Devojka sa krčagom

-Pričalo se po selu to dugo, mada znaš i sam kako priče kruže, vazda ima neko ko će da ti prenese, pa dok do tebe stigne, a ono ispričana priča ni originalna imena nije zadržala…

-Dobro, Jadranka, reci mi šta se priča, nije me briga. Ne mogu više ovako. Svuda je viđam. Jutros na potoku, prišla mi je, razgovarala je sa mnom. Izgledala je stvarno. Dok sam se okrenuo da napunim krčag, a nje nije bilo…

-E moj Savo… E moj Savo! S njom se ne besedi, od nje se beži!

-Hajde već jednom, kaži šta znaš!

-Bila je jedna devojka, lepa, riđe, duge kose. Kovrdžave. Ma sva kao san, bleda koža, rumeni obrazi. Punačka, a taman lepo spakovana. Kažu – ona ni korsete nije nosila, nije se utezala. Bog joj prirodno dade tanak struk, bujne grudi… Majka joj je umrla kad ju je donela na svet, čim je čula da ova plače, dade joj ime Ružica i izdahnu. A otac ko otac, nije je razumeo. Nije znao kako će s kćerkom sam, nije znao kako će bez žene… Brzo se propio, i uoči njenog četrnaestog rođendana preseli se gore. Stalo mu srce, za stolom, sa čašom u ruci. Ona osta sama. I sve je sama radila, sama se izdržavala. Prala i čistila po varošicama onima koji su to mogli da priušte, bogatoj gospodi. Međutim, čim bi žene videle da su domaćini bacili oko na nju, proterivale bi je. Bila je vredna, lepa, pametna, a takva ti se danas retko Savo moj sreće, pogotovo ovde kod nas.

I eto ti s kojom godinom-nagrnuse prosci. Nije ona imala roda, nije imala ni miraza da dadne, ali rekoh ti-bila je nestvarno lepa i svi je htedoše za ženu. Odbijala ih je. Navikla se na samoću, prigrlila je, prihvatila. Izričita je bila da udaja za nju nije. Plašila se da će kad ostari, kad poruzni muž da je izbaci kao kakvu krpu iz kuće, jer osim svoje lepote i života i nije imala šta drugo da mu da, kako da ga za sebe veže.

Odustajali su oni, neki čak nikad i nisu pokucali na njena vrata, ali ipak bilo je nešto onih upornih i verujućih koji su se vraćali. Molili su, klecali, obećavali – ali ona je znala da je reč muškarca koji se vodi životinjskim nagonom samo to – reč. Prazna.

A gle čuda – ona sa dva’es i pet lepša no što je sa četrnaest bila. Kod nas ti devojke sa dva’es već prve bore kriju, a ona ništa… Mlada, mlađa ne mož da bude. Oni su dolazili, ona je odbijala. Oni su molili, ona je ćutala. I tako – godinama.

Onda se po selu pročuje da se ona bavi kakvom crnom magijom, da zavodi udate muškarce i rastura brakove. Ne znam ja, Savo, je li to istina, ali priča se… Skupe se žene, one napuštene, pa pravac uz brdo do njene kuće, a ona ko za baksuz, skroz na vrhu, međ drvećem, ne možeš je ni u po bela dana naći, a ne po noći kad su se one uputile. I tražile su, ali nisu našle. Siđu pred zoru one opet u podnožje brda, kad vide-jedna fali. Izgubila se, nije sišla. I tako su pokušavale, u leto, kad zapeče sunce, u zoru, u jesen, ma kad nisu… Nekad se i ne vrate sve. One odozdole vide njenu kuću, vide da svetlo gori, vide je u bašti, nije to daleko. Al kad se popenju-a kuće nigde. Čuvao je sam Bog ili đavo, magija. Ne znam šta je.

I to leto ’36 sišla je Ružica dole, u selo, da natoči vode u potoku. Presušio joj bunar, kažu. Nosila je tri krčaga, da može i stoku da namiri. I tek što je treći zavrnula i nabacila ga na leđa , neko je udari kamenom u potiljak. Na mestu  osta mrtva. Kažu, dugo je potok crven bio, i ako je ona umrla stotinu metara od njega. Ne znam, Savo, je li istina. Nije se, kažu, ni otkrilo ko je to bio, ali eto od tad se pripoveda da se ona nekad u selu javlja, a najčešće tu na potoku. Dugo niko tu vodu nije pio, kad je suša bila narod je išao u susedno selo, kilometrima daleko, peške. Nisu smeli, čudne su ti sile to… Kažu da ona sada vreba momčadiju, da sa Njima tamo na potoku ljubav vodi….Tako je meni moja pokojna majka govorila,tako se i po selu priča, ja evo sada tebi pričam. Kog je ona sa sobom povela, kog je uzela, Toga više ovo selo nije videlo. Zato, Savo, Čuvaj se…

I to bi poslednji put da ga je tetka videla.

Napisala: Jovana Lj. Milovanović