Znala je svojom jedrom, nevinom utrobom da ?e znati sve što je potrebno da Amara, svog budu?eg muža, u?ini sre?nim. Prepoznala ga je svojom dušom prvi put kada ga je videla i od tog trenutka u nju se slilo svo ume?e ljubavi. Strpljivo je ?ekala da joj on sam do?e, u nekom svom ritmu i u svom trenutku. Nije joj to ?ekanje teško palo. Mudroš?u svoga srca znala da ?e joj do?i ,jer druga?ijeg ishoda nije moglo biti osim njihovog kona?nog spajanja.

?ula je o?evo teško disanje i zažalila što njena radost izaziva njegovu tugu.

Hišam je iz krila izvukao crvenu somotsku kesicu i pružio je Nur.

„Ovo ?uvam za tebe. Kažu da se nevestama ne daruju biseri jer su to suze školjki. Ja ih tebi dajem i moraš mi obe?ati da ?e to zauvek biti tvoje jedine suze. Ako se ikada desi da jedna suza kane iz tvog oka, vrati se u ovu ku?u. Ovde ?e uvek biti mesta za tebe. I kad mene ne bude bilo, tvoja bra?a ?e te primiti i obrisati tvoje suze. Obe?aj mi, ?eri. Niko nije vredan tvojih suza. Ti si nagrada kojom je Bog nagradio tvoga muža. Ako on to ne bude mogao da vidi, ne zaslužuje ni da te ima pored sebe.“

„Obe?avam, o?e“, krotko je odgovorila Nur, otvorila dlan u koji je otac spustio bisere i spustila usne na o?evu ruku u laganom poljupcu. Osetila je olakšanje. Sve što je trebalo da završi u ovoj ku?i upravo je uradila i bila je spremna za Amara.

Kada su se vrata za Nur zatvorila, bledi zrak hladne mese?ine je obasjao dve srebrne kapljice na Hišamovim obrazima.

***

„Divnu si pri?u izmislila. Šta sve tebi padne na pamet!“ progovorio je, gledaju?i je sa iskrenim divljenjem.

„Nisam izmislila, samo sam ti je ispri?ala“, pomirljivo je odgovorila.

„Istinita je? Nemogu?e.“

„Jeste, istinita je. Na jednom od putovanja u Bahrein upoznala sam Nur. Ispri?ala mi je svoju pri?u dok smo se vozile putem od Maname do središta ostrva gde se nalazi, kako se veruje, istinsko „Drvo života“.  Prelepa žena koja je nosila biserne min?uše.

Znaš da postoji verovanje da je upravo Bahrein onaj Rajski vrt u kome su živeli Adam i Eva i odakle je sve poteklo? Zato postoji i drvo kome niko nije uspeo da odredi starost i koje se zove Drvo života. Magi?no mesto je to malo ostrvo usred Golfskog zaliva.“ Govorila je, pogleda zabludelog negde iznad ?aša za vino, ostataka ve?ere, iznad njegovih ljubopitljivih o?iju i prizivala u svoje se?anje ne samo Nur i Bahrein, ve? i sve zaboravljene i zakopane pozive svoje duše.

„Nikako mi nije jasno kako to da ti nisi kupila bisere u Bahreinu. Toliko puta si odlazila tamo, a sa tvojim okom za skupo i lepo, neverovatno mi je …. Razumeš šta mislim?“

„Razumem, naravno da razumem“, odgovorila je, i dalje zamišljena. „A sad razumem i koliko malo me poznaješ. Ne vidiš koliko ugušenih i neisplakanih suza ima u meni. Ne razumeš da meni suze jedne školjke nisu potrebne.“