FLEKA

PIŠE: Danijela VULI?EVI?

Naše ogledalo u donjem desnom uglu ima fleku u obliku vrane. Ona stoji sa blago nakrivljenom glavom i gleda u mene. Krila su joj mirna. Deluje pitomo. Ne verujem joj. Naspram nje, stojim ja. Blago pogrbljen. Jako otvorenih usta. Nemirnih obrva. Odraz mi govori da ne delujem pitomo.

Prvobitno pomislih da je vrana ovih dana doletela na unutrašnje okno naše spava?e sobe, ali sasvim je mogu?e da je tu oduvek. Možda ju je stvorio najbolji staklorezac. Vreme. Nemam pojma. Ne pamtim kada sam poslednji put stajao pred ogledalom. Bilo mi je potrebno jedino kada sam vezivao kravatu, a obi?no sam je nosio na svadbama. Proslava ven?anja je sve manje, ili bar onih na koje bi bio pozvan neko stariji od mladoženjinog dede. Manje je i ljubavi, ili su moji kriterijumi visoki. Se?am se sjaja u Ljiljaninim o?ima dok mi je po zna koji put objašljavala koje „krilo“ kravate da prebacim i umetnem, a ja ništa nisam shvatao ošamu?en tim bleskom. Dobro, bilo je tu malo i one muške lenjosti i spremnosti da se oslanjamo na žensko ?eljade i njegove sposobnosti. Navikao sam da letim na njenim krilima. Vezivanje kravate je bila jedna u nizu naših zaljubljenih igara koje su se uvek završavale najlepšim letom.

Mojih krila davno nema. Nosim lepe košulje sa tankim, uspravnim prugama. Gornje dugme je obavezno otkop?ano. Doduše, sve ih teže zakop?avam, ali i dalje ostavljam utisak nonšalantnog, vremešnog gospodina.

Nema ni?eg opuštenog niti gospodstvenog u odrazu mojih  razjapljenih usta u ogledalu. ?ini mi se da je vrana za nijansu više nakrivila glavu i da mi se podsmeva. Nagrabusi?e i ona za par minuta kada u sobu bane vražji logoped. Zagrakta?e i ono što nikada nije znala. Unervoziti se. Odleteti. Lako je njoj. Nema kravatu, a ni  motornu afaziju.

Ne pamtim kada sam poslednji put stajao pred ogledalom.
Bilo mi je potrebno jedino kada sam vezivao kravatu,
a obi?no sam je nosio na svadbama.
Proslava ven?anja je sve manje, ili bar onih
na koje bi bio pozvan neko stariji od mladoženjinog dede.
Manje je i ljubavi, ili su moji kriterijumi visoki.

Dobro, priznajem, moja je ideja da angažujemo stru?njaka za govor. Bio sam ve? na toliko pregleda i raznoraznih tretmana za oporavljanje nakon moždanog udara. Analizirali su pedalj po pedalj mog tela, svaki damar i ?eliju. Protresli sve te?nosti. Stavili su pod mikroskop moj život, navike, bolesti, povrede i stresne situacije. Izvrnuli su me kao kroja? postavu. Moji udovi trpeli su igle, struju razli?itog intenziteta, laserske zrake, baš topao te?ni parafin, grube i nežne maserske ruke. Sve sam to podneo. Optimista po vokaciji, bio sam disciplinovan. ?itavo prole?e bolni?ki zato?enik.

Prvog dana leta obreo sam se kod ku?e. Manje pokretan, a podjednako tvrdoglav. Hteo sam da opet, kao i ?itave zime i svih prohujalih godišnjih doba mojih zrelih godina, bude po mom. Ali, nisu me razumeli. Ni sin, ni ?erka, a ni moja druga supruga Divna. Ime joj pristaje. Blaga je, ljubazna i duhovita. Ne znam da li ume da veže kravatu. Neke naizgled obi?ne stvari su rezervisane samo za posebne trenutke. Zamene su uvek samo zamene. Osim što sam tvrdoglav, prokleto sam iskren i dosledan u tome. Opet odlutah. Tema mi ne beži zbog ishemije sive mase moždane kore. Za taj beg su odavno zaslužni godovi, a budite uvereni da sam jako ?vornovat panj. Ne bi  ni Ljiljana shvatila poentu mojih prebrzih i nerazumljivih re?enica. Trebalo bi da budu moje želje, a bili su samo uzaludni lepeti islužene vrane. Nebo je bilo na istom mestu, a ja sam jedino znao da grak?em, a zatim da se zacrvenim, pobesnim i prasnem na sve oko sebe. Ali, i  moja ljutnja nije znala da pravilno uobli?i glasove. Sevalo je, ali groma nigde.

Onda smo pozvali logopeda u posetu.

***

– Opustite donju vilicu velikim zevom. Taaako… Gledajte u ogledalo… Probajte da isturite donju vilicu napred.

– Teško je.

– Znam. Probajte.

– Ovako?

– Da. Bravo! Napu?ite usne u obliku slova O…Sada ih napu?ite u obliku poljupca…

Kao da mi je do ljubljenja. Fleka na ogledalu još više je iskrenula glavu. Kljunom mi pruža podršku. Zamara me ovo. Prvi susret sa terapeutom za govor bio je zanimljiviji. Sedela je opušteno u fotelji naspram mene i pustila me da pri?am o onom što najviše volim. Smešila se, a pramen sme?e kose pao joj je na obraz. Milo stvorenje u ?etrdesetim. Govorio sam o projektima, instalacijama, ?udesnim svojstvima elektriciteta i trudio se da ne slušam Divnino negodovanje iz kuhinje:

– Polako, sporije, ništa te žena ne razume…

Ne znam da li me je razumela jer je ?utala sa ohrabruju?im sjajem na obrazima koji je sažimao fleku u mom velikom mozgu. Pri?ao sam o velikim i sitnim poslovima, razvoju firme, saradnicima, svojoj predanosti i sviknutosti da upravljam. Pre?utao sam da  preduze?e trenutno tapka u mestu jer ne dozvoljavam sinu da zauzme moje mesto. Dobar je on inženjer, ali odluke su samo moje. Odgovorost ne umem da prepustim drugom. Jednom sam popustio i život mi je iskliznuo iz ruku…

– Pokušajte da napravite oštar vrh na jeziku i da njime dodirnete gornje sekuti?e…

Milo stvorenje se vremenom pretvorilo u ?udovište koje mi se krevelji u ogledalu, a zatim isto to traži i od mene, mašu?i špatulom oko mojih usta i prosipaju?i razloge zbog kojih moram da budem istrajan u vežbanju.

Kao da mi je do ljubljenja. Fleka na ogledalu još više je
iskrenula glavu. Kljunom mi pruža podršku.
Zamara me ovo. Prvi susret sa terapeutom za govor
bio je zanimljiviji. Sedela je opušteno u fotelji naspram mene
i pustila me da pri?am o onom što najviše volim.

– Hajdete… Još samo pet minuta. Sada je bolje. Probajte još jednom. Bravo!

Aha. Još par minuta. Danas. A sutra? Koliko minuta sutra i svih ostalih dana?! ?ak i moj optimizam ima granice. Ovo je najgori deo tretmana…

Ponavljam besmislene slogove, re?i, proste i one za „lomnjenje jezika“, re?enice koje uniformnoš?u suše vreli julski vazduh, opisujem fotografije, a duboko, u stomaku i grudima, priželjkujem da me aždaja pusti da govorim o onom što me tišti pod krastom žarišta koje je udar i izazvalo.

– Ponavljajte za mnom: obor, Obar, obra?anje, saobra?aj, saobra?ajna nezgoda…

***

Nisam pio alkohol na svadbama. Žalio sam zbog toga jer bi atmosfera i mene ponela. Bila su to prava veselja, onda kada su i ljubavi takve bile. Neusiljena, sa pesmom iz punih plu?a i razgaljenog srca. U kolu živahne žene, jedre grudi im poskakuju ispod ?ednih svilenih košulja, kolena im se, ispod uskih suknji pristojne dužine, belasaju pri svakom koraku,  na licima im najlepša šminka. Osmeh. A moja Ljiljana najlepša, najrazigranija, skromna a najupadljivija. Ljubav ima najbolji okular.

Uljuljkan u pregibe njene košulje boje breskve, zveket ?aša i sevdah, popio sam dva piva. Dva jagodinska. Razgalila me atmosfera srpske kafane koja je tih dana imala istinsku ?ar, pa sam popustio, i klju?eve auta dao Ljiljani. Ako baš ho?e da vozi, neka vozi.

Krivina, poludeli kamiondžija, Ljiljanin vrisak,
škripa lima dok klizi po zaštitnoj ogradi, prevrtanje,
centrifuga straha i jarko rumenilo po košulji boje breskve.
I ništa. Ogromno ništa koje se kao fleka proširilo
po svemu što sam bio, po svemu što jesam.

Rominjala je dosadna kiša, pa je vozila sporo i oprezno. Sa kasetofona se ?uo Tozovac dok smo razmenjivali utiske sa svadbe. Još uvek mi u glavi, ?ak i sada kada je bolest unazadila moje sposobnosti, odzvanja poslednja re?enica koju sam izgovorio. Uvek je tako, važne trenutke obeleže neke besmislice: „Starojko je sve vreme gledao u dekolte mladine ujne…“ Magnovenje tek… Krivina, poludeli kamiondžija, Ljiljanin vrisak, škripa lima dok klizi po zaštitnoj ogradi, prevrtanje, centrifuga straha i jarko rumenilo po košulji boje breskve. I ništa. Ogromno ništa koje se kao fleka proširilo po svemu što sam bio, po svemu što jesam.

Dva jagodinska piva i jedna odluka. Mrlja se utisnula kao žig u ostatak mog  života. Jasno definisane ivice sa kojih put neba na kojima sam godinama vi?ao samo vrane, štr?e šiljci kajanja. Na njima sam kao fakir ispekao zanat „u se, i u svoje kljuse.“ Poput gusenice, stisnuo sam se u svojoj ?auri iz koje sam posmatrao kao moja deca postaju divni leptiri. Lepršali su oko mene kao oko primamljive svetiljke, ali im nisam osvetlio putokaze. Tražio sam da hodaju po mojoj, davno utabanoj stazi. Dobro je samo ono što je sigurno. Nikada se više nisam našao u ulozi suvoza?a. Sve okuke bile su samo moje.

***

Nisam planirao da milom stvorenju u obli?ju aždaje ispri?am o vrani na ogledalu i vezivanju kravate. Re?i su same izletele kao iz katapulta. Dala mi je katalog za izložbe fotografija i zamolila da izgovorim šta prikazuju. Sa vragolastim smeškom naglasila je da bi volela da ?uje i koje asocijacije bude u meni. To je bilo prvi put da je priznala da sam ?ovek, a ne mašina za proizvodnju glasova koji se po obrascu naših misli sklapaju u re?i. Nisu naj?udniji božji putevi. Mozak nosi štafetu. Mnogo je neistraženih staza punktiranih ganglijama.

Priznajem, uživao sam listaju?i katalog. Svega je bilo na tim fotografijama: sre?ni de?ak u iznošenoj ode?i na ringišpilu u Sloveniji, uboga de?ja soba negde u Ukrajini, grub faul na fudbalskoj utakmici u Kuvajtu, smrtonosni susret toreadora i bika u Španiji, ?udne igre svetlosti i senke, pregršt simbola koji u oku posmatra?a pale fitilj umetnosti. Bez zaustavljanja sam prešao stranu na kojoj je ispod fotografije pisalo „Vrana na grani“ (Norveška) i sre?an što  je moje zabušavanje ostalo neprime?eno, pogledao narednu fotografiju, spreman da je opišem do poslednjeg detalja. Umesto toga, najsporije što sam umeo, ispri?ao sam logopedu zašto ne umem da vežem kravatu. Prirodno, nisam zaobišao ni svog pernatog saveznika sa ogledala u dugim no?ima u kojima ?ekam naredni udar. Nije me prekidala da bi me ispravljala i tražila da ponovim. Nekako je sa svakom mojom re?enicom vra?ala obli?je milog stvorenja, pre?utno priznavši da je svako ko se stara o ljudima, najpre ?ovek. Dobar ?ovek. Tišinu koja je nastala kada sam teškom mukom završio pri?u u koju je stao ?itav moj život, prekinula je Divna unevši na poslužavniku slatko od dunja i kafu. Što sam neupadljivije mogao, jer su mi ruke hroni?no podrhtavale, sklopio sam katalog. Fotografija stara?kog doma na kojoj proseda starica nežno spušta poljubac na slepoo?nicu iznemoglog starca, ostala je moja tajna.

Tog predve?erja sam se, nekako rastere?en i radostan,
iskrao iz ku?e i odvezao automobilom do preduze?a.
Tamo su me ?erka i sin, posiveli od brige,
dva sata kasnije zatekli kako spavam otvorenih usta.

Tog predve?erja sam se, nekako rastere?en i radostan, iskrao iz ku?e i odvezao automobilom do preduze?a. Tamo su me ?erka i sin, posiveli od brige,  dva sata kasnije zatekli kako spavam otvorenih usta, glave spuštene na šemu elektri?ne instalacije.

***

Iz pti?je perspektive ovo okupljanje bi delovalo smešno, šest ozbiljnih lica izbuljenih u nejakog starca sa najnevinijim izrazom na licu, u meri u kojoj mu oduzetost jedne strane dozvoljava. Najpre se oglasio fizijatar, grmalj sa prijatnim glasom. Za njim i neurolog, dama u ranim šezdesetim. Zatim su zagraktali Divna, ?erka i sin. Svi složni u oceni da bi samo neodgovoran ?ovek uradio ono što sam ja. Jedino je moj logoped ?utala, dok je sat otkucavao, a vrana klimala glavom prate?i senke na ogledalu. ?utao sam i ja. Ne bi me razumeli, ma šta da sam rekao. Kada se žamor smirio, a lekari bili spemni da iskora?e iz ovog neuspelog kamelotskog zasedanja, mila aždaja je prišla „Arturu“, spustila mu šake na ramena i naterala da pogleda u stono ogledalo koje je nekim ?udom, poput  Ekskalibura odnekud isko?ilo:

– Danas baš dobro izgledate. Oporavi?ete se vi. Britke su vam misli. Jezik ne može da ih prati, kao ni ljudi oko vas. Lepo vam stoji ta košulja. Pun pogodak bi bio da je upotpunite kravatom. Sigurna sam da bi Vam je sin rado vezao.

Sagla se, poljubila me u obraz, spakovala ogledalo u torbu, klimnula svima u znak pozdrava i otišla. Za sobom je ostavila muk. Mislim da je i sat stao. Nešto me je poput ma?a, na sekund, preseklo posred stomaka.Onda se neka stena uvrežena na mom temenu otka?ila i krenula da se kotrlja po okukama puta za koji sam pogrešno verovao da je jedini.

Ustao sam, oslonivši se na sto.

– Kuda ?eš? – prošaputala je Divna.

– Po klju?eve – odlu?no sam izgovorio.

Razumeli su me, jer su opet svi, uklju?uju?i i medicinske stru?njake, glasno negodovali. Nasmejao sam se, pomalo krivo ali sa stilom mudrog osamdesetogodišnjaka:

– Idem po klju?eve i pe?at preduze?a. Imam kome da ih dam. Vreme je za penziju.