HLEB SA UKUSOM ZEMLJE

PIŠE: Aleksandar BE?I? 
FOTO: Artem Sapegin/Unsplash 

“Hleb naš nasušni daruj nam danas i oprosti nam dugove naše, kao što mi opraštamo dužnicima svojim…” odzvanjao je glas starog pekara kroz njegov dom, tek minut pre po?etka porodi?nog ru?ka.

Baš taj porodi?ni ru?ak, kao i molitva, kao i hleb, beše svetinja za starog pekara i za ?itavu njegovu porodicu. Nakon molitve, starac je godinama, ako ne i decenijama, svaki put odobravao po?etak jela jednom te istom re?enicom: “Hleb nas hlebom hrani”.

Okupljenim uku?anima nije bilo teško da ispoštuju njegovo ko-zna-koliko puta ponovljeno mudrovanje. Na kraju krajeva, to je bilo potpuno ta?no: Hleb je zaista hlebom hranio ?itavu porodicu, u kojoj je bilo pripadnika tri generacije. Porodicu u kojoj su sve odrasle muške glave bile pekarske. Porodicu u kojoj su se deca od malena igrala prave?i kifle, perece i ?evreke.

Jelo se uglavnom u tišini. Kad se i razgovaralo, prednost se da- vala sedoj glavi. On je ionako, malo pri?ao. Ali, tog dana, bilo je druga?ije. Zveket kašika i pritajeno srkutanje prevru?e supe preki- nuo je glas najstarijeg unuka, momka koji tek što je prve ozbiljne brkove pustio.

“Želim da se oženim. Volim je.”

***

Sedela je za stolom okružena svojom porodicom. ?utala je. ?utali su. Svi. Ni re?, ni slovo, ni uzdah nije se ?uo. Samo ritmi?no pomeranje vilica i sudaranje zuba sa zalogajima hrane. I povremeno tek, odjek neoprezno spuštenog escajga, koji je pred njenim bratom dodirnuo dno porcelanskog tanjira.

U njenoj porodici molitva se nije izgovarala pre zajedni?kog ru?ka, na koji su se, ina?e, retko kad baš svi odazivali, makar povod bio sve?an.

“Ljudi ne biraju vreme kad ?e da umru. A naše je da ih na onaj svet što pre i što bolje otpremimo. Ako ne?emo mi, ima ko ho?e”, govorio je najstariji u njenoj porodici, za kog nije bila sigurna da li je njen deda ili veštac iz de?jih pri?a. Neki put, kada bi se zagledala u bore na njegovom licu, ?inilo bi joj se da su dublje od brazdi na stogodišnjoj njivi. Novac mu je bio važniji od svega.

Ništa bolji nije bio ni njen otac, koji je stalno uzdisao pri pomisli kome ?e da ostavi porodi?ni biznis. Za sve ove godine, koliko je živeo sa svojom ženom, uspeo je da dobije tek dvoje dece. Najpre sina, a potom i nju, usamljenu i utišanu k?erku.

Kako je samo radostan bio kada je prvenac ugledao svetlost dana. Toliko da je sebi dozvolio da se napije i ne do?e u radnju prepunu sanduka i venaca. Nikad pre toga nije preskakao dan na poslu. ?ak i kad se ženio, našao je vremena da dvoje umrlih prebaci uz kompletan servis iz domova u lokalnu kapelu.

Ali, zbog sina dozvolio je sebi luksuz, zbog kog mu je najstarija glava porodice mesecima kasnije prebacivala, u najsitniju paru izra?unavši koliki su gubitak imali baš tog dana, kada se, eto, ?ak petoro predalo pred mo?nim kosa?em.

Pet godina kasnije, kada su lekari nedvosmisleno utvrdili da njegov sin pripada onima sumasišavšim i kada je bilo jasno da nikad ne?e biti sposoban ni za kakav, pa i za najjednostavniji posao, pao je u o?aj. Žena više nije mogla da ra?a. Njeno drugo dete, k?erka, umalo je života nije koštalo i lekari su bili izri?iti: Možda bi uspela da iznese i tre?u trudno?u, ali ne bi nikad videla svoje dete.

Nekako se namestilo da je prelepa i prepametna devojka, njena k?erka, bila neka vrsta njenog tihog dželata.

“Ho?u da se udam. Volim ga”, odjeknuo je njen glas trpezarijom. Niko nije prekinuo ru?ak. Ni za tren.

FOTO: Kate Remmer/Unsplash

“Sinko, lepa je ona. I pametna. I smerna. Prosto za poželeti. Bilo kome. Ali ne i nama. Razmisli”, ispotiha je pokušavao da pokoleba svog unuka starac koji je pažljivo kupio i najsitniju mrvicu hleba ispred sebe i strpljivo, gotovo pobožno stavljao jednu po jednu u svoja usta.

“Ne ide, nekako. Mi hranimo. Oni sahranjuju”, dodao je.

“Volim je. Nju volim. A ne neku tamo pekarku”, ?vrsto i mirno je odgovorio naslednik.

***

“Dobro je. Zadovoljan sam. Samo dva posla na svetu nikad ne mogu da propadnu: Pekari i grobari. Oni hrane. Mi sahranjujemo. A mi imamo priliku da ta dva posla objedinimo pod jednim krovom. Lu?e dedino. Bravo. Znao sam da ?e od tebe biti neke koristi. Zadovoljan sam”, mrmljala je za stolom seda glava, dok su drugi, nezainteresovani za razgovor, ?erupali poveliko reš pe?eno pile za stolom.

“Meni nije bitna korist. Ja ga volim”, mirno je odgovorila naslednica.

***

Ven?ali su se tri meseca kasnije. Na njihovo slavlje, iako su i jedno i drugo bili ?estiti, pola zvanica nije došlo.

S njegove strane – nisu hteli da se mešaju sa grobarima.

S njene strane – sažaljevali su porodicu koja je ostala bez jedne jedine pametne glave koja je mogla da spasi porodi?nu firmu.

Njih dvoje se nisu obazirali na to.

Naprotiv: razumeli su svakoga ko je okretao glavu kad ih vidi u varoši. ?ak i ako im je bio ro?ak.

Nisu nikom zamerali, niti su se kome zamerali. Zajedno su ?inili prve korake u svom životu. Svako jutro su po?injali poljupcem. Svako ve?e zagrljajem. A valjda je baš to svima smetalo: varoš se pogrdno odnosila prema njima. I slutili su im. ?itava ?aršija im je slutila. On je postao grobarkin pekar. Ona je postala pekarova grobarka. A kad ?itava varoš sluti, onda se slutnje i ostvare.

FOTO: Panyawat Auitpol/Unsplash

Kažu da je tog dana bila jeziva oluja. Kažu da je vetar duvao tako jako da nijedan krov u varoši nije ostao ?itav. Kažu da su munje parale nebo po pet puta na istom mestu. Kažu da je pljuštalo tako jako da nisi mogao da vidiš ni onoga koga si za ruku držao. Kažu da je tog dana nestalo nebrojeno mnogo ljudi iz varoši, ali su se svi, neko pre neko kasnije, vratili me?u svoje. Umorni, iscepani, izranavljeni, uplašeni, vra?ali su se danima, ?ak nedeljama.

Tek kada se poslednji stanovnik varoši, kog je vetar uhvatio i odneo ?ak do jezera s druge strane planine, vratio na svoj ku?ni prag, lokalni hroni?ar koji je uporno, godinama štampao bilten i nazivao ga nedeljnim magazinom, primetio je da odavno nije video pekarevog sina i grobarevu k?er.

Otišao je najpre do onih koji hrane i pitao šta je sa njihovim sinom. Slegli su ramenima, ube?eni da se pred olujom sklonio u ku?u u kojoj je porasla njegova draga.

Hroni?ar je potom otišao do onih koji sahranjuju i pitao šta je sa k?erkom. Nisu imali vremena da odgovore na pravi na?in: trebalo je prevesti tri upokojena iz bolnice na lokalno groblje. Samo su mu rukom pokazali u pravcu pekareve ku?e i rekli “valjda je tamo”.

A on i ona više nisu bili me?u živima. Jedna od onih pet munja koje su parale nebo na istom mestu stigla ih je, kada su ?amcem pokušavali da se sklone s jezera. Prastaru barku prepolovila je na pola, a njih iznenadila i postarala se da nikad ne izrone iz dubina. ?ak i tamo nisu smetali nikom. Oni skloni bajkama kažu da su i na dnu jezera držali jedno drugo za ruke.

***

Pekarevog sina i grobarevu k?i niko nije oplakao. Na kraju krajeva, nije u redu oplakivati one koji su možda živi. A možda su živi zato što nikad niko nije uspeo da ih prona?e mrtve. Niti da im na?e grob u nekom drugom gradu.

Prema pri?i koju smo ?uli, mnogo godina kasnije, na vrata pekare sa svojom majkom ušao je jedan neugledni de?ak: bili su to slu?ajni prolaznici, što su u nepoznatoj varoši poželeli da prezalogaje neku kiflu, perecu ili ?evrek, dok se motor njihovog ve? prastarog automobila malo odmori. Gledao je mališan znatiželjno u vitrinu i na kraju se odlu?io.

Pružio je svoju ruku sa nekoliko nov?i?a i izustio “kiflu, molim”. Njegova majka klimnula je zahvalno glavom prodava?ici i bez re?i izašla iz pekare. De?ak se vratio za svoje sedište, vezao i ?ekao na polazak. Kad su ve? izmakli iz varoši po prvi put je zagrizao kiflu.

“Mama, ovo je poseban hleb”, rekao je dok je žvakao svoj zalogaj i gledao pored puta.

“To je kifla, sine”, odgovorila bi mati.

“Ne, mama. To je hleb sa ukusom zemlje”, rekao je mališan ozbiljno.

Automobil je prolazio pored jezera.

Voda se za trenutak zamreškala.

(Pri?a preuzeta iz zbirke “Alfabet ljubavi i smrti” Aleksandra Be?i?a)