CILE

PIŠE: Vesna PANTI?

Ho?u da napišem pri?u. Ljubavnu. O Ciletu. Možda je prikladnije da napišem pesmu o ljubavi, ali bojim se, bilo bi pateti?no. Pateti?na ljubavna pesma? Cile ne zaslužuje pateti?nu ljubavnu pesmu. Niti storija o ovoj ljubavi sme biti pateti?na.

Ovo je bila ljubav na prvi pogled… Do poslednjeg pogleda, onog kojim me je pre dve nedelje ispratio sa praga svoje ku?e, leže?i na desnom boku, pogledom punim nežnosti, jer samo me takvim uvek i gledao. Onim krupnim, bistrim, kestenjastim o?ima.

Cile ne zaslužuje obi?nu ljubavu pri?u. Jer, Cile nije obi?an momak iz komšiluka. Cile je nema?ki ov?ar, u narodu poznatiji imenom vu?jak…

Sad… Cile spava.

Ve? sedam dana Cile spava. A meni je teško da se pomirim sa tim da mi nikad više ne?e potr?ati u susret. Da me ne?e onjušiti, da mi ne?e olizati lice, kosu i ruke, i onda veselo potr?ati ispred mene, od kapije ka ku?i, pozivaju?i me na igru.

Meni je i dalje teško da se pomirim sa ?injenicom da se Cile naglo, odjednom, ni?im (znano) izazvano, razboleo. Da je ”dobio” paraparezu, od koje je dve nedelje bio polupokretan, bez oslonca na zadnje noge. Tužno je bilo gledati velikog, pametnog, voljenog psa kako ”hoda” samo prednjim šapama, vuku?i nepokretnu zadnju polovinu tela. Tužno je bilo gledati velikog, pametnog, voljenog psa kako se sklanja i sakriva, kao da se stidi svoje bolesti.

I tužno mi je sad, kad Cile spava…

A prošle zime, moja je Luna, moja vu?jakinja, posle šetnje po snegu i jurnjave za loptom do iznemoglosti, umesto ku?i, otr?ala iz parki?a negde niz ulicu. Dozivala sam je, ali kao da me nije ?ula.Izgubila sam je iz vida, a onda se uplašila da sam je izgubila zauvek. Tražila sam je po okolnim ulicama, zavirivala u tu?a dvorišta… ništa. A, onda mi je sinulo! I, bila sam u pravu. Moja Luna se zaljubila i pobegla kod momka. Kod našeg drugara Cileta. Došla sam i ja do dobro poznate kapije, viknula ”Luna” i ona je dotr?ala, veselo mašu?i repom i laju?i razdragano, kao da me pita ”Pa, gde si ti do sad? Kasniš na igranje!”. Iza nje je stajao dragi momak Cile. Ku?a je bila u mraku, bilo mi je jasno da doma?ini nisu tu. Ostalo mi je još samo da razrešim misteriju – kako je gospo?ica ušla u dvorište kroz zaklju?anu kapiju, u dvorište sa dovoljno visokom ogradom da pas ne može da je presko?i? I onda sam videla brda snega, sa obe strane ograde, i ukapirala. Devojka je, dakle, preko snega i kapije i ograde, ušla u dvorište.

To je ta ljubav…

To je ta ljubav koja je zaslužila ovu pri?u, a ne pateti?nu ljubavnu pesmu… To je ta ljubav, koja zauvek ostaje u svim onim satima provedenim u šetnjama, maženju, njuškanju… u trku niz ulicu, u radosti kad se pomene re? ”šetnja” ili vidi povodac…

To je ta ljubav, koja zauvek ostaje u svim onim iskopanim mladicama prole?nog baštenskog cve?a, u svim sakrivenim papu?ama, u svim vožnjama na prednjem sedištu kola…

To je ta ljubav, koja zauvek ostaje u svim onim ”daj mi šapu” i ”grli me”, u onom ”prijavljivanju” šapama po vratima ku?e u 22, 30 koje zna?i ”Vreme mi je da spavam, puštajte me unutra”… To je ta ljubav, zbog koje ?u se zauvek se?ati Cileta…

A Cile spava…