..ČKA

PIŠE: Nenad BARAKOVI? – BARA

?itav Luzergrad je bio izgra?en na lažima. Najve?i pisac je bio lik koji je umro od tuge jer ga je neka riba ispalila, a pesme su mu bile sranje; kao ovim današnjim hipsterima sa bradama u belim majicama.

Narodni heroj je bio debil koji digao pogrešan vagon u vazduh, uplašio se, pa bežao do Dunava.

Dalje od Dunava nije mogao jer nije znao da pliva pa su ga tamo uhvatili i roknuli.

Startna pozicija mi od po?etka nije bila dobra jer su ovde prolazile pisci himni ženskom polnom organu i narodni heroji; u prvo se razumeo nisam, a za narodnog heroja mi je bio potreban neki novi rat, pa da se na?em na strani pobednika. ako budem imao sre?e. Mada, više bih voleo da dobijem neki stan nego spomenik, ako me razumeš.

Dobio sam prve honorare od pisanja, bend se uveliko zavrteo na top-listama, klinci su me ?esto pitali za savete i to, ali kod nje nisam imao šanse. Od samog starta sve je bilo pogrešno. Ja sam bio greška, moji potezi su bili greška, Luzergrad je bio greška, sve oko mene je bila jedna velika greška. Osim nje. Bio sam lud, pomalo paranoi?an, toliko ogrezao u ironiji da više ni sam nisam znao kada se glupiram, a kada sam ozbiljan.

“Nije mesto za zajebanciju. Ovde treba da se uozbiljiš. Ovo je ozbiljna institucija”, govorili su mi, ali slow motion, brale.
Ljudi sebe preozbiljno shvataju kako bi podigli svoju lažnu vrednost; salonski opozicionari.

Pijemo viski na petnaestom spratu solitera, hladi nas klima, imamo 200 glasa?a, seremo o ?in?i?u i Mladenovi?u, i mnogo smo pametni, bre. Elita i to.

?inilo se da je ceo život postao jedna ogromna i velika glupost i šala kojoj niko drugi nije mogao dati smisao. Osim nje. Zajebavam te. Niko ti ne može dati smisao ako to ne uradiš sam. Sve ostalo je patetika i mrcvarenje. Ljubav su izmislili siromašni u ?ast razmnožavanju po malim stanovima koji imaju vlagu po zidovima, zar ne? Uz ljubav se takve stvari lakše istrpe dok ne do?u majstori da okre?e.

Steturao sam se niz ulicu i umalo dobio fras od vru?ine. Opet 40 stepeni dragi psihijatru, opet upaljen asfalt iz kojeg aždaje bljuju vatru.

“Hej Džoni?”, ?uo se ženski glas. Da, bila je to ona. Prelepa. Prelepa i njena haljina, a bez haljine je verovatno još prelepija. Da li se tako kaže?

“Hej”, uzvratio sam joj nezainteresovano i još nezainteresovanije pao u nesvest od vru?ine.

Slede?e ?ega se se?am je da ležim u bolnici, tuku me infuzijom, i glasovi koji odjekuju kao kroz pe?inu. Nisam nikada bio u pe?ini, ali sigurno tako odjekuje kada si u njoj.

“Hej Džoni?”, opet taj glas ?im sam izašao iz bolnice.

“Šta ?eš ti ovde jebote?”, bio sam besan.

“Ladno si pao u nesvest kada si ?uo moj glas”, bila je bezobrazna.

“Nije zbog toga nego zbog vru?ine”.

“Da, da. Nemoj meni te fore”, smejala se kao da je pobedila u ne?emu, ali hej, ni blizu.

“Ne prija mi sunce i zato sam pao u nesvest. Do?i vamo da vidiš”, uhvatio sam je za ruku i poveo prema asfaltu koji je bio upaljen.

“Šta ho?eš da postigneš ovom glupoš?u, ne budi klinac”, i dalje se smejala i preuzimala zasluge za moj prvi pad u nepoznato.

“Nisam zbog tebe pao u nesvest. Ko si ti da zbog tebe padam?”, dreknuo sam, otišao ta?no ispred sunca, pogledao u njega i hrabro pao u nesvest, po drugi put.

Slede?e ?ega se se?am je da ležim u bolnici, tuku me infuzijom, i glasovi koji odjekuju kao kroz pe?inu. Nisam nikada bio u pe?ini, ali sigurno tako odjekuje kada si u njoj.