DRAME IŠTE POZORIŠTE

PIŠE: Danica NIKOLI? NIKOLI? 

Meni je fenomenalno kada se pozorišni stru?njaci uskopiste pa kažu “Pozorištu fale dobri tekstovi!”
Super.
Kada pozorištu predaš dobar tekst, onda pri?a “ide” ovako:
– Jaoooo, mu?enice, pa ti radiš ansambl drame… Ccccc…
– Ovo ti je skupo. Daj nešto u jednom prostoru. Ma, daj nešto što se rešava svetlom.
– Je l’ imaš monodramu?
– Imaš nešto za dva-tri lika, naravno bez scenografije?
– Imaš nešto za (ispod)prose?nu publiku? Mnogo ti je, sele, ovde referenci, ne?e ljudi shvatiti…
– Kako da okupim osmoro na probi, jesi li normalna?!? Svi snimaju, ko još živi od pozorišta?
– Kakvi songovi?! Još da pla?am i kompozitora?!
– Vidi, možda i možemo da pri?amo, ali da ti se plati u 117 rata. Kako? Tebi je 200.000 dinara malo?! Pa mi smo mislili da se vi bavite umetnoš?u iz ljubavi!
– Stih?! U kom svetu ti živiš, znaš li koliko košta LJilja Mrki? Popovi??! Pa nisi Šekspir… A i njemu štrihujemo stih. Ko ?e to da zapamti.
– Preradi da bude bez stiha.
– Preradi da bude bez kompozitora.
– Preradi da bude radno svetlo ko kod Brehta.
– Preradi da nema… glumaca.
– I vidi, onaj lik popa… mi ne želimo da se zameramo crkvenoj zajednici… to izbaci .
– I groblje… Koga boli kurac za groblje. Tamo se ništa ne dešava.
– Skrati didaskalije, pa ne?emo valjda i režiju da ti pla?amo!?
– Ama, ženo, daj mi nešto lakše… imamo reditelja na plati… veliki umetnik, zna?e on to. Nešto kao… telefonski imenik.
– Vidi, devojko, to, ta karakterizacija likova, to je prevazi?eno. A i likovi. A i fabula. A i Frajtagova piramida.
– Analogna si.
– Pregazilo te je vreme.
– Ko ima vremena da sedi dva sata u pozorištu?!
– E, imas ku?u, to dete… Piši, bre, nešto za svoju dušu. A, ako uspeš da se uklopiš u nove tendencije… ništa… javi se (diskretno vadi posetnicu).
– Može! Ali, znaš, mi radimo na dobrovoljnoj bazi, pa ako misliš da možeš da se uklopiš…
Da. Pozorištu treba dobar tekst, koji je po uzusima savremenog teatra.