GLEDAOCI

PIŠE: Bojan BRUKNER

Venecija, februar, 2020. U Duždevoj palati, kao uvek što je bilo, sedeli su demon i an?eo i borili se za prevlast nad Venecijom.

U mra?nim Duždevim sobama, kao uvek što je bilo, ljudi su prolazili kraj njih ne razlikuju?i dobro i zlo i ne znaju?i šta im se sprema.

„Volim turiste“, rekao je demon.

„Njih, ili nesre?u koju donose sa sobom“, upitao je an?eo.

„U ?emu je razlika“ odgovorio je demon.

Sedeli su u sobi sa Rubensovim slikama. Turisti su slikali svoja lica ispred onih oslikanih. Neko se zakašljao.

„Tre?i od jutros“, primetio je demon.

„?etvrti“, ispravio ga je an?eo.

„Decu ne ra?unam.“

An?eo ga je pogledao za?u?eno.

„Suviše su nevina za moj ukus“, odgovorio je demon kroz politi?ki korektan osmeh.

An?eo je odvratio pogled.

„Uostalom, prežive?e“, dodao je demon suvo.

Kao uvek što je bilo, demon i an?eo ustali su i prišli najvažnijem delu tvorca u svom vidokrugu, da ga osmotre malo bolje.

Rubensova slika. Manje ?uvena. Na njoj Minerva, boginja mudrosti, kopljem je probadala vrat nage i stare žene koja predstavlja Neznanje.

„Koliko ljudi greše ?ak i kada imaju najplemenitije namere“, rekao je demon zagledan u sliku.

„Na šta ta?no misliš“, upitao je an?eo.

„Ako neko na ovom svetu poseduje trunku životne mudrosti, to su stare žene.“

An?eo se osmehnuo.

„I ta njihova nada da ?e mudrost pobediti neznanje“, nastavio je demon. „Zaista? Posle svega?“

„Da, posle svega“, ponovio je tiho an?eo. „Ali nada umire poslednja. Zar ne?“

„I umre?e. Doduše, prvo ?e skapati Ekonomija. Zatim Empatija. A poslednja ?e biti Nada. I umre?e na tvojim rukama“, zaklju?io je demon.

An?eo je znao da je svetu dolazio kraj; ali znao je i to da je svaki kraj

samo novi po?etak. Kao uvek što je bio.

„Se?aš li se Asurbanipalove biblioteke“, upitao je an?eo.

„Niniva, ako se ne varam“, odgovorio je demon nesigurno.

„Koliko si samo uživao dok je gorela.“

„?ak i ti moraš priznati da je bilo impresivno“, potvrdio je demon nostalgi?no.

„I šta se desilo sa njom?“

Demon je prolistao po kartoteci svog se?anja i ubrzo otkrio naum svog sagovornika. Nije odgovorio.

„Podmenuta vatra je ispekla glinene table i tako ih sa?uvala kroz vekove“, rekao je an?eo i nastavio: „Najstarije pri?e na svetu ostale su sa?uvane zahvaljuju?i tome. Ep o Gilgamešu, starozavetne pri?e starije od Starog zaveta, nauka i poezija koje su inspirisale stvaranje Aleksandrijske biblioteke. Glinene table bi se do sada pretvorile u prah. Vatra koja je trebala da uništi sakupljeno znanje, zapravo ga je sa?uvala za ve?nost.“

„Ve?nost je prejaka re?“, primetio je demon. „Osim toga, ve?inu tekstova još uvek nisu ni preveli.“

„Još uvek“, zaklju?io je an?eo i prišao bliže slici ogledaju?i se u Minervinom licu.

Demon je više voleo da posmatra sliku sa distance.

„Kad smo ve? kod vatre“, nastavio je an?eo. „Pamtiš li Pitagorinu školu?“

Demon je prevrnuo o?ima i duboko uzdahnuo.

„Pamtim da je jako nervirala njegove sugra?ane. Moglo bi se re?i da je raspirila njihove strasti“, odgovorio je demon. „Njihovi spisi jesu nestali u požaru, zar ne?“

„Spisa nije ni bilo. Pitagora je svoja u?enja prenosio usmeno. I to veoma uskom krugu“, ispravio ga je an?eo. „Ali posle spaljivanja škole, svi njegovi u?enici su se rasturili po starom svetu. Matematika i geometrija su nakon toga doživela nagli procvat. Kao i pojam ljudske duše.“

„Pretpostavljam da imaš još neke primere“, pretpostavio je demon tmurno.

„Nekoliko.“

„Da skratimo pri?u. Šta ho?eš da kažeš?“

„Da pored svih svojih mana, slika uopšte nije tako loša“, rekao je an?eo najzad se odmaknuvši od platna na zidu.

Po Duždevoj palati, kao uvek što je bilo, hodali su demon i an?eo dok se svet oko njih borio za vazduh.

Plu?a su mu bila zapaljena.