FALIČNI PACIJENT

PIŠE: Aleksandar BE?I?

„Moje srce ne radi“, rekao je mirno, razgovetno, punim glasom, sredove?ni muškarac odmah nakon što je za sobom lagano zatvorio vrata.

Doktor F ga je pogledao ravnodušno i preumorno. Od jutros je kroz njegovu ordinaciju prošlo više od 50 pacijenata i nikakva izjava nije mogla da ga iznenadi. Ve? danima je u njegovom gradu bilo kišno, uz temperaturu oko 33 stepena. Po takvom vremenu nikome nije dobro.

„Hteli ste da mi kažete da vaše srce ne radi dobro, da imate poteško?e u disanju, zamarate se?“, upitao je Doktor F, spreman da izgovori pregršt umiruju?ih re?enica o atmosferskim prilikama, pre nego što prisloni stetoskop na grudni koš novog gosta u njegovom odavno nerenoviranom medicinskom kabinetu.

„Ne. Hteo sam da kažem upravo ono što sam rekao: Moje srce ne radi“, odgovorio mu je stranac pomirljivo.

Doktor F se nasmejao:

„Nemogu?e. Kada vam srce ne bi radilo, mi ne bismo vodili ovaj razgovor, a vi biste bili mrtvi.“

Muškarac ga je pogledao i osmehnuo se na bespotrebnu podsmešljivost medicinskog radnika:

„Ali, zar ?ovek nije mrtav tek kad mozak prestane da mu radi? Tako su nas u?ili“, ljubazno je odvratio.

Doktor F jedva je spre?io svoje lice da se ne namršti:

„Oh Bože, pa ovo nije slu?aj za mene, ve? za psihijatriju“, konstatovao je u sebi dok je gledao u nepoznato ljudsko bi?e, izu?avaju?i njegovo ponašanje. ?ovek pred njim bio je miran, fokusiran, bistrog i toplog pogleda, bez tikova, uredan, ?ist, odeven u skupo laneno odelo. U rukama je držao šešir i flašicu vode. Potpuno prikladno za vremenske uslove.

„Do?ite da vas pogledam“, mahnuo je rukom lekar i izvukao stolicu na okretanje pred sebe. Neznanac je brzo, ali opet smireno skinuo laneni sako, oka?io ga zajedno sa šeširom, a flašicu sa vodom stavio na umivaonik uz više kurtoazno pitanje „Ne?e smetati?“ izgovoreno u pola glasa, dok se spuštao na stoli?icu.

OVA PRI?A je sastavni deo zbirke ALFABET LJUBAVI I SMRTI koja ?e se pojaviti u prodaji tokom 2020.

Otkop?ao je košulju.

Doktor F prislonio je „mikrofon“ stetoskopa.

Tri sekunde kasnije, pomerio ga je malo niže.

Potom malo više.

Vratio ga na prvi položaj.

Proverio slušalice.

Zavukao stetoskop ispod leve bradavice, pritisnuvši grudni koš.

Ništa.

Nikakav zvuk nije mu se pojavljivao u ušima.

Ni jedan jedini otkucaj.

Doktor F pogledao je svoj stetoskop, odmahnuo glavom, ustao i iz ormara izvukao drugi. Stavio je slušalice u uši, kucnuo u „mikrofon“, zadovoljno klimnuo glavom i seo za stolicu.

Ponovio je postupak.

Ponovo – ništa.

Nikakvog zvuka u slušalicama.

Ni jednog jedinog otkucaja.

Uhvatio je pacijenta za levu ruku i pokušao da mu napipa puls.

Potom ga je uhvatio za desnu ruku.

Sve vreme, muškarac ga je smireno gledao.

?itav minut držao mu je ruke ne bi li napipao bilo ?udaka.

Doktor F pogledao je na sat. Radno vreme mu je upravo prošlo. Oteo mu se uzdah. Ustao je od svog stola i pozvao neznanca da ga sledi:

„Da pogledamo mi to vaše srce na ultrazvuku…“

Krenuli su kroz hodnik. Koraci njegovog pacijenta jedva da su se ?uli. Ušli su u drugi kabinet. Lekar je bez gledanja ka krevetu pokazao rukom:

„Skinite se do pola; Lezite na levi bok, levu ruku stavite ispod glave,  nagnite se blago unazad, zabacite desnu ruku prema meni“, izgovorio je automatski Doktor F i  spremao sondu – razrešitelja nedoumica koje je doneo stranac na kraju radnog vremena.

Tek što ju je prislonio na rebarni luk i pogledao u ekran, sonda je odmah prikazala srce unutar grudnog koša. Savršeno srce, sa urednom veli?inom komora i pretkomora, smešteno ta?no gde treba unutar tela: na sredini grudi blago nagnuto gornjim delom ulevo.

Srce kakvog bi svaki ?ovek poželeo.

Srce bez za?epljenja i proširenja, zadebljanja i istanjenja.

Srce kroz koje krv prolazi u svim pravcima.

Srce koje ne kuca.

Doktor F protrljao je o?i, zažmurio za trenutak. Pogledao je ponovo na ekran. Srce i dalje nije kucalo. Promenio je položaj sonde, baš kao što je, nekoliko minuta pre toga promenio položaj stetoskopa.

Ništa.

Srce je i dalje stajalo na svom mestu, udžbeni?kih dimenzija, udžbeni?ki pozicionirano.

Srce i dalje nije kucalo.

Doktor F pogledao je u neznanca još jednom. Nije bilo promena u njegovom raspoloženju. Osmeh mu je, uz dominatan izraz ozbiljnosti, lebdeo na licu. Kada bi govorio, ?inio bi to dovoljno glasno da ga sagovornik u svakom slu?aju ?uje, a opet ne preglasno, da ga neko slu?ajno ne bi mogao optužiti da se dere. Nije zamuckivao, niti bez potrebe ponavljao re?i koje je izgovarao. Gledao je sagovornika ravno u o?i. Treptao je u pravilnim razmacima. Disao je ravnomerno, bez ikakvog napora ili šuma. Trzaji i tikovi se nisu pojavljivali. Potpuno normalan, neupadljiv ?ovek koji se ni po ?emu nije razlikovao od drugih ljudi. Osim po srcu koje nije kucalo.

“I? Da li mi sada verujete, doktore?”, pitao je ?ovek bez trunke trijumfa ili prezrivosti u glasu.

“Verujem… Ali… Ne razumem. Kako ste živi? Kada ste primetili da vam srce ne kuca?”, probudla se medicinska znatiželja kod dugogodišnjeg interniste.

“Nisam primetio. Znao sam da je prestalo da kuca onog trenutka kada se to desilo”, rekao je pacijent, dok je obla?io svoj laneni sako.

Ovakva izjava izazvala je trenutak sarkazma u glasu njegovog sagovornika:

“A kada se TO desilo?”

“Pre ta?no 331 dana, 7 sati i… 42 minuta”, izgovorio je lik koji bi po svemu sude?i trebalo da u?e u anale moderne medicine. “Tada me je ona napustila.”

“Ona?”

“Da. Ona. Žena. Žena koju sam voleo. Otišla je s drugim.”

Doktor F nije želeo da sluša još jednu tužnju ljudsku pri?u o usamljenosti. I sam je živeo sama?kim životom, u stanu nasle?enom od roditelja, predratnih lekara, u ?ijim se životima iskristalisao samo jedan cilj: Da imaju naslednika ne samo svoje vrste, nego i svog zanimanja. Njegovo potomstvo im, pak, nije bilo važno. Štaviše, nisu ga želeli. “Ko je lud da deli ljubav prema sinu sa tamo nekom ženetinom ?iji je jedini interes da uhvati sina jedinca na bebu i zarobi mu svu imovinu”…

“Izvinite, to mi je manje bitno. Objasnite mi – kako ste živi?”

“Jednostavno: zahvaljuju?i mozgu.”

“Da?”

“Da: Osim što obavlja sve one dužnosti i reaguje na sve spoljne i unutrašnje podražaje, moj mozak nare?uje mojoj krvi da struji kroz telo, da se o?isti i napuni kiseonikom koji udišem. Moj mozak je potom šalje do najdalje ta?ke u mom telu. Evo, pogledajte”, re?e on i dohvati iglu pa se ubode u prst iz kog pote?e kap tamne krvi.

Neznanac i Doktor vratili su se u njegovu ordinaciju. Seli su – svako u svoju stolicu. Doktor je odmahnuo glavom, a potom iz fijoke izvukao cigarete, upalja? i pepeljaru. Ponudio je svog gosta, ali je on odbio:

“Trebalo bi da znate da pušenje može da bude uzro?nik mnogih bolesti, kao i da može izazvati moždani ili sr?ani udar”.

“Lako ?emo za to poslednje. Odmah ?u do?i kod vas da me nau?ite kako da preživim uz pomo? mozga”, odgovorio je lekar dok je povla?io duboko dim i otpuhivao kroz širom otvoreni prozor.

“Bojim se da ne?u mo?i, doktore”, odgovorio mu je pacijent gotovo sve?ano.

“Zašto, moli?u?”

“Zato što sam rešio da umrem.”

Glas mu je i dalje bio miran, a pogled staložen. Zenice su mu bile normalne veli?ine, a disanje se nije ubrzalo.

“Ali, zbog ?ega? Pa vi ste medicinski fenomen!”

Po prvi put neznanac je napravio nagli pokret. Nagnuo se ka doktoru kao da želi da mu kaže nešto u poverenju; Naslonio se sa obe ruke na njegov sto.

“Zato što znam da mi se ona ne?e vratiti. Svaki trenutak tokom 331 dana nadao sam se da ?e mi se vratiti i neumorno sam terao mozak da mojoj krvi osim svih zadataka komanduje da struji kroz telo, ?isti se i vra?a u najudaljenije ta?ke mog organizma, do svakog, makar i najmanjeg kapilara”.

“Dobro, a šta se sad promenilo?”, znatiželjno je upitao lekar gase?i cigaretu na simsu prozora i bacaju?i je što dalje od zidova unutar kojih je bila njegova ordinacija.

“Pre sedam sati i… 53 minuta”, rekao je neznanac nakon što je pogledao na kratko u ?asovnik, “video sam je kako šeta kroz grad. Sa bebom u kolicima.”

?utali su.

“Onaj s kojim me je ostavila poklonio joj je novi život. Nešto što ja godinama nisam mogao da uradim, iako sam pokušavao da naredim mom mozgu da naredi mojim spermatozoidima da se probude i silovito krenu u juriš ka njenim jajnim ?elijama tokom bezbroj pokušaja. Uzalud. Nisam uspeo. On jeste. Zato se ona ne?e vratiti. Zato više nemam razloga da živim”.

Drugi talas tišine prekinuo je kardiolog:

“Zašto ste onda došli kod mene?”

Neznanac ga je pogledao ozbiljno:

“Da biste vi jednog dana nekom svom mogli da kažete kako ste upoznali ?oveka kom srce nije radilo, a koji je ipak bio živ više od 331 dana”.

Potom je ustao, popravio košulju i pantalone, uzeo flašicu vode sa umivaonika, dohvatio svoj šešir, otvorio vrata i s njih, ve? iz hodnika, okrenuo se, mahnuo rukom u kojoj je bio šešir i izgovorio jedva ?ujno “zbogom”.

Vrata su se zatvorila.

Te ve?eri, na povratku ku?i, Doktor F je ?vrsto rešio da svom mozgu naredi da prona?e neku lepu ženu, u koju bi mogao da se zaljubi, s kojom bi mogao da napravi porodicu, bez obzira na mišljenje njegovih, sada ve? prastarih, penzionisanih roditelja. Predugo je, zarad mira u ku?i i 95 kvadratnih metara u strogom centru grada prihvatao kritike na ra?un svojih nesu?enih žena.

Te ve?eri, njegov poslednji pacijent seo je na klupu u parku u kom je prvi put poljubio ženu svog života. Držao je žuti cvet u ruci. Pogledao je ka nebu. Mesec se sakrio iza naslaga smoga koje su zarobile grad. Neznanac se osmehnuo, prisetivši se kako je te prve no?i nebo bilo zvezdano, kako se Mesec osmehivao njihovim nežnostima. Udahnuo je još jednom. Osetio sve mirise oko sebe i za trenutak pomislio kako ?e mu to najviše nedostajati.

“Ugasi se”, rekao je i zatvorio o?i.

Mozak ga je poslušao.