GLAD

PIŠE: Mila MAR?ETA

Bila je omijeno dete u porodici. Sve babe, tetke i strine su se utrkivale da je stave u krilo i prepunim kašikama hrane ustašca koja je ona poslušno otvarala da primi novi zalogaj, još i pre nego što je prethodni progutala.

Na radost i veselje okupljene familije, pljeskala bi puna?kim ru?icama i glasno se smejala kada bi na sto bila izneta mirisna štrudla sa makom posuta prah še?erom. Debelim prsti?ima kupila bi svako zrno maka koje bi slu?ajno ispalo iz usta, mada se to retko dešavala, jer je štrudlu sa makom jela sa posebnom pažnjom. I pre nego što je razumom mogla da shvati, napravila je svoj mehanizam za dostizanje sre?e – ona jede, oni je voli.

Jedne no?i probudila je užasna glad. Ljubav baba, strina i tetaka nije više izazivala dovoljno radosti. Bivala je sve gladnija i sve manje sre?na. Ose?aj gladi se promenio. Nisu joj kr?ala creva, samo bi joj se stomak skvr?io poput suve šljive ostavljaju?i veliki prazan prostor od grudne kosti sve do donjeg stomaka. Prostor koji zjapi popunjavala je kola?ima koje je halapljivo proždirala u obližnjoj poslasti?arnici. Kao stalnom gostu, za nju su svako jutro pekli štrudlu sa makom. Još toplu, posuli bi je prah še?erom, isekli jedno par?e koje bi u vitrini ?ekalo nekog drugog gosta, a ostatak je ?ekao nju.

Obi?no je bila jedini gost u poslasti?arnici u zaba?enoj ulici, starinskog izgleda i starinskih kola?a. Prvih nekoliko zalogaja bi halapljivo progutala, nežva?u?i. A onda bi zastala i ?ekala da se še?er razlije njenim venama. Unutrašnjim okom je posmatrala kako se toplota širi, sve do vrhova prstiju na rukama i jagodica na stopalima. Prepuštala se nežnosti slatkog zagrljaja koji joj je donosio željeni mir i uljuljkanost. Ostatak štrudle je imao zadatak da osigura da je glad zadovoljena i zatu?ena, bar za neko vreme. Prevelika koli?ina še?era je ?inila njen mozak tromim i dovoljno glupim da poveruje da je dobila baš ono za ?im je ?eznula – ljubav, pažnju i nežnost.

Jednog popodneva u martu, na vratima poslasti?arnice se pojavio muškarac. Samouverenost kojom je ušao i nametnuo svoje prisustvu praznoj poslasti?arnici izgledala je kao dobro uvežbana poza. Nosio je crne, potpuno neprozirne nao?are.

„Možda je slep“, pomislila je podižu?i pogled sa tre?eg par?eta štrudle da odmeri pridošlicu.

?ovek je skinuo nao?are i prišao vitrini sa kola?ima.

„A, zna?i ovaj je od onih što je slep kod o?iju“, neprimetno je odmahnula glavom i zarila zube u mekano testo. Nisu joj se dopadali ljudi koji se kriju iza tamnih nao?ara. „Njeni“ ljudi su bili oni što širom otvorenih o?iju gledaju svet i ljude oko sebe, neplaše?i se iskrenosti i otvorenosti, neskrivaju?i svoje pukotine iza tamnih nao?ara.

„Izvinite, mogu li da sednem kod vas?“, u pola zalogaja presekao ju je neo?ekivano mekan glas.

Sada je bila prinu?ena da dobro pogleda muškarca. Nije joj bilo jasno zašto bi on sedeo baš za njenim stolom kad su svi stolovi bili prazni. Pogotovo joj nije bilo jasno zašto bi se tako privla?an muškarac obratio njoj, neprivla?noj, debeloj, ošte?enoj, nagnutoj nad tanjirom sa piramidom napravljenom od par?i?a štrudle. Ništa nije rekla, a muškarac je seo.

„Vidim da volimo iste kola?e. Ja obožavam štrudlu sa makom“, lagano se nagnuo ka njoj i namignuo joj uz jedva vidljivi osmeh. Stidljivost tog osmeha je bila u potpunoj suprotnosti utisku koju se muškarac tako jako trudio da napravi. Kroz sve ograde i zidove, de?ak je istr?ao na površinu i zavapio za zagrljajem i utehom. Shvatila je da je i on ošte?en, raspuknut i nesastavljen.

Usta su joj bila puna zalogaja, isto kao i obrazi. Želela je da se nasmeši, ali se uplašila da ?e se pokazati zubi sa crnim ta?kicama. Bio je dovoljan samo jedan nemerljivo kratak trenutak da se postidi i zamoli Boga da otvori zemlju pod njom kako bi ona propala i potpuno nestala. I pocrvenela je do korena kose.

On se ponašao kao da ništa od toga nije primetio i ležerno je zagrizao svoje par?e kola?a, ostavljaju?i je potpuno zbunjenu. Izme?u zalogaja se smestila uobi?ajena konverzacija i ono što bi za neke druge ljude bilo upoznavanje, za njih dvoje je bilo prepoznavanje.

„Prvi put sam u poslasti?arnici, mada svaki dan sate provodim u teretani, odmah ovde, iza ?oška“, rekao je.

„Svaki dan satima vežbaš u teretani?“, iskreno je bila iznena?ena.

„Da. Fizi?ki umor, ali onaj najja?i, do potpune iscrpljenosti, je najbolji na?in da ugušim sve misli. Posle treninga idem ku?i, sru?im se u krevet i spavam do jutra, kao beba.“

„Svako ima svoj na?in da pobegne“, promrljala je, gledaju?i svoj tanjir i preostale mrvice maka.

„Da pobegne? Od ?ega?“

„Uglavnom, od sebe.“

„Hajde ne filozofiraj. Ja ne bežim ni od ?ega“, odgovorio je, i tom re?enicom se vratila njegova previše dobro uvežbana arogancija. Senka je prešla preko lica sa bradom i on je ponovo stavio na nos neprozirne nao?are.

Nastavili su da se sre?u u poslasti?arnici, da sede jedno pored drugog i posle nekoliko dana, štrudlu su jeli iz jednog tanjira, dele?i par?i?e i smeju?i se svojim brkovima od prah še?era.

Sa dolaskom leta, izmestili su se iz grada. Pobegli su ne samo od vru?ine, ve? i od svega što ih je oboje ve? neko vreme gušilo.

„Interesantno je kako smo se sreli baš u trenutku kada smo oboje doživeli potpunu dematerijalizaciju. Kakva slu?ajnost da nam baš sad ništa više ne zna?i ni novac, ni ku?e, ni veliki poslovi, ni ceo taj blazirani svet u kome smo do sada živeli“, rekao joj je jednog dana dok su u njenom starom automobilu izlazili iz Beograda.

„Slu?ajnosti ne postoje“, odgovorila je.

„Hajde ne filozofiraj“, za?ikavao ju je, nasmejan i opušten.

„Koliko se njegov izraz lica promenio za ovih nekoliko poslednjih meseci. Nestalo je arogancije, crte lica su mu opuštenije, nema napetosti, pokazao se onakav kakav zaista i jeste, nežan i brižan, željan bliskosti isto koliko i ja“, razmišljala je posmatraju?i njegov profil.

Dane su provodili šetaju?i šumom, kosmajskom ili fruškogorskom, gde bi se zatekli, nose?i ranac u kome je bila štrudla sa makom koju bi jeli sede?i na travi. Brkovi od še?era su ih i dalje beskrajno zasmejavali, a otkrili su da se mak sa zuba najbolje skida poljupcima i isprepletanim jezicima.

Ostavši bez stalnih klijenata, na vratima poslasti?arnice i teretane osvanula su obaveštenja „Zatvoreno do daljnjeg“. Trgovci u Rumi i Sopotu su proglasili nestašicu maka.