HOĆU DA… (inspirisano pesmom Krokodili dolaze)

PIŠE: Tanja TAUBNER

Dan je, nisam sam.

Gotovo nikad nisam sam i to mi malo smeta.

Zapravo, nikad nisam sam.

Ja uživam u slobodi samo kad sam sam. Priznajem tako?e da ne umem da budem sam. A ho?u, i baš mi treba da budem sam.

I ne govori mi ono: ako ti ne razumeš sebe, ko ?e tebe. Ne mogu to da slušam. Odbijaju me takve izjave pogotovo ako su ve? fraze.

Fraze se koriste kao poštapalice. Poštapalice su štake, a štake se nose kada nisi siguran na nogama. Odbijam poštapalice i štake. Jer sam mlad. Jer volim no?, kad sam sam. Volim, a strah me je. Jer ne umem da budem sam, a želim da znam to, kako da umem da budem sam. Ja moram da budem bar nekad sam.

Da si se vratila, na krokodile uopšte ne bih mislio. Ne bih mislio, na primer, kad ?e opet da do?u, ili kuda ide ovaj svet kad ja u njemu ne smem ništa da znam. A kako da znam kad nikad nisam sam?! Ho?u da ska?em, da sviram, da su svi moji prijatelji tu. Nije to ono da bude kao nekad, ne to, ve?… voleo bih da je lepše.

Nikad nisam bio naro?ito re?it. Ne umem da budem sam, i ne umem da kažem šta bi to bilo lepše.

Te dve stvari ne umem.

Lepše je kad je nešto staro, a novo, a lepo. Lepo je i što je staro, a opet novo, i što je lepo. A lepše je i kad dišeš duboko umesto da dišeš plitko. Lepše je da si ovde, nego da si tamo. Lepše je napolju nego unutra. Lepšeg bi bilo na tone da se nabraja. Lepše bi bilo da smo sada u klubu, da igramo, da ti kosa miriše na dim, da u uglu tamo gde smo uvek sedeli pušimo šit i razvaljujemo se od basa i bubnjeva, se?aš se? Svi smo bili.

Do?u mi te tako stvari nekad, po danu, po danu jer kad je dan, nisam sam. Kad nisam sam, nisam sam. Kad nisam sam, tu su krokodili. Kad do?u krokodili, ja se zakucam i vrtim o tome, i vrtim, i vrtim zašto želim da sam sam kad se bojim da sam sam. Ili zauzmem pozu inata i dignem nos, što je nekoliko puta upalilo. Umirili se i polako, kraji?kom oka sam pratio, i po?eli da se povla?e. U meni se tada javljala ljutnja, uprkos trijumfu. Bude mi krivo što ne odlaze onako unazad, gledaju?i me.

Nekad ništa ne upali, pa se ceo dan vrzmaju. Ho?e da me zastraše, kruže, ruše stvari, gužvaju papire jer se popnu nekad na radni sto, uništavaju mi imovinu, grebu ulazna vrata, i lome sve što stignu. Shvatam da time šalju nekakve poruke i stvarno ne razumem kako ne odustanu od mene kada je jasno da me ništa osim realnog, a realno je da krokodili ne postoje osim ponekad, apsolutno ne zanima, najmanje secret messages i sli?ne gluposti.

Krokodili me zanimaju isklju?ivo zato što mi ne daju prostor da se kre?em, živim, mislim i dišem. Ne plašim se da ?e me pojesti. Da su hteli, ve? bi bilo. Guše me, spoti?u i izazivaju na sve. Jer ja sam mlad. Ho?u da ska?em, da sviram, i da su svi moji prijatelji tu, i da si ti tu, i ja ne?u da sam sam.

(Pri?a Tanje Taubner bi?e objavljena u sklopu regionalne zbirke kratkih pri?a PAKET ARANŽMAN PRINTED EDITION na osnovu rezultata konkursa portala Kultura 381 i Liberland Arta)