ČISTAČ CIPELA

PIŠE: Mila MAR?ETA

„Zovem se Jova. Ja sam ?ista? cipela. Zanat, zajedno sa drvenom kutijom za ?etke, nasledio sam od oca, a on od svoga oca i tako redom, u nedogled, dokle god seže porodi?no pam?enje. Nemam radnju, ali imam svoje mesto, na ?ošku gde se susre?u dva bulevara. Tu sam svaki dan, po svakom vremenu.

Bilo je puno nas, ?ista?a cipela u gradu. ?ak smo i svoj esnafski savez imali. Sad sam ostao samo ja. Ne znam zašto nema drugih. Jeste, promenila se moda, druga?ije su cipele, ali blato i prašina su isti. Valjda ljudima više ne smeta prljavština, navikli se.“, razmišljao je i po malo mrmljao sebi u bradu dok je nameštao stoli?icu na kojoj sedi nadaju?i se mušterijama.

„?uo sam da u Kairu u svakom dobrom hotelu imaju ?ista?a cipela. Kažu, njegova kutija i mesingano postolje za cipele koje ?isti, su odmah pored izlaza da ne bi gosti prašnjavih cipela izašli iz hotela, pa da obrukaju i sebe i hotel. Vele, još, da hotelski ?ista? cipela ima uniformu sa zlatnim dugmetima.“ Nije baš ta?no znao da gde je Kairo, ali je uživao zamišljaju?i sebe u blistavoj uniformi.

„Ma, mora biti taj Kairo mnogo daleko. A i šta ?e njima Jova ?ista? cipela, kad imaju svoje. A, možda, sve to i nije istina. ?udna je bila ona žena što mi ju?e sve to ispri?a. Možda je izmislila i taj Kairo i zlatnu dugmad na uniformi,“ odmahnuo je rukom i nastavio da sedi i ?eka.

Nije zaboravio tu ženu od ju?e. A i kako bi mogao. Prišla mu je i pristojno, ali veoma tiho, nazvala „Dobar dan“ i sela da joj o?isti cipele. Primetio je da su to, nekada, morale biti jako skupe cipele. Sada su bile razgažene, ali forma je još uvek bila o?uvana, kao i koža lica cipela. „Vrlo kvalitetna koža“, pomislio je. Žena je, o?igledno, jako vodila ra?una o svojim cipelama, jer je kožni ?on bio pendžetiran, a flekice na niskoj štikli vrlo malo pohabane. Ali je zato boja bila neprepoznatljiva od sloja prašine koja se zalepila za kožu i uvukla u svaku rupicu kroz koju su bile provu?ene pertle.

„Auh, koliko prašine. Gde ste uspeli ovoliko da se uprašnjavite? Kao po pustinji da ste hodali“, prozborio je Jova, malo da zapo?ne neki razgovor sa ?utljivom ženom, malo da izbaci iz sebe iskrenu zapanjenost, jer odavno nije video toliko prašnjave cipele.

„Jesam, po pustinji sam hodala“, odgovori žena smireno i nehajno, kao da je šetnja po pustinji nešto potpuno obi?no i uobi?ajeno.

Jova je prestao da ?etka cipele i pogledao u ženu, što je za nju bio poziv da nastavi sa pri?om.

„Skupilo se se?anja, previše se?anja. Od ružnih uspomena sam pokušavala da pobegnem, da ih zaturim u zaborav da im se nikada više ne mogu vratiti, da mi nikada više ne mogu zguliti krastu i pustiti krv iz nezarasle rane. Lepim uspomenama sam se vra?ala, i vra?ala, i vra?ala i verovala da ih mogu ponovo živeti. Niti sam ružne izbrisala, niti sam lepe oživela. Samo teret se?anja više nisam mogla da nosim, ni na ramenima ni na duši.“ Govorila je tiho i polako. Moglo bi se pomisliti da je re?i koje izgovara uopšte ne doti?u, kao da pri?a o nekome tamo negde. Godine provedene na ulici nau?ile su Jovu da ?ita ljudska lica i da razume nemušti jezik o?iju. Gledaju?i u njeno lice odozdo, sa svoje stoli?ice, video je da je pomirena sa tugom i da je umorna, od svega.

„Zglobovi su mi popustili, a duša se pretvorila u crnu prašinu, pa sam krenula po svetu da tražim lek.“

„Kakav lek?“ upita Jova i dalje drže?i ?etke u vazduhu.

„Lek koji ?e u?initi da sve zaboravim. Nema vajde od se?anja. Što je prošlo, prošlo je. Desilo se onako kako je moglo da se desi. Nekada sam sama birala kako ?e biti, nekada sam sama izazvala svoju nesre?u, ali i sre?u. A nekada, eh, nekada se nešto samo tako desi. Najteže mi je bilo što su mi se i neki ljudi samo tako desili. Našli se u mom životu nepozvani, uvukli mi se pod kožu pa se razbaškarili kao da je njihova. I onda otišli, samo – tako. Nestali. Ostavili rupu pod kožom, malo lepih se?anja i breme tuge. I kad god sam htela da ranu koju su ostavili zacelim, nagrnula bi lepa se?anja. Ta lepa se?anja su me, onda, najviše bolela. Prolaznost sre?e i ve?nost patnje je moje prokletstvo.“

Poslednju re?enicu je izgovorila toliko tiho da se Jova morao nagnuti i malo pridignuti sa stoli?ice da bi je ?uo. Iz te blizine video je sve njene neisplakane suze kako vire iz uglova o?iju. Samo dve kapljice su se iskrale i skotrljale niz obraze pre nego što ih je žena hitrim pokretom dlanova izbrisala. Postidela se tog trenutka slabosti, a Jovi je želja da je uteši postala neprijatna i neprili?na. Bio je to samo nemerljivi deli? vremena i žena je povratila svoju uzdržanost i prividnu ravnodušnost.

„Bila sam negde u Namibiji gde mi je vra? rekao da je lek u peša?enju. Tri dana i tri no?i sam mu pri?ala sve moje uspomene, sve do jedne. Slušao me je bez re?i. Kad bih ja zaplakala, plakao je sa mnom, smejao isto tako.  Kada sam završila, uzdahnuo je teško, zagrlio me i ispratio na put. „Hodaj, k?eri, samo hodaj.“ Rekao mi je. „Gledaj u vrhove svojih cipela, broj korake, osluškuj otkucaje svoga srca, sve u?ini da se um zabavi i isprazni od misli. Guste su te tvoje uspomene. Nikada ne ?uh toliko tuge za jedan život. A ti si još mlada. Moraš napraviti mesta za nova se?anja.“ I tako sam se uputila peške preko Sahare. I evo, do?oh i do ku?e. 12 miliona i 492 hiljade koraka sam prešla.“

„I?“

„I ništa nisam zaboravila. Sva moja se?anja se prelivaju iz prepune kutije, razlivaju po mojoj unutrašnjosti i kao gangrena uništavaju tkivo. Ja umirem od uspomena. Lagana i mu?na smrt mi dolazi. ?ujem je, ose?am njen hladni dah u beskona?no dugim no?ima. Više ne želim ni da joj pobegnem, naprotiv. Po?i ?u joj u susret.“

„Uh, grehota cipela“, promrljao je Jova, nastavljaju?i da ?etka cipele.

Petnaest minuta kasnije, gospo?a M. je otklju?ala vrata i kliznula u predsoblje svoga stana. Oka?ila je mantil na ?iviluk, spustila tašnu na sto?i? pored ulaznih vrata i ne?ujno ušla u sobu. Izula je cipele i nekoliko trenutaka prou?avala sveže poliranu kestenjastu kožu. Svaku cipelu je stavila u platnenu vre?icu, okrenula ih jednu ka drugoj i tako, zajedno, smestila u kutiju. Poklopila je kutiju i osetila miris imalina. Jedva primetno se setno nasmešila. „Nije grehota, nahodale su se ove cipele. A i ja. Sad ?emo da se odmorimo.“

Legla je u krevet i poslednje što se smestilo me?u njena se?anja je pogled na kutiju sa ?istim cipelama. I onda je zaspala. Zauvek.