ČAJ OD KANTARIONA

PIŠE: Bojan BRUKNER 

„Ako mi dozvolite“, upitao je mladi Lav ?im su ostali sami. „Šta je tajna vaše ljubavi?“

Gospodin Golub promeškoljio se u svojoj fotelji smeštaju?i se u nju za nijansu još udobnije.

„Smeja?ete se“, odgovorio je napokon.

„Nipošto“, uveravao ga je mladi?. „Zaista želim da znam. Sretao sam mnoge parove razli?ite sre?e, ali malo njih ima to što vi imate.“

Golubije o?i pratile su svaki pokret ljubopitljivog mladi?a.

„I dalje mislim da ?ete mi se smejati“, rekao je sumnji?avo.

Mladi Lav je frknuo.

„Pa ?ak i da je tako“, priznao je. „Ve?ina ljubavnih pri?a me samo deprimira. Voleo bih da me, za promenu, neka jednom i nasmeje.“

„Nije u pitanju velika mudrost“, rekao je Golub i pokupio mrvu sa stola, “Ako je to ono što o?ekujete.“

„Ne trebaju mi velike mudrosti“, rekao je mladi? i seo na samu ivicu stolice. „Treba mi iskren odgovor od nekoga ko je u ljubavi uspeo.“

Gospodin Golub zagledao se u lice mladi?a, više razmišljaju?i o sebi, nego o njemu. Ose?ao se kao priznat i poznat ma?ioni?ar koji šegrtu najzad treba da otkrije svoj najbolji trik. Pomalo setan što ?e morati da razbije dugo stvaranu iluziju; pomalo sre?an što ?e najzad mo?i nekom da pokaže svoju dugo skrivanu veštinu. Sve u svemu, zaklju?io je gospodin Golub, ose?aj nije bio tako loš. Blagim pokretom, doušni?ki, pozvao je svog mladog gosta da mu se malo primakne.

„Dakle…“, rekao je ispod glasa, „Pomenuo sam vam da je stvar jednostavna, ali to nikako ne umanjuje njen zna?aj. Kada smo Andrea i ja krenuli da živimo zajedno, dogovorili smo se jednu, po meni, veoma važnu stvar. A to je da na po?inak uvek idemo zajedno. Uvek. Bez izuzetka. Ako nisam bio umoran, ona je ?ekala da mi se prispava; i obratno. Kad sam ostajao duže na poslu, ona me je ?ekala budna; i obratno. Kada sam bio bolestan, ona je ostajala po ceo dan u krevetu sa mnom; i obratno. Šta god da se dešavalo tokom dana, a verujte mi, bilo je svakavih dana u našem životu, na spavanje bismo otišli zajedno i zajedno spavali do jutra.“

Golub je zastao da popravi svoj ?uperak.

Mladi Lav se obliznuo.

„Znate“, nastavio je gospodin Golub. „Ja verujem da no?u u ljudima znaju da se probude razne stvari i da je tada bolje ne biti budan. Ako ?ovek ipak i ostane budan, ne sme ostati sam. Mislim da je to opasno, po mnogo šta, ali naro?ito po ljubav. Jer ljubav kada umire, ?ini to no?u, u samo?i. Spavati pored budnog partnera, zna?i ostaviti ga na nemilost tim mra?nim silama – i to iz vrlo sebi?nih pobuda. Da bi otišli u svet samo nama znan da ?inimo stvari samo nama znane. Zašto onda ne bi i sami bili ostavljeni ve? slede?eg jutra? Zašto uopšte o?ekujemo da se probudimo pored nekog koga smo prošle no?i tako hladnokrvno ostavili na cedilu? Shvatate li… Tajna je uvek zaspati zajedno.“

Andrea je ušetala u salon nose?i poslužavnik sa ?ajem. Gospodin Golub, osmotrivši je perifernim vidom, otkop?ao je dugme na svom prsluku, spreman da odleprša.

„I to vam je to, mladi prijatelju. A sada me izvinite. Ne?u dugo“, rekao je gegaju?i se iz salona.

Mladi Lav prihvatio je šoljicu ?aja od Andree i neko vreme zamišljeno posmatrao paru koja se kovitlala iznad žutog napitka.

„Imate divnog muža“, rekao je najzad.

„Imam i insomniju“, odgovorila je.

„Oprostite?“

„Još od fakulteta. Posledica no?nih spremanja ispita, pretpostavljam. Ispiti su prošli, ali anksioznost je, iz nekog razloga, ostala. No?u jedva sastavim ?etiri sata sna. Še?era?“

„Ne… Hvala.“

Andrea je še?erila ?aj svog supruga.

„Ako se ne varam, želeli ste da saznate šta je tajna ljubavi“, upitala je mladi?a, blago ga pogledavši. „Plašim se da to svako mora da otkrije sam. Ali ukoliko ikada u tome uspete, moj vam je savet da tu tajnu sa?uvate.“ Promešala je te?nost i ne?ujno vratila kaši?icu na tacnu. „Nekad ?ak i od onog koga volite.“

Gospodin Golub vratio se u salon, osvežen i raspoložen. Zadovoljno je srknuo svoj ?aj. Bio je zasla?en baš onako kako je voleo.