DŽONI SE SKIDA

PIŠE: Nenad BARAKOVI? – BARA 

Džoni danima nije izašao iz svoje sobe u Luzergradu. Pri?a se da se skida. Ne znam sa ?ega, jer se navukao i skinuo na sve što se moglo navu?i i skinuti pod kapom nebeskom.

Danima se nikome nije javio na telefon. Možda spava. Možda spava ve? pet dana bez prestanka. Možda nije ?uo kada smo ga zvali na snimanje spota tri sata bez prestanka. Možda mu ne radi net pa zato nema više njegovih kolumni. Možda.

Zapalio sam do njegove gajbe. Dan je bio lep, sijalo je sunce i to. Dovoljno je bilo biti sre?an i bio bi to najlepši dan u životu koji si ikada video. Ali ja nisam bio sre?an. Bio sam sjeban. Bio sam sjeban jer je Džoni bio sjeban.

Upao sam u njegov stan. Nije se ?ula muzika, nije drkao gitaru i nije mi pokazivao svoje nove pesme. Ležao je u krevetu i tresao se kao autobus Javnog gradskog prevoza uprkos tome što je bio pokriven jorganom. Kao da ga je neko nemilosrdno rondao burgijom.

“Džoni, koji ti je? Što se ne javljaš?”, upitao sam ga. Kulirao me je. Kao da nisam bio tu. A zapravo i nisam bio tu.

“Lažem te svo vreme, tj. sve vreme. Tako su mi rekli da se pravilno piše. Ja sam Džoni. Ja se kao pi?ka tresem ispod jorgana, ne odgovaram na pozive pet dana, ne drndam gitaru i ne pišem ništa.”

?uku kao da je pritisnula hidrauli?na presa i ne pušta je. Steže sve više i više. Džoni se sakriva ispod jorgana, ali ne vredi. Prislanja jastuk na grudi kako bi do?ekao lupanje srca na volej, ali džabe, ono probija i jastuk kao tomahavk, izle?e kroz jastuk pa pokušava da ga do?eka rukama, ali ?uka beži kroz prozor u ulicu kojoj ne zna ?ak ni ime. Popne se uz stepenice, pozvoni na vrata, pa pobegne kao da je u pitanju de?ja igra.

Onda kora?a ulicama, hrabro, kao buntovni klinac od 15 koji je nabio personu na lice i niko ne može da provali šta se dešava.

Obilazi lokale, glupira se, lupeta gluposti i smeje se na silu kao voditelji jutarnjih programa zabavnog karaktera. Na silu, dok se ne udavi smeha. A zapravo traži, traži i traži. Baca pogled ka megamarketu, pa skre?e pogled prema mostu.

Zatim ode u crkvu, seti se Boga pa pokušava da napravi sa njim novi dil jer je prošli put pokušao i njega da zajebe. Ali jok, ovaj ga je provalio u startu. Vra?am sutra, daj pola i te fore. Ne, bro. Sve ili ništa.

“Bože, znaš da sam ja kul ?uka. Obe?avam ti da ?u ovaj put sve uraditi kako treba, samo ako.. Ma šta da ti pri?am, ne moram da ti objašnjavam. Ti sve znaš”, onda zastane ?ekaju?i odgovor ali odgovora nema.

Muk. Tišina kao u grobu, hladno kao u Sibiru, a zajebano kao na Bliskom Istoku. Pobegne iz crkve i krene da jurca po ulici. ?uka vrišti, urla i besna je na ?itav svet. Onda se saplete od stepenište i udari bradom od ivi?njak, krv se razlije po trotaru a on je odjednom u Kaliforniji.

Sviraju Bi? Bojsi “Wouldn’t it be nice”, strašna stvar ?ove?e. Kakvo slaganje glasova. Nema takve muzike više, jok. A i ovi klinci sa surf daskama su strava, kao i ?uka dok je bila mlada.

Džoni ustaje iz kreveta i juri do Kalifornije po svoju ?uku. Obliva ga znoj, hvata ga paranoja, jurca mu mrak?ina po moždanim vijugama.

Pokušava da ih prese?e i da vrati tok svesti u racionalnu perspektivu, ali jok, stiže samo do vrata od sobe i tu pada. Hvataju ga gr?evi, ose?a da mu se plu?a šire. Zenice mu se skupljaju i upadaju u beonja?e. Nema ih više. Zubima pravi onaj neprijatan zvuk, znaš na koji mislim.

Mora da pusti muziku, zvuk je bitan. Da razbije besmisao tišine i diskomfora, da razbije sopstvenu disfunkiconalnost i pokuša sa je pretvori u nešto kreativno.

Dovla?i se do kompa uz drhtavicu i pušta Bi? Bojse. “Wouldn’t it be nice”, tako se zove stvar.

Strašna stvar.

Odvla?i se do kreveta a ?uka siledžijski ule?e kroz prozor i vra?a se u grudni koš.

“Polako Džoni, pobi?eš nas, keve mi. Ranjivi smo”, kaže mu ?uka. Ali jok, Džoni ne jebe dva posto. Džoni se skida.