DEVETI ŽIVOT

PIŠE: Svetlana FUCI?

Svakoga jutra, pet dana nedeljno, hodala je istom ulicom, onom koja je vodila uzbrdo, iako ne previše. Svakoga jutra, pet dana nedeljno, prolazila je pored iste ku?e, gra?ene u ravni?arskom stilu, ku?e koja je imala jedan potpuno neobi?ni prozor.

Svakoga jutra, pet dana nedeljno, usporila bi korake dok se približavala tom prozoru iz kojeg je izbijala ?udna svetlost-nijednom nije propustila da pomisli kako joj je žao što se isti nalazi na, recimo, prvom spratu te nije u prilici da vidi izbliza bar deo onoga iza stakla. Svakoga jutra, pet dana nedeljno, okretala bi glavu i levo rame, kora?aju?i tako sve do bandere, koju je instiktivno u poslednjem trenutku  obilazila.

Jednog jutra, ve? ko zna kog po redu, hodala je sporije nego ina?e, ubrzavaju?i korake kako se približavala ku?i i tom neobi?nom prozoru. Nije imala pojma zašto to ?ini, tek, stala je ta?no naspram prozora, o?ima upijaju?i ?udnu, treperavu svetlost.

Svakoga jutra, pet dana nedeljno, hodao je istom ulicom, onom koja je vodila nizbrdo, iako ne previše. Svakoga jutra, pet dana nedeljno, prolazio je pored iste zgrade, one sa narandžastom fasadom koja je na prvom spratu imala terasu i jedan sasvim neobi?an prozor. Svakoga jutra, pet dana nedeljno, usporio bi korake dok se približavao toj zgradi i prozoru iza kojeg se nazirala neka prigušena svetlost-nijednom nije propustio da pomisli kako je baš bezveze što ne može da zaviri u unutrašnjost prostorije iza stakla. Svakoga jutra, pet dana nedeljno, okretao bi glavu i levo rame, kora?aju?i tako sve do raskrsnice i peša?kog prelaza gde se po automatizmu zaustavljao.

Jednog jutra, ve? ko zna kog po redu, hodao je sporije nego ina?e, ubrzavaju?i korake da bi što pre prišao zgradi koja je na prvom spratu imala terasu i jedan posve neobi?an prozor. Nije imao pojma zašto, tek, zastao je ta?no naspram tog  ?udnog prozora, upijaju?i prigušenu svetlost.

Negde, u nekoj skandinavskoj zemlji, u prvoj polovini osamnaestog veka, u radnoj sobi ?ija su tri zida bila pokrivena policama sa knjigama, uz prozor neobi?nog oblika i dimenzija, za pisa?im stolom, sedeo je ?ovek namrštenih ve?a.

Ispred njega ležala je hrpa uredno ispisanih stranica; upravo je završio svoj poslednji roman, naru?en od strane izdava?a pola godine ranije. Spustio je pero u mastionicu i desnom šakom po?eo da masira levo rame-svetlost iz gasne lampe lelujala je po stolu od teškog mahagonija. U istom trenutku, nakon skoro bešumnog otvaranja vrata, u sobu je ušla žena, hodaju?i gipko, poput ma?ke. Prišla mu je s le?a, obavila ruke oko ramena, poljubila ga u levu naušnicu i progovorila:

– Gotovo? Završio si ga?

– Da, jesam.

– Dakle, sada moram da nestanem?

– Da, moraš. Kao i svaki put do sada.

– Ali, sreš?emo se opet, zar ne?

– Naravno da ho?emo. Još jednom…

– Voliš li me?

– Kao i u prethodnih osam života, volim te.

Okrenuo se, baš kada se lampa ugasila: nje više nije bilo tu. Uzdahnuo je, prešao dlanom preko lica, ustao i stao uz prozor. Napolju, ?udna prigušena polarna svetlost osvetljavala je usku, zemljanu stazu koja je vodila do gustog drvoreda.

Negde, u nekoj od južnih zemalja, sredinom burnog petnaestog veka, u slikarskom ateljeu koji je imao visok strop i tri tamna, vlažna zida, uz jedini prozor neobi?nog oblika, za štafelajem pored koga su ležale razbacane boje, stajao je ?ovek namrštenih ve?a. Na stolu pored, mirovale su pobacane ?etkice; upravo je završio još jednu sliku sa likom žene, naru?ene pola godine ranije. Desnom šakom masirao je levo rame; svetlost koja je nadirala kroz prozor, do koji tren ranije jaka, polako se gasila, crtaju?i ?udne oblike po zidovima i tavanici. Štafelaj se blago pomerio; u istom ?asu, telo naslikane žene promeškoljilo se i mazno proteglo preko ?itavog platna-osetio je njene dlanove na licu pre no što joj je ?uo glas.

– Gotovo? Završen je?

– Da, završen je.

– I, sada moram da nestanem?

– Da, tako je. Kao i svaki put…

– Ali, sreš?emo se opet, zar ne?

– Da. Još jednom…

– Voliš li me?

– Kao i u narednih osam života, volim te.

Okrenuo se od slike i prišao prozoru – na staklu je video odraz njenog nestajanja. Uzdahnuo je, dlanovima nekoliko puta protrljao lice i pogled usmerio ka sve slabijem izvoru svetlosti. Zemljana staza od ateljea vodila je ka gustom drvoredu.

***

Jednog jutra, ko zna kog po redu, na neobi?nom prozoru ku?e ravni?arskog stila, pojavio se muškarac. Stoje?i usred prigušene svetlosti, ?itav joj je stao u pogled i se?anje.

Jednog jutra, ko zna kog po redu, neobi?ni prozor na terasi zgrade sa narandžastom fasadom, otvorila je žena. Stoje?i usred prigušene svetlosti, ?itava mu je stala u pogled i se?anje.