BOMBA

PIŠE: Pe?a RISTI?

Sastanak Udruženja, avgust, epidemija koronavirusa, u dijaspori. ? Je l’ dolaziš u subotu na sastanak? ? pozvala me prijateljica. ? Do?i svakako, bi?e interesantno, malo sva?e kao i obi?no, ali na kraju – bomba!

Ona je vrlo pozitivna i aktivna u našem Udruženju. Piše pesme, objavljuje knjige, novinar je i izveštava na televizijama, u novinama i na internetu… Uvek ima lepu re? za nas i o nama, i ovde u dijaspori i u domovini, vesela je i pouzdana. Zato me je i zaintrigirala kad je rekla: „bomba”. Došao sam, namerno, desetak minuta ranije. Znam ve? da mi je ovo poslednji put, pa pomislih da još malo, pre sastanka, popri?am s ovim i s onim… Red je, zajedno smo u ovom Udruženju ve? nekoliko godina a sad – ko zna kad ?emo se opet videti… Oni još ne znaju da ja odlazim, ne samo iz Udruženja, nego iz zemlje. Danas ?e da saznaju.

Treba da nas bude dvadesetak. Pola je ve? tu. Prvi pogled s vrata po prostoriji me ohrabri: stolovi i stolice su razmaknuti tako da je obezbe?ena potrebna i propisana socijalna distanca. E, ovo se predsednik dobro setio, razmestio nas kako treba… ? pomislim i krenem ka prvom slobodnom mestu na strani sobe. Mahnem onima koji su ve? tu, duboko utonulim u žu?nu diskusiju oko ne?eg što oni valjda razumeju:

? …Pa ne, ali ne razumeš me…Pa šta ti ho?eš da kažeš, da sam ja verikt?

? ‘Verikt? Misliš „lud”! Pri?aj srpski! ? ispravlja jezi?ki ?istunac drugog.

? Ma dobro, to ti pri?am…!

Neko mi klimne glavom, drugi mahnu, predsednik uzvikne:

? Ooo, Pe?a, vilkomen!

Bucmasta Vladica sko?i sa stolice i radosno mi, raširenih ruku, kre?e u zagrljaj:

? ‘De si, Pe?o, ku?o stara, sto godina se nismo videli! ? prilazi mi i pu?i silikonom naduvane usne, da me cokne po obrazu.  ? Pre nego što ?u sesti, ve? do mene doleprša i, vidim, strašno se uvredi kad joj kroz vazduh šaljem pusu, a prekrštenim šakama ispred sebe pokazujem da ne?u da se grlim. Trep?e nekoliko sekundi iznena?eno na metar od mene, rukama nervozno vu?e na dole prekratki mini?, malo ljuta, malo zbunjena, nesigurna da li se ja to zezam, ili stvarno ne?u da se poljubimo. Koji si ti kreten? ? sigurno uvre?eno misli, ali sre?om ništa ne kaže. Samo se u mestu na visokim štiklama okrene u stranu i, uz vešta?ki osmeh, pojuri prema Slavici koja upravo ulazi.

? Slavice, libling! i Lepotice! ? ori se prostorijom, dok se njih dve srda?no grle i, po propisu, tri puta ljube.  ? Bubice… cmok… ljubice… cmok… ?ubice…cmok… drugarice! ? Levo, desno, levo zvecka bižuterija, svetlucaju duga?ki raznobojni nokti. Onda Vladica seda natrag na svoje mesto i prekrsti ponosno svoje duga?ke noge, a Slavica kre?e da se pozdravlja. Sa svakim se ljubi po tri puta, rukuju?i se ?vrsto jednom rukom, a drugom se srda?no i tesno grli i tapše po le?ima. Muškarci ustaju, odmeravaju je i ?ekaju da duboki dekolte pri?e. Žene sede, procenjuju je i kontrolišu, svaka u sebi, sa kim se koliko puta poljubila, a sa kim nije… Pomislim: Trebalo je da stavim masku pre nego što sam ušao.  Od jednog do druge, do tre?e, do ?etvrtog… Dvadeset i nešto poljubaca u isto toliko sekundi. Ja ustajem i ponavljam gest od malo?as (sa prekrštenim rukama ispred sebe) tako da i Slavica ostaje uskra?ena za moja tri cmoka. Koji kreten! ? to mi i ona sigurno misli.

? Distanca… ? kažem, a iza nje primetim Vladicu koja me gleda, prevr?e o?ima i klima sveže nafriziranom glavom levo-desno… Sli?an ritual se ponavlja još pet-šest puta, kako koji ?lan Udruženja do?e. Svi se ljube sa svima. Drago im je što, posle dužeg korona-vremena, mogu opet da se vide i druže. Da sam na fakultetu, kao pre ?etrdesetak godina, znao bih da na brzinu izra?unam koliko je to palo poljubaca ukupno… (Zadatak: Svako se ljubi sa svakim tri puta, a ima nas dvadeset…) Pomislim: I meni je drago što se vidimo, ali ne?u da se ljubim… A, siguran sam, oni svi misle Korona? Ma kakva korona, ko šiša koronu! E, zbog toga jedva ?ekam da više ne dolazim na ove sastanke, jer se (skoro) svi ponašaju neodgovorno!

? Evo, donela sam malo doma?e šlapice, iz mog kraja… ? objavljuje blagajnica dok ulazi. Vadi veliki smotuljak aluminijumske folije iz zembilja i raspakuje ogromnu, vru?u poga?u. Stavlja je na jedan od stolova u sredini sobe i seda pored šefa.  ? Izvolte, odlomite par?e dok je još topla.

Predsednik, kojeg zovemo i šef, kida zalogaj i dok žva?e ustaje, gura košulju u pantalone ispod pozamašnog pivskog stomaka, nakašlje se hrapavo i objavi da smo dosta ?ekali:

? Ve? je pola ?etiri, da krenemo? ? i sastanak Udruženja po?inje. ? Imamo interesantan dnevni red! (Sazna?u tek tada jer, naravno, nisam pažljivo ?itao elektronsku poruku-pozivnicu) ? Almanah i Razno ? kaže. On je od svih nas, mislim, najbolji pisac, pesnik. Kad pro?itaš njegovu pesmu ili pri?u, iskidaš se od smeha, ili od pla?a. Jednom je napisao da istovremeno i voli i mrzi da jednom ili dvaput godišnje odlazi u zavi?aj. Voli, jer uvek sretne drage i divne ljude i obnovi lepe uspomene. Mrzi, jer je dragih i divnih ljudi sve manje, a uspomene sve tužnije i sve su dublje u prošlosti… Zato i zaslužuje da nam bude šef. Zbog njega i volim što sam u Udruženju. I zbog moje prijateljice…

NAŠ ALMANAH…

…izlazi redovno ve? dvadeset godina i svi smo na njega vrlo ponosni. Tu objavljujemo svoja mala ili velika književna dela, svaki ?lan Udruženja se trudi da za Almanah priloži nešto najbolje što je u protekloj godini napisao ili spevao. Svi se di?imo idejom da nešto stvaramo za sebe i za pokolenja, ovde u dijaspori na svom, maternjem jeziku. Pa makar da niko ništa od svog tog našeg pisanija i ne pro?itao, mi volimo što pišemo, što taj Almanah imamo. Ose?amo snažno saglasje u stvaranju te naše kolektivne knjige, jednom godišnje. A, pošto je u ovoj zemlji malo nas iz zajedni?ke domovine koji pišemo (a da to bar iole valja) redovno pozivamo i goste, zemljake iz okolnih država, kako bismo i njima dali šansu (a i “Kako bi nam knjiga bila obimnija, pa samim tim i nekako ubedljivija, ozbiljnija.” ? objasnio nam je pre nekoliko godina predsednik). Ima tu (i nas i njih, gostiju) koji smo objavljivali pri?e, romane i pesme, ali ima i onih koji tek treba da napišu svoje remek-delo. Nema veze, važno je da pišemo, da objavljujemo Almanah, da se družimo i ?uvamo svoj jezik i kulturu a i, brate, da se kad-kad sastanemo i zabavimo.

? Imamo ?etiri ponude za štampanje Almanaha ? obaveštava nas. ? Videli ste detalje u pozivu, danas treba ovde da se dogovorimo i da odlu?imo ko ?e da nam ga štampa ove godine.

Ve?ina nas se zgledamo potajno i pravimo facu nisam-pogledao-detalje-u-pozivu. Kelner nam, iz susedne ?ajne kuhinje, raznosi nekoliko flašica kisele vode i po koju rakijicu, doma?u, samo on zna odakle je stigla… Uz zalogaj šlapice… mmm… Predsednik nastavlja:

? Prva je od renomiranog izdava?a „Alfa knjige” iz Beograda sa kojim imamo veoma plodnu saradnju ve? godinama, znate ih, štampali su nam nekoliko Almanah-a a i vi ste svoje knjige ve? objavljivali preko njih. Oni traže 4.5€ po knjizi, ali tvrde da prelom, koji smo mi u protekla tri meseca napravili, ne valja ništa. ? Okre?e se i klima glavom prema našem ?lanu sede glave i debelih, od duvana žu?kastih, brkova koji sedi za klupom sa druge strane sale. ? Prelom mora, kažu, da se radi iz po?etka. Drugo, oni ne mogu da nam naprave knjige u tvrdom povezu, a sa polukružnom riknom.

Neki od nas se opet konspirativno zgledamo: Šta ono beše rikna? Izgleda da je to, valjda, nešto važno što taj ponu?a? ne može da ispuni. (A kako su pre koju godinu to uspeli? Što ovog puta ne mogu? Ili, zašto je to odjednom postalo važno? Ta pitanja ostaju neizgovorena i neodgovorena).

? Znate, ja sam u životu ve? prelomio tridesetak knjiga ? žutobrka se uzvrpoljio i javlja se. ? Ne znam šta oni vide da tu ne valja… ? Podrhtava mu glas dok, o?igledno uvre?en, ne diže pogled sa cigarete u koju strpljivo uvija originalni hercegova?ki duvan. Gde li to nabavlja? ? pitam se u sebi, sa ne malo zavisti… Brka je objavio pet ili šest zbirki poezije i kratkih pri?a u svom kraju. Pri?ao nam je ponosno, nekoliko stotina komada prodao, rodbina, komšije, prijatelji, mesna biblioteka… Dobio je i dobar prikaz u lokalnim novinama.

? Dobro nije to bitno… ? pokušava da ubrza stvar šef i prelazi na slede?eg ponu?a?a.  ? Druga, i po mom mišljenju, najbolja ponuda je štamparija „BetaBook” iz Republike Srpske. Oni traže 3.5€ po komadu i nemaju primedbi ni na prelom, ni na riknu. I, da vam kažem, meni li?no je to najprihvatljivije jer sam ja tu blizu, kraj Banja Luke, pa mogu da knjige preuzmem i da ih onako pomalo donosim ovamo. A i cena je dobra.

Mi sve tako: štampamo tamo, pa donosimo ovamo: ko ?e da popunjava deklaracije, da pla?a špeditere, carine, poreze? U nedostatku žu?ne diskusije, neko se seti da doda da smo i sa tom štamparijom ve? imali saradnju.

? Tre?a ponuda je ? nastavlja predsednik ? iz centralne Srbije, firma „GamaPrint”. Oni bi štampali za 3.7€, ali o njima ništa ne znamo. Nemam pojma ni kako je došlo do toga da nam pošalju ponudu. ? U sred re?enice mu se promeni boja glasa, kao da je uvre?en. U nastavku shvatamo i zašto. ? Mora da je neko od naših ?lanova sa njima tamo razgovarao, a da meni ništa nisu rekli… ? Iznenada našom prostorijom lebdi gorak ukus. Predsednik pusti da pro?e par sekundi, da se neko možda javi i prizna svoj greh, ali posred te neugodne tišine, on oduva gor?inu i nastavlja.

? Imamo i ?etvrtog ponu?a?a. To je preduze?e „Delta štampa” sa juga Srbije i oni ho?e da urade posao za 3.2€. To su oni koji su nam prošle godine štampali Almanah, ali su nam i napravili i ono silno sranje sa sadržajem i indeksom, sve onako izmešano i zbrkano… Sada, kao za izvinjenje, nude najnižu cenu, a i da nam besplatno urade zlatnu štampu na koricama.

Vidim, ?lanovi su se ve? po malo smorili. Jedan bi da nešto pita, druga bi da puši… Debeljuca uzima i tre?e par?e šlapice, a onaj tamo uza zid se dosa?uje najstrašnije i stalno gleda u telefon… Brka cugne rakijicu, prevr?e smotanu cigaru, ?eka zgodan trenutak da zbriše napolje. Vladica bi, ni?im izazvana, da se sva?a:

? A zašto ti nama, predsedni?e, govoriš za koju ofertu ti smatraš da je dobra, a koja je loša?

? Misliš „ponudu” ? u poluglasu kaže ?istunac.

? Ja? Šta sam rekao? ? po?inje da se diže tenzija.

Je l’ na ovo mislila prijateljica kad je rekla bi?e sva?e…? ? pomislih.

? Ja se slažem sa Vladicom ? vi?e sa druge strane sobe Slavica. ? Nije trebalo da to kažeš…

? Ma šta sam bre rek’o? Valjda imam i ja pravo na svoje mišljenje, samo sam rek’o šta ja mislim o tim ponudama! Šta tu nije u redu?

? E, pa nije u redu da nam ferhenguješ svoje mišljenje! Trebalo je da pri?aš neutralno, pa da mi prodiskutujemo i zajedno en?ajden. Ovako, ispada da si ti ve? odlu?io i mi treba samo da amingeben. ? ne dâ se Vladica. Ona, kao i mnogi zemljaci ovde, ?esto meša jezike i, kad pri?a, ubacuje re?i iz onog drugog. To smatram znakom nekulture. Valjda to ne radi kad piše… S druge strane, mnogi na to gledaju kao na neki vic. Ne znam, meni nije smešno. ?istunac ?uti, iako ga ferhenguješ i en?ajden strašno nerviraju. Shvata da nije trenutak da ispravlja krive Drine.

? Ma, ljudi, šta vam je? Nisam ja ništa…

? Jesi, jesi, predsedni?e… ? ne jenjava napad, jer neki ?lanovi baš vole da se ka?e, zato su valjda i došli na ovaj sastanak. Ja dugo nisam bio, pa sam se i odvikao od našeg mentaliteta. Izgleda da su tu po sredi i neki li?ni nepla?eni ra?uni… Ne mogu više da izdržim pa se i ja, uz svesni rizik da se izlažem gnevu pravednika, uklju?ujem u opštu gungulu:

? Ljudi, ‘ajmo polako, da se smirimo i da se vratimo na temu sastanka. Je l’ svima jasno koje su ?etiri ponude? Je l’ treba još nekome neka informacija… ? sa?ekam, pa kad u par sekundi niko ne diže dževu, predložim ? … Ili možemo da glasamo, pa da idemo dalje, ima još tema u dnevnom redu…

PLJUCKANJE PO ŠEFU

Ne lezi vraže, narod bi da još malo pljucka po šefu.

? A kako ?e, ako štampamo u Bosni, kako ?e te knjige da stignu na Beogradski sajam u oktobru? Je l‘ si mislio na to? ‘O?eš da ih sve vu?eš ovamo, pa onda ponovo da švercujemo dole?

Neko se seti, pa ubacuje ? A je l’ mogu ti iz štamparije da voze direktno na Sajam u Beogradu?

Debeljuca se uklju?uje u opštu pri?aonicu i, preko zalogaja, pita ? A je l’ sigurno… mmm… njam… Da ?e ti drugi mo?i da nam naprave krivu riknu?

? Je l’ smo sigurni da je naš prelom dobar? Neko pita

? Zašto su oni u Beogradu hteli da ga menjaju?

? Pa i nije neka razlika u parama, što ne damo Beogra?anima, oni su najpouzdaniji.

? Ali, kako ?e onda te knjige da doteramo ovamo? Ti znaš da su sve granice zbog korone zatvorene?

? Ja mogu da dovezem sve i ako štampamo u Beogradu, ali onda mora da mi se plati za benzin ? razvodnjava dalje predsednik.

Ja izlazim do ve-cea, ali temperatura ne opada ni pošto sam se vratio. Onda idem napolje, da popušim. Dok kiša paducka, pu?kam pod nekom uzanom strehom, ramena i kolena uvukao sam skoro k’o kornja?a glavu, ali ?ujem da izlaze dvojica, uz žu?nu diskusiju:

? …Ma voli ona da se pravi pametna… ? na šta drugi odgovara ? Nije trebalo ni da dolazim. Drugi put i ne?u… Sad ?e bar moja žena da se raduje što sam se vratio ranije… A, jesi ?uo onu: ferhenguje i en?ajden? Mislim, stvarno, vrh! ? odzvanja njihov smeh, dok zami?u sa podignutim kragnama za ugao, kroz kišu, idu?i do parkinga. Ni posle dvadeset minuta džapanja nismo se primakli odluci kod koga ?emo štampati. Stoga, ja, osvežen kišom spolja i nikotinom u sebi, uzimam glasno re?, prekinuvši dvoje-troje nevaspitano:

? Ljudi, smrkava se, a mi nismo odmakli od prve ta?ke ? šef me gleda mole?ivo, kao kažnjeno ?a?e koje ?eka u ?ošku i moli da ga puste da se vrati u svoju skamiju:

? Je l’ smo svi za to da se štampa u Bosni i da predsednik knjige donese, koliko, kako i kad može? ‘Ajte da se izjasnimo.

Dižem ruku.

? Ali to nije Bosna… ? neko zausti, ali svi dižu ruke, svi se slažu, uopšte nije bilo potrebno da ovoliko tru?amo budalaštine, svima je od po?etka bilo jasno ko ?e da dobije nadmetanje.

? A kako ?e knjige na Sajam? ? neko pita.

? Nemoj sad to! Ima vremena, na?i ?e se neko rešenje… Aj’mo na slede?u… ? odgovaraju mu, a šef ih prekida:

GOSTI

? Pre nego što pre?emo na Razno, pod kojim imamo još u vezi sa Almanahom; moram da ukažem na jednu drugu stvar. Vi znate da mi imamo mnogo gostiju koji su prijavili svoje radove za naš Almanah. Ta?nije, imamo 35 gostiju…

? Auu! ? uzvikuje neko ? pa koliko ima nas, koliko je naših autora, bez gostiju?

? Nas je 21 ? obaveštava blagajnica, a šef dopunjuje:

? Problem je u tome što ovi gosti nisu dali za kotizaciju i postavlja se pitanje ko ?e to da plati? Mi smo za knjigu spremili za naš deo troška, pokrivamo dve petine cene, a gosti treba da daju ostatak! E, sad, pošto niko od njih ne upla?uje ništa, ja mislim da bi mi to trebalo da pokrijemo iz kase Udruženja.

Šta ovo meni uopšte treba? Šta imam ja od ovog Udruženja,
osim ovakvih beskrajnih nagvaždanja svaka dva-tri meseca?
Je l’ su mi nekad, u ne?emu pomogli, je l’ mi koristilo što sam Drug ?lan?

U žu?noj diskusiji koja se rasteže narednih dvadeset minuta, ?ujemo da problem sa pla?anjem za u?eš?e „stranaca” u našem Almanahu postoji od uvek. Saznajem i da mi ne možemo bez njih, jer bi knjiga bila suviše tanka (“neozbiljna”, karakteriše neko), ali da oni naj?eš?e ne pla?aju, jer mi, izgleda, ne umemo da uteramo te dugove.

? Ma, ko ne ume? ? brani se predsednik.

? Ma, ne kažem ja da ti ne umeš, ali mi svi, kao Ferajn, o?igledno numemo, jer nam se ovo ponavlja svake godine. Stalno ajnladujemo goste i uvek smo kratki sa parama…

Tako?e se ?uje opcija da autorima koji nisu platili tih 20€ ne dajemo obe?ane primerke Almanaha, a obavešteni smo i da nam ti gosti ?esto šalju mnogo više materijala nego što je propisano i da neretko šalju svoje veoma loše fotografije, pa moramo da intervenišemo, molimo… Još se neko pita naglas

? Da nije to malo cu fil, što im tražimo po 20€? ? i odmah se ?uje kontra diskusija ? Ma, kakvi cu fil, kud je 20€ mnogo da ti pesma iza?e u nekom me?unarodnom zborniku?

Pa onda, udri po predsedniku, da li je malo, da li je mnogo, pa zašto nije napla?eno?  Ko ih je uopšte ajnladovao, te goste? Zašto svi mi mora da becalen, a oni ne mora? Ama, ljudi, ni naši ?lanovi ne pla?aju, evo, da vi pokažem spisak, od ti 21 naši ?lanovi, samo je pet platilo, do sada… Ma, dobro, naši ?e da plate, kad tad… ? i tako u beskraj. Ovaj deo sastanka trajao je skoro pola sata! Na kraju, odjednom, kad su se sve galamdžije ispucale, šef diktira u zapisnik:

? Ve?inom glasova smo odlu?ili da se, ovaj put, za goste plati iz kase Udruženja, a da im se jednim mejlom strogo zapreti da izmire svoje dugove. E to mi se svi?a kod njega: ro?en da bude politi?ar: baci kosku da svi oko nje laju i da se izujedaju pa na kraju progura ono što je hteo.

ŠTA ?U JA UOPŠTE OVDE?

Po?injem opet da pogledam na sat, jer je prošlo ve? više od šezdeset minuta, a ja imam još obaveza to ve?e. Predsednik sre?om gura dalje:

? E, da pre?emo na slede?u ta?ku. ? Gledam i sažaljevam ga, a istovremeno mu i zavidim, na nervima. U stvari, voli on da se zove predsednik Udruženja. Nema od toga ni kinte, ali veliki je – naro?ito u svom selu! Valjda zato trpi ovo… Ja bih se ve? pet puta popi?karao sa ovim budalama i davno više ne bih bio ni šef, ni ?lan. Onda razmišljam: Šta ovo meni uopšte treba? Šta imam ja od ovog Udruženja, osim ovakvih beskrajnih nagvaždanja svaka dva-tri meseca? Je l’ su mi nekad, u ne?emu pomogli, je l’ mi koristilo što sam Drug ?lan? Pa se opet setim da ima tu i simpati?nog sveta, požrtvovanih prijatelja, poneka dobra pesmica iskrsne s vremena na vreme, a par puta godišnje se i lepo nakrkamo na aprilskim i oktobarskim Susretima uz jezero, uz jagnje na ražnju, doma?u rakiju i belo-lu?anske paprike, koje se na volšeban na?in teleportuju iz Srbije ili Makedonije. Odlu?im: ‘Ajd da posedim još malo!

? Pod Razno imamo slede?e ? gura bager dalje ? književno ve?e u crkvi. To je, kao što znate, za nedelju dana, ovde, pri našoj crkvi. Ja sam ve? dogovorio sve ocem Haralampijem. Treba samo da vidimo ko od nas može da do?e, da ?ita malo i da pomogne oko organizacije.

? Piši mene ? uzvikuje za zapisnik zamenik predsednika ? ali nije ziher. Ako budem mogao, eto mene. Na pitanje ? Pa šta da pišem u zapisnik: je l’ ziher ili nije? O’š dolaziš, ka’?e da znaš? ? ne odgovara, jer se ve? zagledao u telefon.

Još nekoliko ?lanova se javljaju da ?e rado u?estvovati… Slavica najavljuje:

? Ja mogu da ?itam moju najnoviju pesmu ? ustaje, ispravlja suknju i po?inje ? Evo… Ovako… Ahem… Kad me ovde neko / kišno ve?e podseti / kako u Virujevcu daleko / ume da zagrmi leti…”

? Nemoj sad, lepotice! ? toplo je savetuje Vladica i svima nam lakne. Ova seda, pomalo posti?ena, pomalo ljuta…

Polako šaram pogledom po sali, posmatram ljude. Zašto je ona ovde? Šta ovo njemu treba? Neke razumem: ovoj sedoj je pre neku godinu umro muž, a deca su se odavno razbežala po raznim krajevima. Retko se ?uju, retko je obilaze. Ona se beskrajno u životu dosa?uje, pa joj ovo pisanje rodoljubive poezije i druženje sa zemljacima, makar ovako, par puta godišnje, predstavlja izlazak u svet. Odštampala je zbirku pesmica u nekoliko desetina primeraka i podelila rodbini u zavi?aju. Sredove?ni u šarenoj košulji i flekavim pantalonama je pisao za školske novine u gimnaziji, slao ?lanke i pesme u ?asopise i novine, ali nikako da mu išta objave. Ovde je desetak godina, radi u nekoj kancelariji, rado bi da se oženi. Piše ljubavnu poeziju i recituje nadahnuto na našim sastancima. Vladicu ne bi odbio, kad bi ga makar pogledala. Ona vesela, što se stalno i na sve smeje, radi ve? trideset godina kao sestra u bolnici ovde. Pod starost je po?ela da piše duhovite pesmice o doga?anjima na njenom odeljenju, pa su joj kolege pomogle i prevele, a bolnica joj finansirala štampanje trista komada – svi pacijenti i osoblje su kupili njenu dvojezi?nu veselu zbirku. A onaj u ?ošku, što ne diže pogled sa telefona sve vreme sastanka – e, njega ne razumem. Što je tu? Zar nema nešto pametnije da radi. Ne znam ni da li je nešto napisao, objavio. Da li je uopšte naš ?lan? A zašto sam ja tu, ve? godinama? Nadao sam se da ?e mi Udruženje pomo?i da prodrem do naših u ovoj zemlji, da do?em do publike. Nekoliko njih su me podržali, preporu?ili, kupili knjige i pro?itali. Dakle, uspeo sam, donekle: sa tri romana sam napravio desetak promocija u proteklih nekoliko godina i delimi?no rasprodao moje male tiraže. Svi smo sre?ni da ta?ka pro?e bez mnogo diskusije. Ipak, još jedna tema se name?e sekretarici:

? A koj ?e pomogne oko stolovi i stolice i da se posle biceli aufrojmen? Ne mogu ja ljudi svaki put… Vi se svi izvu?ete, odete, a ja ostajem onda tuda sama da sve sre?ujem, pa onda na voz, do ku?e ne stignem pre pono?, a nekad i kasnije…

? “biceli aufrojmen!” gun?a skoro ne?ujno ?istunac za stolom pored mene i klima glavom.

? Dobro, de, svi ?emo biti tamo, pomo?i ?emo aufrojmen, svako po nešto ? žuri šef na slede?u temu ? Ne znam ko zna, ko ne zna, idu?eg meseca naš konzul odlazi u penziju, pa evo ja to iznosim ovde na diskusiju, ja mislim da bi trebalo da mu napravimo neki mali oproštajni poklon. Eto, šta vi mislite?

NOVI VULKAN

Nova erupcija. Vladica i Slavica bacaju atomski s leva i s desna. Neki ?lanovi ?ute i samo odsutno prate pogledom galamdžije, drugi se uklju?uju u me?usobnu paljbu, iz svih oružja:

? Šta je on u?inio za naše Udruženje? Mi bez njegove pomo?i pre dve godine nikad ne bismo dobili onu pomo?… A je l’, to nisam znala. Pa, naravno da ne znaš kad dolazš na sastanke jednom u dve godine! A šta da mu kupimo? Da mu napišemo svako po jednu pesmu? E, jes’, njemu je do našu poeziju. Pa, dobro, mislio sam, onako za uspomenu… Ma, da mu kupimo neku sliku, grafiku? To je mnogo skupo, otkud nam pare za to? A kad i kako i ko da mu to preda? Ho?ete da napravimo neku malu sve?anost?

Ovo pitanje je, po trajanju i žestini diskusije, nadmašilo sve dosadašnje teme i sva?e. Od: „Plati mu ti neki poklon, ako ga toliko voliš”, do: „Ljudi možemo da mu damo naš prošlogodišnji Almanah, da svi potpišemo…”, pa preko: „Ima on naš Almanah” i „Nema veze, ovaj ?e biti poseban, sa potpisima…”

Izašao sam opet na kišu, da popušim još jednu. Sat mi govori da polako dolazi vreme da idem ku?i, ali pre nego što krenem ipak ulazim još jednom u salu i u?estvujem u narednoj ta?ki dnevnog reda. Posle sam saznao da ?e konzul biti pozvan na naše književno ve?e u crkvi pa ?e, ako do?e, dobiti naš prošlogodišnji potpisan Almanah.

Šta ?u na tom Sajmu? Desetine hiljada ljudi pro?e – to je ta?no –
ali ve?ina je tamo da bi kupili deci školske knjige sa popustom,
ili da se ?aste zbirkom pikanterija neke starlete iz bljutavih rijaliti programa
ili svetskim bestselerom o kojem su ?uli na televiziji.
Moje knjige, naše knjige, na Sajmu niko ne pogleda.
Samo pla?amo štand i blejimo na štandu vasceli dan, bez veze

? Slede?e što treba da se dogovorimo je naše u?eš?e na Sajmu knjiga u Beogradu, u oktobru ? kaže predsednik, a neki nervozni ?lan poluglasom komentariše ? Ih, pa do tad koj živ, koj mrtav! ? a šef nastavlja ? Mislim da treba, kao i ranijih godina, da u?estvujemo na Sajmu i, kao i ranije, da budemo zajedno na štandu sa izdava?kom ku?om Alfa knjige.

? Jes’, sa’?e nas prime biceli morgen, ka’ ?uju da ?e Almanah štampamo u Bosni! ? ?uje se ne?iji komentar.

? Nije Bosna! ? neko ga ispravlja, opet. Predsednik se ne dâ omesti i tera dalje ? Ako nema drugih predloga…

? ?ekaj, ?ekaj ? javlja se brundavi glas koji još nismo ?uli. ? Zašto uopšte da idemo na taj Sajam? Šta nam to treba? Samo trošak i maltretiranje. Mora neko da stoji na štandu po ceo dan, a kad smo nešto tamo prodali, kad je neko napisao nešto u medijima o nama?

Pretila je da se razvije nova dvadesetominutna kavga na novu temu, ali je šef ovde, sre?om, energi?no intervenisao. Ja bih se, da je došlo do glasanja, u stvari složio sa brundavim, ali je predsednik ?vrsto konstatovao da ima da se ide na Sajam i ta?ka. Ko ne?e ne mora.

? Samo je pitanje ’o?emo sa Alfa Knjigom ili da idemo sami, d’ uzmemo svoj štand? Ako smo sa njima, onda je lakše i ne mora da se dreždi ceo dan na štandu, ima tamo i njihovi… A i manje košta, upola cene, ako delimo štand sa nekim.

? Pa šta se onda pitamo? ? pita neko. Pa ? Ho?emo… ? pa ? Ne?emo… ? pa ? Možda… A ja razmišljam: Šta ?u na tom Sajmu? Desetine hiljada ljudi pro?e – to je ta?no – ali ve?ina je tamo da bi kupili deci školske knjige sa popustom, ili da se ?aste zbirkom pikanterija neke starlete iz bljutavih rijaliti programa ili svetskim bestselerom o kojem su ?uli na televiziji. Moje knjige, naše knjige, na Sajmu niko ne pogleda. Samo pla?amo štand i blejimo na štandu vasceli dan, bez veze… A ubrzo zatim, dok diskusija (u kojoj ne u?estvujem) plamti, ja odlu?ujem da ipak u?estvujem na Sajmu, sa prijateljima iz Udruženja, da odem, da vidim i da pobedim, pa makar i ništa ne prodao… Valja se, valjda!

? Okej, onda smo odlu?ili, na Sajam idemo cuzamen sa Alfa Knjiga? ? Muk valjda zna?i da se svi slažemo.

ZEMLJOTRES MONOGRAFIJA

Isti?e drugi sat sastanka i predsednik ?ilo tera dalje ? Slede?e. Naš uvaženi, po?asni ?lan gospodin U?a, obratio nam se sa molbom, predlogom, da zajedno sa njim radimo na pripremi i izdavanju druge knjige njegove monografije o našim zemljacima koji su ovde dolazili, živeli, školovali se i tako to… u drugoj polovini XX veka. Za to je protrebno izdvojiti oko 3 000€. ? Znao sam ve? šta sledi. Nov zemljotres. Sva sre?a jedino što su svi ve? umorni, vreme proletelo, nekima se puši, drugi bi da idu ku?i… Da šef nije odmah rekao da ne misli da to treba platiti uvaženom u?itelju, ko zna kako bi se diskusija završila. Ali, ipak, do kraja koji je usledio nekih petnaestak minuta kasnije, ?uli se povici ? ?ekaj, ako damo njemu, posle može svako da traži… Mi unterštucujemo sve naše ?lanove, ali ne finansiramo njihove projekte. Ma, precedni?e, koliko mi uopšte imamo para, kad se ovako š’ njima razbacujemo? Ko kaže da se razbacujemo s parama? Zašto smo odlu?ili da platimo iz kase za one kojekakve goste u Almanah-u, a ne?emo da sufinansiramo ovo U?ino kapitalno delo? Kad smo rešili da platimo za goste? Kad smo glasali? Ko je glasao? Je l si ti glasala? A ti? Taj U?a nikad nijedan projekat ne završi, a pare zna da uzme! Evo cum bajšpil, ja znam za primer, pre nekoliko godina, taj U?a je kod nas… ? sre?om u?utkali su je, ali je neko nastavo ? Ovo je najvažnije nau?no delo stole?a, o istoriji naših naroda na ovim prostorima…

Gos’n U?in projekt jeste, stvarno, hvale vredan. I ja sam od njega kupio prethodni tom, o zemljacima na ovim podru?jima (do Drugog svetskog rata) mada ga nisam nikad otvorio. ?isto sam hteo da ga podržim. Nekako mi se ?ini da ima smisla to što ?ovek radi. Lomi se, trune nedeljama i mesecima po državnim arhivima, pretura stare novine i almanahe, kopa, istražuje… Od primarne istorijske gra?e stvara stvarno impozantan katalog naših ljudi koji su ovde studirali, radili i gradili. Predsednik je nekako, na miši?e, uspeo da se izbori opet za re?, da nadja?a pobunjenike i zaklju?i da ne?emo da sufinansiramo gos’n U?in projekat, ve? da ?emo samo da pozovemo ?lanove da ga privatno pomognu, svako prema svojim mogu?nostima.

TRE?I SAT I HANDKE ZA KRAJ

Onda je rekao da je poslednja ta?ka dnevnog reda Peter Handke.

Duboko smo zagazili u tre?i sat sastanka, napolju se smra?ilo, kiša je i dalje dobovala, a neko je šefu pre sastanka predložio da pozovemo Handkea kao gosta u naše Udruženje, da mu izjavimo ljubav. Potom nam je predsednik prepri?ao svoj nedavni razgovor sa konzulom u kojem mu je objašnjeno da je Handke preveliki, a mi premali, te da taj spoj ne obe?ava. Naravno, odmah se javilo pitanje:

? A šta je on da nama foršrajbuje ko je za nas mali, a ko veliki?

U mojoj glavi Eureka! Sad znam na šta je mislila prijateljica, kad me je podsetila da do?em na sastanak. Uzgred, ona nije ni došla, a ispalo je da joj i nije neka „bomba”.

? Ne kaže se foršrajben nego propisuje ? ohrabrio se opet ?istunac.

? Pa to je na nema?kom!

? Ama, znam ja nema?ki, nego govori srpski i ne ska?i sa jezika na jezik!

? Ti ?eš da me u?iš kako da govorim!

? ?ekaj, je l’ to onaj kome dodeljujemo nekakav poklon, to taj isti konzul?

Ipak je, na kraju, razum prevagnuo. Predsednik još jednom uspeva da progura svoj odlu?an stav da ne?e sebi, pred kraj mandata, da natovari na glavu gostovanje Nobelovca u našem malom, bezna?ajnom Udruženju. Ili, još gore, da doživi da nas Handke odbije kad se raspita ko smo i šta smo i zaklju?i da ima pre?a posla. Više od pola ?lanova se tu, ?ini mi se, ne bi složili sa mnom, misle?i Bilo bi baš kul da nam do?e Peter i na kraju A što pa da ga ne pozovemo? Sre?om, ne pitaju. A ne odugovla?i ni predsednik.

? E, sad, je l’ ima još neko nešto, pod Razno?

? Imam ja ? kažem i ustajem. ? Trideset godina sam van zemlje, dvadeset ovde, a deset ?lan Udruženja. Dosta, ako je za vajdu! Rešili smo, žena i ja, da se vratimo u Srbiju. Radili, zaradili, penzionisali se i sad natrag. Drugari, prijatelji, pisci i pesnici, divno mi je bilo družiti se sa vama proteklih godina.

Neki me gledaju zabrinuto, drugi tužno, pretpostavljaju šta ?u dalje re?i. Svima je ta mogu?nost stalno pred o?ima, ne pro?e nekoliko dana u životu gastarbajtera, da se ne pomene, ili bar ne pomisli na mogu?nost povratka, iako se: Moram još da zaradim i uštedim. ?ekam penziju. Deca su još u školi. ?erka nam je u drugom stanju. Moje selo je sravnjeno. Tamo su mi svi pomrli. Vidi samo šta tamo radi onaj Vu?i?. Ovde ?u da operišem kuk, pa ?u onda, možda… ? sva opravdanja za ostajanje stalno vagaju nasuprot logici za povratak ? Tamo su nam svi najdraži. U Srbiji je život kud-i-kamo jeftiniji – sa ovom penzijom si tamo car. Kad smo poslednji put ovde bili u pozorištu? A kad odemo tamo, bar jednom nedeljno negde iza?emo. Nema ovde takve janjetine! I kad si ovde video da neko jede salatu od slatkog kupusa? A ja, kad iza?em da proplanak izvan mog sela – ihhh, taki pogled o?e ni?e nema! Ej, unuci mi se tamo slobodno igraju ispred ku?e i u parku. Ne?e valjda sin ovde da traži ?evojku? Kad ti se desilo da ti ovde neko bane na kafu nenajavljen?  ? Re?amo tako godinama argumente na jedan i drugi tas vage odluke: pro et contra vra?anju / ostajanju. Dodajemo i oduzimamo, novi rezoni se pomaljaju iz falti zgužvanih života. Argumenti tonu u mutne bare prioriteta. Nekome pretegne jedna strana vage, drugome druga. Oboje su u pravu. Jedini gubitnik je onaj na klackalici. Ne donosi odluku, stalno u potrazi za novim objašnjenjima i nedoku?ivim zaklju?cima.

? Ja se idu?eg meseca, bože-zdravlje i ako dozvoli korona, iseljavam odavde. Vra?amo se u Srbiju. ? Trudim se da to izgovorim bez patetike. Neko se nakašlje, jedan „šmrc” se ?uje, jedna suzica. Muk.

? Ma, nemoj da pri?aš… vra?aš se? Pa kako ?ete sada tamo da se naviknete, posle toliko godina ovde…? Ama, jesi lud? Je l’ vidiš šta se tamo radi… ? Nemam odgovor. Vide?u, što bi rekli slepci… ? Da, odlazimo… Idemo da probamo. Izdali smo ku?u ovde, dolazi?emo svakako, ali kao što smo godinama išli tamo na nedelju-dve ili mesec godišnje, tako ?emo da dolazimo ovamo. Zna?i, vi?a?emo se, ja ostajem ?lan, pisa?u za Almanah… ? Nasmejem se, još se neko zakiko?e. Ostali polako ustaju, prišli bi mi da se pozdravljamo, a ja opet ne?u da se rukujem i ljubim. Sad im je još više krivo… I onda šef malo zbunjeno objavljuje:

? Hvala ti na dosadašnjem ?lanstvu i u?eš?u, želimo ti sve najbolje i ostajemo u vezi. Dobro, dragi ?lanovi, pisci, to je onda to… ? Kraj sastanka i razilazimo se, neki brzo i energi?no, kao da su posva?ani. Drugi idu usporeno, mnogi me gledaju ispod oka, a kroz glavu im, vidim, tutnje vozovi misli, nedoumica i preispitivanja. Nema više ni onog rukovanja, grljenja i ljubljenja. ?ujem i kako debeljko iza mene pita:

? Šta, ’el ne?emo da nešto meznemo, k’o prošli put? ? ali niko ne odgovara.

Usput, u ?ajnoj kuhinji pored sale u kojoj smo proveli tri sata svog današnjeg života, saslušah još i deo razgovora. Predsednik, dok obla?i kišni mantil i ispravlja posuvra?enu kragnu, povišenim tonom pita:

? Šta treba da platim? ? neobrijani kelner, snishodljivo, dok gleda u pod i vrti masnu krpu u rukama, objašnjava:

? Pa ne znam, šef je tako rek’o. Treba da se plati za salu, ovo danas. ? Šef, oslonjen pomalo na jedan sto u kujni (valjda traži balans, oslonac, posle tro?asovnog maltretiranja) ovaj šlag na torti na kraju nije o?ekivao:

? ?ekajte, meni šef ništa nije rekao, a do malo?as je bio tu. Gde je sad, da ga pitamo? ? Kelner, mlati rukom prema izlazu:

? Pa otiš’o je šef, pre nekoliko minuta. ? Predsednik se suzdržava da drekne i da se kelneru unese u lice:

? Otiš’o je pre nego što se naš sastanak završio, da ne bi bio tu, da ne mora sada da se objašnjava sa nama šta treba, a šta ne treba da se pla?a. Nismo se tako dogovorili!

U kuhinju ulazi Slavica i uklju?uje se u dramu. Kelner, diže ramena gore-dole i mlati rukama, sa krpom u jednoj:

? Ne znam ja ništa, on je meni samo rek’o da Vam naplatim. Kako sad? Ja ne mogu to da platim iz svog džepa…

? Koliko treba? Vifil is es? Ja ?u da platim ? izjavljuje Slavica, samo da bi kontrirala šefu… Ona ina?e voli da pla?a, kad treba i kad ne treba. Njen muž ima ovde trgova?ku firmu. Dobro mu ide.

? ?ekaj, nije stvar u tome ko ?e da plati, nego ja iz principa… ? rve se predsednik…

Kupim svoje stvari i izlazim iz kujne pre epiloga. Da l’ je šef platio, il’ nije platio, pitanje je sad? Ili Slavica? Ja se, u svakom slu?aju, u to Udruženje „rogova u vre?i” više ne vra?am. Za Almanah ?u da šaljem priloge, kad i ako me pozovu, samo ne znam da li ?u u?estvovati kao ?lan, ili kao gost, pa da platim, ili da ne platim onih 20€?