GRAD

PIŠE: Mila MAR?ETA

U grad sam došao jednog ?etvrtka. Gotovo sam siguran da je bilo poslepodne, mada vreme nisam mogao da pro?itam sa ?asovnika. Kazaljke su pratile pokrete mojih zenica, kao da su o?ekivale da im ja kažem na kojim brojkama da se zaustave.

Vru?ina je bila nesnosna. Sunca nije bilo, samo omorina i jara koja je izbijala iz zemlje i zidova ku?a pore?anih duž glavne ulice. Teški niski oblaci su polegli po gradu daju?i uzaludnu nadu da ?e iscediti koju kap kiše. Grad mi je izgledao oronuo u prašnjavoj izmaglici. Ne bi me ?udilo da sam, zapravo, nabasao na scenografiju nekog špageti vesterna. Ko zna? Posle devet dana lutanja, ni ne znam kako sam se našao ovde.

Glavna ulica je negde na polovini svoje dužine, koliko sam mogao da ocenim, grlila omanji trg. Uredno parkirani oko trga, stajali su jedni pored drugih najnoviji modeli Tesla elektri?nih automobila, Ševi kabrioleti iz kasnih pedesetih, ali i konjska zaprega sa ?ezom. A onda i gomila kojekakvih krševa od automobila, kombija i malih kamiona. Ispred automobila stajali su parkometri, ispred konja gvozdena horizontalna šipka za privezivanje.

Grad bi izgledao sablasno da nije bilo neo?ekivano mnogo ljudi na ulici. Ljudi su hodali nekim svojim tempom i svojim putanjama, ne ose?aju?i ni vrelinu ni prašinu koja se lepi za znojava lica i ulazi u svaki otvor na telu. Raznoliko obu?eni, kao da su pošli na maskenbal. Primetio sam vitku ženu u savršeno skrojenoj uskoj haljini i na najvišim potpeticama koje sam ikada video. Njoj u susret je išao ?ovek u odelu kakvo se nosilo pre par vekova. Izme?u njih, proguralo se androgeno bi?e u srebrnom kombinezonu. Bilo je tu i muškaraca u haljinama veselih boja i žena u sivim odelima na prugice, muškog kroja.

„A možda je u blizini cirkus?”, pomislio sam, pokušavaju?i da dam neki smisao šarenoj gomili. Prolazili su pored mene, neki me ?ak u prolazu i dodirivali, ali me nisu prime?ivali. Me?u sobom su se pozdravljali, samo se meni niko nije obra?ao. Bio sam nevidljivi stranac koji ovom gradu ni na koji na?in ne pripada.

Naslonjen na zid zgrade za koju sam pretpostavio da je neka zvani?na institucija, možda ?ak i zatvor, stajao je ?ovek u prašnjavoj uniformi, razdrljen, u košulji podvrnutih rukava, sa nao?arima za sunce sa ži?anim okvirom. Za razliku od ostalih ljudi koje sam sretao od kad sam došao u grad, on me je primetio i to mi pokazao jednim upitnim podizanjem brade, bez re?i.

„Dobar dan“, rekoh, najpristojnije što sam mogao.

„Dan jeste, dobar – kako kome“, odgovorio je i ispljunuo grudvicu duvana koju je žvakao.

„Izvinite, ja ne znam gde se nalazim. Koji je ovo grad?“

„Onaj u koji si došao jer je tako trebalo. Sve što se desi je najbolje mogu?e rešenje u datom trenutku i datim okolnostima, znaš to?“, odgovorio je, potpuno mirno i nezainteresovan da li sam njegovu banalnu mudrost prihvatio ili joj se podsmehnuo. On je rekao šta je hteo, na meni je da vidim šta ?u s tim. A meni i dalje nije bilo jasno gde sam.

„Dobro, recimo da je tako kao što kažete. Možete li mi makar re?i kako se zove ovaj grad?“, trudio sam se da zvu?im pomirljivo, ?ak snishodljivo, ?ovek je, ipak, neka vlast, sude?i po ostacima uniforme koju je nosio.

„Grad se zove onako kako svako od stanovnika ho?e da se zove. Vidiš, na primer, za mene se zove „Deadwood“ i nalazi se u Južnoj Dakoti. Pogledaj preko puta, vidiš gospo?u u šarenoj cicanoj haljini sa šeširi?em na glavi i sa heklanim rukavicama? Za nju, ovaj grad se zove „Ružin pupoljak“ i nalazi se u Oksfordšajru. Za onog jednoroga, grad se zove Persepolis i u njemu se nalazi „Palata ?etrdeset stubova“ u kojoj on živi sa drugim jednorozima duginih boja. Svako ima svoj naziv za ovaj grad, onaj koji mu je dodelio u svojim snovima.“

„Izvinite, ali ja vas baš ništa ne razumem i bojim se da se vi šega?ite sa mnom. Prvo – grad mora imati jedno ime. Oficijelno, pravo, zapisano u knjigama i mapama. Drugo – gospo?a preko puta je skvr?ena starica obu?ena u neke rite. Tre?e, jednorozi ne postoje. Dakle, vi ste ili pobegli iz mentalne ustanove zatvorenog tipa ili pokušavate mene da dovedete do tog stepena ludila.“

?ovek duboko uzdahnu i u nekoj iskrivljenosti usana koja je možda trebalo da bude osmeh,  pokaza mi red crnih zuba, trulih od žvakanja duvana.

„E, što ne volim ove dupeglavce što do?u, a ne znaju ni gde su pošli ni gde su došli, a ne priznaju da su sa razlogom tu gde jesu. Pa mi se, onda, nešto prenemažu. Ja lud? Možda sam ja lud, ali ti si glup, kad još nisi shvatio da si došao u grad obrnute realnosti… Slušaj, papane, stanovnici ovog grada su se dogovorili da su ovde snovi realnost. Ono što ti nazivaš realnoš?u, ne postoji. To je sve samo dogovor koji su neki ljudi nekada napravili, a svi ostali, kao ovce u stadu, pratite ih i usvajate njihov dogovor kao realnost.“

Grad se zove onako kako svako od stanovnika ho?e da se zove.
Za mene se zove Deadwood i nalazi se u Južnoj Dakoti.
Pogledaj preko puta, vidiš gospo?u u šarenoj cicanoj haljini
sa šeširi?em na glavi i sa heklanim rukavicama?
Za nju, ovaj grad se zove Ružin pupoljak i nalazi se u Oksfordšajru.
Svako ima svoj naziv za ovaj grad,
onaj koji mu je dodelio u svojim snovima.

„Pri?ate gluposti. Realnost nije dogovor, realnost je ….. je…. realna, opipljiva. Vidim je svojim o?ima, znam da je stvarna.“

„Sjajan argument – vidiš svojim o?ima i onda je to istina, jel tako kažeš? Kažeš da je gospo?a „Ružin pupoljak“ skvr?ena starica obu?ena u neke rite. Tako je ti vidiš tvojim o?ima. I ti tvrdiš da je to realnost. A, vidiš, ta ista gospo?a sebe vidi kao ?ilu i veselu bakicu u šarenoj haljini, sa šeširi?em na glavi i sa heklanim rukavicama. Još uz to, ona je svetski prvak u uzgajanju Damaskne ruže, starog varijeteta ruže koja je doneta u Evropu iz Damaska, po?etkom petnaestog veka. Bakicine nežno roze  ruže koje cvetaju ?ak dva puta godišnje nalaze se u cvetnim aranžmanima u Vindzorskom dvorcu. Za gospo?u iz grada „Ružin pupoljak“, to je realnost koju ona vidi svojim o?ima. Zašto misliš da je tvoja realnost istinitija od njene?“

Razgovor mi je postajao neprijatan, a nisam mogao da smislim pristojan na?in da ga okon?am. Osim toga, i dalje nisam imao nikakvu, meni prihvatljivu, realnu informaciju gde se nalazim. U isto vreme, moj ?udni sagovornik je sam sebi podizao uzbu?enje slušaju?i svoje argumente i posmatraju?i moju zbunjenost. I nastavljao da govori.

„Ti misliš da se samo o?ima vidi? Grešiš. Hajde da uradiš jedan test. Zatvori o?i. Zamisli ruži?astog slona. Evo ga, stoji ispred tebe. Ne pomeraj se unapred, jer ?eš udariti u njegovu ogromnu nogu. Pravi pravcati ruži?asti slon stoji ispred tebe i vitla svojom ruži?astom surlom iznad tvoje glave. Opiši mi šta sve vidiš, upravo sad, tako zatvorenih o?iju.“

„Vidim nabore na koži noge, u pregibu su malo tamnije ruži?asti. Grudi su mu ogromne, moram da podignem glavu da bih ih video. Da, iznad moje glave su i kljove, vidi ?uda, i one su ruži?aste. Mlati ušima i pravi promaju.“

„Odli?no, dakle video si pravog ruži?astog slona. Otvori o?i. Kaži mi, sad, po ?emu je tvoj doživljaj realnosti ruži?astog slona druga?iji od doživljaja kada si video sivog slona u zoo vrtu?“

„Pa, svašta pitate, sivi je pravi, ruži?astog sam video u svojoj mašti.“

„I jednog i drugog si video, otvorenih ili zatvorenih o?iju, nebitno. Tvoj doživljaj je isti. Stvar je samo odluke ili dogovora koji je realnost. E, tako ovaj grad živi. Svako vidi ono što je rešio da vidi. I svako živi svoj život onako kako ga je ranije sanjao. Vrlo jednostavno. Dogovorili smo se da je za nas san – realnost.“

„Onda je ovo grad veselih ljudi? Nema bolesnih, nema umiru?ih?“

„Ima, svega ima. Pogrešno se veruje da svako sanja samo lepe snove. Svi sanjamo ono što želimo, a to ne mora uvek biti nešto lepo. Imamo jednog ?oveka koji je smrtno bolestan. Kancer, terminalna faza.“

„Zašto bi neko došao ovde da živi takav san?“

„Zato što je u „tvojoj“ realnosti bio star, usamljen, zaboravljen od svoje dece. Sanjao je da je jedini na?in da dobije pažnju, brigu i nežnost za kojom je ?eznuo da bude smrtno bolestan i da njegova porodica do?e da ga vidi pre nego što umre. Ovde je njegov san realnost, i on leži u bolnici, smrtno bolestan okružen ljubavlju i pažnjom svoje dece.

Imamo i gospo?u V, njen slu?aj je vrlo interesantan. Ona je u tvojoj realnosti izvanredno lepa žena. Toliko je lepa da njena pojava izaziva pravu pometnju gde god se pojavi. Voza?i su izazivali sudare, pera?i prozora su ginuli jer bi padali sa skela gledaju?i u nju, krošnje drve?a su se savijale i sastavljale kako bi napravile hladovinu u ulici kojom je ona prolazila. Njena lepota je bila njena sre?a i njeno prokletstvo. Muškarci su je saletali i zatrpavali nepristojnim ponudama. Niko nije mogao da se uzdrži u njenom prisustvu. Ali svi su je gledali i obožavali, a niko je nije voleo, jer od lepote tela niko nije želeo da gleda lepotu duše. Bila je usamljena, nesre?na, željna ljubavi i bliskosti. Posle godina mu?enja koje nisu ni najmanje umanjile njenu lepotu, gospo?a V. je usnula san u kome je njena fizi?ka lepota iš?ezla i ona je postala sasvim obi?na žena srednjih godina. Živi ovde, sre?no udata za muškarca koji je prepoznao njenu lepotu, onu o?ima nevidljivu.“

„?udno, vrlo ?udno. A da li neko i odlazi iz grada?“

„Naravno, iznenadio bi se da znaš koliko su ljudi nehajni i površni. Sanjaju san, do?u ovde da bi ga živeli i tek onda shvate da ih san ?ini duboko nesre?nima. Odlaze i ostavljaju za sobom velelepne palate, skupocene automobile, sefove pune novca i nakita. To su sanjali, to su dobili i otišli. ?udno je to, znaš? Ima, tako, ljudi koji ?e ti vrlo žustro i sa puno strasti opisivati svoj san. I sve tako dok ih ne upitaš „A zašto je to tebi važno? Šta za tebe, li?no, zna?i da imaš vilu? Kako to tebe ?ini sre?nim?“ Onda se zamisle, neki ispri?aju kako vole ose?aj da su sami stvorili nešto vredno, na primer. A neki odmahnu rukom, promrmljaju „ništa, baš ništa“ i sutradan odu iz grada.

Nego, kaži ti meni – šta ?eš ti? Imaš li ti snova? Imaš li hrabrosti da ih živiš?“

Njegovo direktno obra?anje mojoj najskrivenijoj žutoj mrlji me je zateklo nespremnog i neraspoloženog da o tome razmišljam, još manje da govorim. Za?utali smo obojica i ?ekali prekid glupe tišine u kojoj sam se ja vrpoljio i premeštao sa noge na nogu, a on bio i dalje potpuno miran i opušten.

„Ne znaš, jel da? Pa da, tako i izgledaš. Ajde, blago meni, pre nego što bilo šta rešiš, idi u hotel, eno onaj sa druge strane trga. Drži ga gospodin R. Tebi verovatno izgleda kao raspala mehana, ali za gospodina R. to je uredan butik hotel ure?en u najboljoj tradiciji italijanskih dizajnera. Uzmi sobu, lezi, spavaj, pa onda vidi šta ?eš.“

„Ho?u, to je dobar predlog, hvala vam. Samo još jedno pitanje – šta se dešava sa satovima u ovom gradu. Ni jedan ?asovnik, ?ak ni ovaj na mojoj ruci, ne pokazuje ta?no vreme.“

„Naravno da ne pokazuje. Merenje vremena je samo ljudski konstrukt. Nekad je neko odlu?io da vreme treba da se meri. Pa je onda neko drugi odlu?io da dan ima 24 sata, sat šezdeset minuta, minut šezdeset sekundi. I sad ti meni kažeš da sunce danas zalazi u dvadeset ?asova i petnaest minuta. Glupost! Sunce zalazi kada više nije vidljivo na horizontu. I to je jedina realnost.

Ti misliš da se sa nekim sastaješ u jedanaest sati zato što tako pokazuju vaši ?asovnici. Ne razumeš da se ljudi sastaju onda kad je pravi trenutak da se sretnu, mera trenutka je potpuno nebitna.

Koncept vremena naprosto je iluzija sastavljena od ljudskih se?anja, sve što se ikada dogodilo doga?a se zapravo sada. Ako išta znaš o fizici, onda znaš da su zakoni fizike u krajnjoj liniji simetri?ni, što zna?i da bi vreme moglo lako da se krec?e u nazad, kao što ide u napred.“

Sa ozbiljnom vrtoglavicom i glavoboljom, uputio sam se u hotel.

Loše sam spavao cele no?i, ako se isprekidani trenuci polusna i bunila uopšte mogu smatrati snom. Slagao sam ?oveka sa ulice da ne znam šta je moj san. Znam ga, jer isti san sanjam ve? godinama.

Svake no?i izme?u dva i ?etiri sata sanjam kako je volim. Nju, jednu jedinu. Ona postoji u realnom svetu. Naša ljubav postoji u mojim snovima. Zapravo, moja ljubav, jer ja o njoj ništa ne znam, pa ne znam ni ume li ona da voli. Volim je onako kako nikad nisam voleo ni jednu ženu. U voljenju sam joj se predao ceo, go kao od majke ro?en, spreman da me raspori ako to poželi, ogoljen kao tek ro?eno dete spremno da ga drugi svojom ljubavlju i pažnjom obogate ili obogalje.

A ne znam da li ona voli da spava sa glavom u udubljenju ispod moje ramene kosti. Ne znam da li zna da je posmatram dok spava i da su joj sisice kao dva bela zeca sa roze njuškicama. Ne znam da li joj smeta što joj popijem kapljice što orose gornju usnu kad nešto bezobrazno sanja. Ne znam gadim li joj se dok joj jezikom klizim niz butine. Ne znam da li prezrivo otpuhne kad joj kažem da je volim. Ništa ne znam, pa kako onda da je volim u realnom snovi?enju?

A šta ako ona sve to zna i sve to isto voli? Šta ako se ona budi grickaju?i mi resicu na uvetu? Šta ako veruje da je zagrljaj važan isto koliko i vazduh i voda i hrana? Šta ako ume da voli kako ni jedna žena nikada nije umela da voli? Šta ako baš tako voli samo mene?

Šta ako budem sre?an, a sre?an nikad u životu nisam bio i ne znam kakav je ose?aj voleti i biti sre?an? Šta ako mi taj ose?aj bude mu?an i težak i bljutav? Šta ako ne smem da živim u svom snu?

Iz grada sam izašao u petak. Znam da je bilo rano jutro, jer se sunce još uvek šunjalo iza vrhova drve?a na isto?noj strani grada. Na Damasknim ružama presijavale su se kapljice rose. Da, moralo je biti jutro, nisam morao da pogledam u sat.