GOSTILJSKE VILE

PIŠE: Bojan BRUKNER

No? pre svoje udaje, ?ur?ica je provela spavaju?i sa žabama u travi, maštaju?i o svojoj budu?nosti i slušaju?i huk Gostiljskog vodopada.

Pre nego što je legla na meku, mahovinom prekrivenu zemlju, pustila je niz zapenušanu ledenu vodu pramen svoje crne kose i prošaptala imena svih sedam vila koje su nastanile ovo vrelo, mole?i ih da ?uvaju njenu bra?nu sre?u i otklone svaku nesre?u iz njenog budu?eg doma.

Kasnije u životu, ?ur?ica se ?esto prise?ala te no?i i pitala se šta je uradila pogrešno.

Njen muž, Velibor, voleo ju je onako kako je voleo sva ostala živa bi?a koja je imao na svom posedu. Obezbe?ivao joj je hranu, ?uvao od svih opasnosti koje mogu zadesiti ženu u planinskim krajevima i tukao je svaki put kada napravi štetu ili mu stane na žulj, što je ona umela da radi bolje no bilo ko drugi u selu.

Stvar je bila u tome što je ?ur?ica nau?ila da trpi, ali ne i da ?uti. Ništa nije moglo da spre?i tu ženu da kaže šta misli; a šta je, pa opet, i mogla da misli o Veliboru?

Zatucan i grub ?ovek, nesre?an i nepoštovan, ali dovoljno lukav da se skloni sa puta i gleda samo svoja posla, baš kako bi i njega drugi ostavljali na miru. Imao je o?i vuka, sive kao kamenjar pod mese?inom. I mirisao je divlje, kao da zver u njemu nije potpuno navikla na košulje i mekane postelje. Nekada je taj miris uzbu?ivao ?ur?icu i podse?ao je na šume u kojima se kao mala nikad nije izgubila.

Nisu imali dece. Ona se postarala za to. Nije imala srca da u toj ku?i na svet donese još jedno nedužno bi?e, ili još gore, bi?e koje ?e naslediti zlokobnu ?ud svoga oca. Najbolje za sve, mislila je, bilo je ne mešati dalje tu gustu krv što je tekla u nabreklim venama Veliborovih stisnutih šaka. Sva njena nero?ena deca, da su mogla, bila bi joj zahvalna na tome.

Ta?no sedam godina nakon što su se uzeli, seoski starci su pozvali sve muške glave na bdenje, kako bi kola?em umilostivili Boga i dogovorili se kako da prehrane selo u nadolaze?oj zimi ako se suša nastavi. Velibor je, kao i obi?no, bio tih tokom savetovanja i obreda, slabo je jeo, ali nije odbijao prepe?enicu koja je išla od ruke do ruke. Pripit i tmuran, uputio se ku?i sam preko ledina, sklanjaju?i se od ljudi i njihovih odluka.

Slede?e jutro, meštani su našli njegovu glavu ispod Gostiljskog vodopada. Njegove snažne ruke i noge, svaka ponaosob iš?upana i slomljena, bile su ba?ene nešto niže u šipražje koje je okruživalo potok iznad Katušnice. Njegov trup su ugledala deca dok su se igrala u borovim krošnjama, a koga su ptice do tada uveliko oglodale. Još dugo nakon toga, ?ur?ica je tražila i sedmi komad svog muža u okolini vrela. Na kraju je zaklju?ila da on srca nije ni imao.

Medveda koji je navodno rastrgao Velibora seljani nikada nisu ulovili, mada su ih žene od po?etka odvra?ale od njihovih uzaludnih hajki. Ipak, njegova smrt nikada nije u potpunosti zaboravljena, a ni u potpunosti objašnjena.

Godinama nakon toga, devojke iz sela bi na dan pred udaju ostavljale darove ispred ?ur?icine ku?e, tada ve? samodovoljne udovice, a zatim bi odlazile da no?e kraj Gostiljskog vodopada, uvek vode?i ra?una da ih neko sa mladoženjine strane vidi prilikom odlaska na hodo?aš?e.

Sa njega bi se vra?ale nešto kra?e kose i nešto dužeg jezika. I dalje pune ljubavi, ali i nekog novog, ledenog samopouzdanja.