DAN KADA SE NISAM PROBUDIO

PIŠE: Aleksandar BE?I? 

Ne, nisam umro. Jednostavno, tog jutra nisam želeo da otvorim o?i, pogledam po ko zna koji put plafon spava?e sobe koju je, kako mi je rekla moja draga, trebalo okre?iti pre dva veka. Nisam imao želju da se potom uspravim, odgegam do šporeta i uklju?im ringlu kako bih skuvao kafu.

Tog jutra nisam imao želju ni da se pogledam u ogledalu i umijem se. Šta tu ima da se gleda? Jedno te isto lice, iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, iz godine u godinu. I tek povremeno, kada bih se zaista udubio – konstatacija “oh, nova bora”… Ili “vidi, vidi, još jedna seda dlaka u bradi”…

Sada sam sede po?eo da pronalazim i u obrvama. Kažu da je ?ovek tada star. I kada po?nu da mu rastu dlake na nosu i u ušima.

Sva tri uslova sam ispunio.

Zašto onda da ustajem?

Ostao sam, umesto toga, u krevetu. Par puta sam se, ?isto reda radi, premestio s jednog na drugi bok. Prebacio sam se i na stomak. Ali, samo na kratko. ?udno… Na stomaku nikad, ali baš nikad u životu nisam uspevao da spavam. Pamtim da je i moja pokojna majka govorila kako sam se i kao beba bunio kada bi me u krevetac položila potrbuške… Ni tada, a ni sada nije mi prijalo da ležim u tom položaju. Zato sam se vratio na le?a.

I umirio.

Ni sam ne znam zašto – otvorio sam o?i. Širom. “Ima ljudi koji spavaju otvorenih o?iju”, zaklju?io sam i pomislio na sve one koji svakodnevno na ulicama grada pokušavaju da prona?u bolji život s gotovo zombiranim izrazom lica, odsutnih o?iju, neznatno namrštenih, skupljenih usta. Eto, oni. Oni sanjaju neki bolji život ali im san odavno li?i na košmar. Zato otvaraju o?i. Beže od košmara.

I dalje nisam imao nameru da ustanem. ?ak ni kada sam ?uo zvonjavu alarma na mobilnom telefonu. Jednu, pa drugu. Nisam se pomerio kako bih isklju?io neprijatnu melodiju. Rešio sam da je ignorišem. Baš kao što sam ignorisao zvono na vratima, a potom lupanje šakom i dozivanje s one strane kvake.

Bila je to moja draga, naviknuta da svakog jutra, kada otvori vrata, nai?e na mene, ve? spremnog za posao kako se osmehujem i dodajem joj šolju kafe. Bio je to naš mali monotoni obi?aj koji smo praktikovali od samog po?etka veze. Preskakali smo ga samo ako bih ja imao neki rani jutarnji sastanak, ili ako sam, zbog potreba posla, morao da otputujem negde na dan ili dva.

Ona me na takva putovanja nije pratila. Ni ja nju. Nismo odlazili zajedno ni kod roditelja, dok su bili živi, niti kod rodbine. Nismo išli na slave, svadbe, ro?endane, sahrane, ni na šta što su, manje ili više silom prilika, organizovali zajedni?ki prijatelji.

Nikad nismo živeli zajedno. Glumili smo samostalnost i nezaintesovanost za vezivanje. Oboje smo imali po jedan brak, po jedno dete koje je živelo s našim bivšim partnerima i mnogo neuspešnih veza iza sebe. Sasvim dovoljno da vrlo uverljivo u društvu tvrdimo kako su ljubav i monogamna zajednica precenjene kategorije.

Odlazili smo krišom zajedno samo na letovanja i zimovanja. I uvek bismo, tokom tih putovanja, obilazili dva grada, dve države, dva skijališta… Na jednom mestu bih se slikao ja. Na drugom ona. U isto vreme bismo objavljivali fotografije po društvenim mrežama i “lajkovali” jedno drugom objave uz poruke tipa “pomalo nedostaješ”, “nemoj tamo da juriš neku drugu osobu, tvoja N”, “nadam se da se lepo provodiš”, “kod mene je lepše nego kod tebe, da bi bilo savršeno fališ samo ti, tvoj N”… Po povratku s putovanja najpre bi se u gradu pojavilo jedno od nas dvoje, dok bi ono drugo izlazilo u javnost tek tri – ?etiri dana kasnije.

Glupa igra, zar ne?

I dalje sam netremice gledao u plafon. Zaista je odavno trebalo okre?iti ceo stan, pomislio sam. Fleka oko lustera koja je krila esenciju otrova nikotinskog dima izbacivanog iz mojih plu?a ve? godinama, bila je jasni pokazatelj moje nemarnosti.

Ali, to me nije uzbu?ivalo.

I dalje sam bio rešen da se ne budim. Da ne ustajem. Da sanjam. Otvorenih ili zatvorenih o?iju, nebitno je. Zatvori?u ih kasnije, uostalom.

Lupanje na vratima je odavno prestalo. To sam primetio tek kada su naizmeni?no po?eli da zvone mobilni i fiksni telefon.

“Ne. Ja spavam. Ne?u da prekidam moj veli?anstveni, previše važan odmor. Ne interesuje me što zvone telefoni. Spavam. Nisam tu. Spavam. Otvorenih o?iju. Zatvori?u ih kasnije. Ako je ikoga briga”, ponavljao sam bezglasno.

Spavam. Sanjam. I ništa me ne može naterati da se iz svog sna koji sanjam, sada, eto, otvorenih o?iju, trgnem. ?ak ni jako lupanje na vratima. Ni dozivanje mog imena. Ne doti?e me to. Ne ose?am. Ne?u. Spavam. Sanjam.

Neko je baš bio uporan. Možda moja draga? Ne… Valjda joj je jasno da spavam. A i ona je morala da ode na posao. To može biti samo neko ko me ne poznaje dovoljno. Moj komšija? Onaj koji ve? pola godine zaboravlja da mi vrati aluminijumske merdevine i francuski klju? desetku? Ili komšinica sa drugog sprata koju njen mladi? periodi?no tu?e, pa traži moju zaštitu koje se odri?e onog trenutka kada se on istrezni, pozvoni na moja vrata i pla?e na kolenima mole?i je za oproštaj?

Ponovo lupanje na vratima.

Bez mog odgovora.

Sve glasnije.

I galama u hodniku ispred vrata.

Nejasna galama. Baš kao u onom klubu u kom sam upoznao svoju dragu pre mnogo godina. Klubu u kom smo pri?ali satima, a da zapravo nismo bili sigurni šta smo jedno drugom rekli, odnosno šta nam je ona druga osoba rekla.

Spavam. Sanjam. I ništa me ne može naterati da se iz svog sna koji sanjam, sada, eto, otvorenih o?iju, trgnem. ?ak ni jako lupanje na vratima. Ni dozivanje mog imena. Ne doti?e me to. Ne ose?am. Ne?u. Spavam. Sanjam.

Spavam i u trenutku kada se moja ulazna vrata naglo otvore posle dva snažna udarca. Sanjam otvorenih o?iju i u trenutku kada se u mom vidnom polju pojavi neki uniformisani neznanac i gomila ljudi iz komšiluka. Spavam dok me moja draga trese, dok mi vrišti na uvo i grli me. Sanjam otvorenih o?iju dok me ljubi grubo. Ne doti?e me to. Ne ose?am.

Pred o?ima se pojavljuje ?ovek u jarko narandžastoj jakni. Upire mi svetlo u jedno pa drugo oko. Približava mi ogledalce koje je izvadio iz džepa jakne. Do?avola, te dlake na nosu… I vidi, još jedna seda u obrvama. Ne doti?e me to. On ve? gleda u ogledalce, razgr?e pokriva? i podiže moju majicu, na grudi mi stavlja stetoskop i odmahuje glavom. Ne doti?e me to. Ne ose?am. Spavam. Sanjam otvorenih o?iju.

Neko mi je zatvorio o?i. Muška ruka. U njenim porama još se ose?ao miris sredstva posle brijanja.

Neka. Dobro je i tako. Samo kada ljudi u stanu ne bi toliko bili bu?ni.

Kao da je neko ?uo moju neizgovorenu želju. Muškarac glasno izgovara “Ljudi, hajde idemo, nema ovde šta da se vidi, molim vas, iza?ite napolje”… Slušaju ga. Odlaze. Ostaje samo moja draga. Ne, nisam otvorio o?i. Zašto bih? Ose?am njen parfem. I ?ujem njen jecaj. To me, uistinu, pomalo i zabavlja. Koliko puta mi je pred drugima rekla kako jedva ?eka da me se otarasi. A sad, dok ja samo spavam – ona ne prestaje s pla?em. ?emu to?

Prolazi vreme. ?ujem kako sekunde, minuti, sati proti?u: nepogrešivo otkucava zidni sat dobijen na poklon od dede. Ona i dalje jeca. To po?inje da me nervira, ali ne, ja i dalje ne želim da se budim. ?ak ni u trenutku kada u stan ulaze dva ?oveka.

“Gde je…”, zapo?inje re?enicu jedan od njih.

“U sobi, na krevetu”, kaže moja draga.

Bat njihovih koraka je težak. Ose?am kako me jedan hvata za noge, drugi ispod pazuha. Spuštaju me na pod, a onda se ?uje zatvaranje duga?kog rajsferšlusa. Podižu me. Lebdim izvesno vreme, dok me nose kroz zgradu. Na izlazu iz stana ?ujem isti onaj muški glas “Žao mi je, gospo?o”.

Šta njemu ima da bude žao?

Ja spavam. Nisam umro. Probudi?u se. Kasnije.

***

Dva dana kasnije hteo sam da se probudim.

Da otvorim o?i i pokrenem se. Da iznenadim moju dragu i kažem joj da sam spavao dovoljno za dva života. Baš u trenutku kada sam se spremao da je iznenadim svojim osmehom, ?uo sam kako joj moj kum ispotiha govori “Sada kona?no možeš da odahneš i po?neš novi život. Godinama ti govorim da nije za tebe”. Ne znam da li me više povredilo to ili njen odgovor. “Ljubavi, ne?emo sada o tome. Daj da ovo završimo pa ?emo da otputujemo”. Sve to kroz šapat. Zavereni?ki. Zavodni?ki.

Tada sam se naljutio. I rešio da ne otvaram o?i.

I dalje spavam. Odmaram se. Ne ose?am ništa. U jednom trenutku sam se samo malo preplašio, kada sam ?uo kako na mene pada zemlja.

Ali, od tada je prošlo skoro mesec dana.

Navikao sam se.

Navikao sam se na mrak, zagušljivost, hladno?u.

Spavam. Odmaram se. Nisam umro. Samo ne želim više da otvaram o?i. Nemam šta da vidim. Ona je verovatno odavno otišla sa njim. A ja sam bio previše glup da to vidim dok su mi o?i bile otvorene.

(IZ ZBIRKE PRI?A “ALFABET LJUBAVI I SMRTI”)