INTERVJU – VLADIMIR JOVANOVIĆ: ČITAJTE GLASNIJE!

RAZGOVARAO: Aleksandar BE?I?

Kada mi je pre tri godine do ruku došao roman prvenac Vladimira Jovanovi?a “Malo nam za sre?u treba” pro?itao sam ga gotovo u dahu. Kada sam za sobom ostavio poslednju stranicu knjige, pomislio sam da je dobro što knjigu nisam pro?itao u prvih 15 dana njenog života me?u publikom i da ?u uskoro biti u prilici da pro?itam nešto novo. A onda sam – kao i svi drugi – morao da ?ekam. Zašto? Zar nisi bio siguran u svoj stvarala?ki tok i ideju?

– Pre svega, drago mi je da si pro?itao moj debi roman i zaista smatram komplimentom što si ga „savladao“ u jednom dahu. Kao pasionirani ?italac volim dobre pripoveda?e i realne životne pri?e koje naslovne stranice romana natope onim finim književnim premazom, nalik najja?em lepku, koji jagodice pal?eva i prstiju drži ?vrsto stisnute uz korice knjige, poja?avaju?i magiju ?itanja; kao autor stremim da se približim tim nedostižnim uzorima.

I sam znaš da prvi roman pišeš ?itavog prethodnog  života a onaj slede?i, samo u poluvremenu izme?u dva susedna narativa. Zato se neretko upadne u blagu paranoju, preživelim rokerima poznatiju kao „sindrom drugog albuma“.

Pa te uhvatio sindrom drugog romana?

Koliko god bio siguran u sopstveni kreativni potencijal i ispravnu ideju vodilju ostaju za tobom kilometri besanih unakrsnih preispitivanja i bezbrojni dušebolni testovi otpornosti materijala od kojih gradiš re?enice, likove, konstrukcije…

Uz sve ovo, uvažavaju?i i ?injenicu da sam prili?no kasno po?eo s ozbiljnijim pripovedanjem, priznajem da i ne gajim nekakvo preterano ushi?enje kompulzivnim punjenjem polica regala Ramzes II sopstvenim sabranim delima u kožnom povezu.

Što zna?i da ?emo se na?ekati do tre?eg dela?

Pored ova dva, u glavi su mi spakovana, najviše, još dva ili tri romana i to ?e, potpuno sam siguran, biti više nego dovoljno za autora mog kalibra.

Hajde, priznaj: bio si jednim delom lenj. Znam da te je najmanje pet osoba iz književnih krugova požurivalo. Da nisi prerano postao perfekcionista? ?emu to vodi?

?uj, od požurivanja nema selameta. Neka naro?ita vrednica svakako nisam ali mi se ?ini da si za trunku prestrog dok postavljaš ovu literarnu dijagnozu – lenjozis vulgaris.

Bez želje da se pravdam ili da zvu?im pateti?no nije uvek jednostavno navi?i se na sudbinu autora kao podeljene li?nosti u neželjenoj stvarnosti liberalnog kapitalizma.

Kad ovo kažem mislim pre svega na doktordžekilovsko-misterhajdovsku literarnu travestiju i svakodnevnu transformaciju iz lika zamišljenog krotitelja divljih re?i  i uzvišenog  javnog beležnika skrivenih ose?anja u lik profanog staratelja i nimalo glamuroznog sponzora koji ovom zgubidanu pla?a ra?une i podiže samopouzdanje omogu?avaju?i mu život o kome je oduvek maštao. Ne smatram da je nemogu?e pod uslovom da ti „faktor vreme“ ne predstavlja neku zna?ajnu odrednicu.

Što se ti?e perfekcionizma mogao bih da se složim sa tvojom ocenom pod uslovom da si mislio na uredni?ku „postprodukciju i remiksovanje“ izvornog teksta, da ostanem još malo u terminologiji muzi?kih rokerskih vokabulara.

Ako sam išta nau?io pripremaju?i ?iklit za štampu to je da postoji taj predominantni zna?aj nepristrasnog uredni?kog ?itanja i dobronamernih sugestija. Imao sam sre?e da sara?ujem s vrhunskim poetom i nenadmašnim urednikom  koji mi je pomogao da doprem do sopstvene suštine, oslobodim se nepotrebnog balasta digresija i svoj tekst obogatim ritmom koji ne optere?uje ?itaoca. Ovu vrstu „perfekcionizma“ ne želim da napuštam ni u budu?im književnim pokušajima, ako ih bude.

Kolika je zasluga Karla Astrahana, urednika u biblioteci Milutin Boji? i pokreta?a izdava?ke ku?e Liberland što kona?no u rukama možemo da držimo (i ?itamo, naravno) novo delo Vladimira Jovanovi?a?

Karlova uloga je nemerljiva. Pronašavši me, u maju ove godine, u duhovno fragilnom stanju posle više nego polugodišnje neuspešne rašomonijade s jednim poznatim izdava?em, imena sli?nog tinejdžerskoj filmskoj utopiji iz osamdesetih – s gologuzom Bruk Šilds i onim kovrdžavim plavušanom u glavnim ulogama – ponudio se hrabro da izda roman, kao jedan od prvih u okviru svoje nove edicije.

Time je na najbolji na?in zaokružio naše višegodišnje druženje i razmenu kreativnih ideja od kojih su neke, na moje veliko zadovoljstvo i ugra?ene u temelje nove zajedni?ke zemlje slobode – Liberlanda.

Sudbina ljudi njegovog senzibiliteta, odgovornosti i posve?enosti kulturnoj revoluciji je da neretko ponište sopstvene literarne aspiracije pa i identitete i sve svoje kapacitete stave „na polzu“ umetnika koje nesebi?no promovišu. Prava je sre?a da smo se prepoznali – nas nekolicina pisaca, pesnika, novinara, urednika, ne baš u prvoj mladosti – krenuvši pre neku godinu poput književnih zaverenika ?ajanki iz „Boji?a“,  i „kliknuvši“ jedni na druge, upravo kroz poštovanje navedenih vrednosti ?ine?i neprobojni front nove umetni?ke ose?ajnojsti, veoma sli?an nju vejvu iz osamdesetih godina.

Nadam se da ga ne?u razo?arati. A ni sebe.

Tvoj novi roman nosi naziv “?iklit”… Mnogima nije poznato da je ova re? u engleskom jeziku – termin kojim se ozna?ava petpara?ka ženska literatura. Treba li povla?iti paralele?

I da i ne. Onako, prvoloptaški, naslov je zaista kempovsko poigravanje ljubavninim vikend romanima tipa „Liš?e prekriva Lisabon“ i novelama za plažu Džudit Kranc i Danijele Stil.

Moram priznati, da sam kao klinac, beže?i od lektire, znao da maznem neku takvu knjigu koju bi moja baba Draginja, tadašnja u?iteljica u penziji, donosila iz biblioteke, da prekrati penzionerske dane.

Eto svako ima neku mra?nu tajnu, a ako još dodam da mi nije bilo strano ni da prekopavam ženske ?asopise poput Bazara, Prakti?ne žene, Nade, naro?ito rubrike „U poverenju“, moje „autovanje“ bi?e potpuno, a na tvoje pitanje delimi?no odgovoreno.

Roman je savremen, ?itljiv, pun obrta i pažljivo nijansiranih likova i na neki na?in inspirisan crnohumornom, arseni?ko-staro?ipkanom pesmom mog brata Nenada i njegove grupe Lutke – Magi?ni frižider gospo?e Kati?.

 

Hajde malo o zapletu, da privu?emo nekog ?itaoca, da ne kažemo ?itateljku…

Glavna junakinja Caca, blogerka seksi-kolumni i pisac noar trilera, objašnjavaju?i fabulu kaže na jednom mestu „da je to kao kada bi Mir-Jam i Bora Stankovi? radili adaptaciju Rezervoar dogsa a da im kroz kadar protr?avaju Nesbeov inspektor Hari Hule i profesor Voland Mihaila Afanasijevi?a Bulgakova“.

Možda su u ovom opisu  sadržani i neki drugi nivoi romana, na koji sam se referirao, ne žele?i ni jednog trenutka da promovišem nekakav ironi?ni elitizam i šega?enje sa „ženskim pismom“.

Ispovedna proza, žanrovski detektivski trileri, krimi-serije bizarnih tema, Tarantino, Gaj Ri?i, ali i klasici poput „Majstora i Margarite“, uticali su da se upustim u naraciju najjsli?niju filmskoj, tragaju?i za sopstvenim literarnim izrazazom „muškog pogleda kroz ženske nao?are“, ne beže?i od komercijalnosti koju su u svetskim okvirima etablirali autori poput Nika Hornbija, Tonija Parsonsa i ranog Gijoma Musoa.

Naravno ne?u se ljutiti ako moje pisanje, kao i u slu?aju ovih šmekera, bude nazvano „muški ?iklit“, da ne kažem – DIKLIT. Važno je samo da ?itaocima bude interesantno.

Da li se, “zahvaljuju?i” pandemiji koronavirusa, kod tebe probudila želja da kreneš – možda ubrzanijim tempom – u tre?i roman? Kako prolaziš kroz ovo ludilo što nas uhvati pre devet meseci i nikako da pusti?

Mislim da smo se gotovo svi u tom prvom trenutku šoka, suo?ivši se sa iznenadnom blizinom smrti i viškom slobodnog vremena, krenuli nekriti?ki zaklinjati kako ?emo iz korena promeniti sopstvene, pomalo dosadnjikave živote: nau?iti neki strani jezik, tekst Madonine pesme Lajk a prejer unazad, napraviti Ajfelovu kulu od šibica, dizati osamdesetak kilograma iz ben?a, nabaciti plo?ice na stomaku ili napisati porodi?nu sagu od najmanje hiljadu i po stranica sitno kucanog teksta.

U mom slu?aju to je zna?ilo po?etak visinskih priprema za novi roman.

Pod uticajem razli?itih teorija zavere koje su se, gore od pandemije, prelivale tih dana sa društvenih mreža odlu?io sam da napišem još jedan nastavak pri?e o policijskom inspektoru Šujici,  jednom od junaka ?iklita.

Ovog puta, stavio sam ga u kontekst duboke države, vampirskih saga, pedofilskih bandi, poigravaju?i se žanrovima na na?in kao kada bi reditelj tvrdokornog filma za odrasle glavnim akterima naložio da, odlažu?i vrhunac, razmene mišljenja o Higsovom bozonu ili figurama preobražaja u delima Danila Kiša.

Nisam naro?ito religiozan, ali mi se ?ini da mi samo Bog može pomo?i da završim ovo što sam zapo?eo. Da, radni naslov je Evergrin. Nemoj slu?ajno da bi ga neko lapio!

Nedostaju li ti promocije i ona neobavezna, a ponekad eksplozivna druženja koja se po pravilu dešavaju nakon predstavljanja književnih dela? Kako ?e se ?iklit promovisati?

I te kako mi nedostaju. Ali, gotovo svakodnevno, pokušavam sebi da objasnim da su naredne dve nedelje kriti?ne i da ?emo se jednom vratiti osvojenoj slobodi i rutini koja nam je solila život pravim za?inima.

Ulaskom u Liberland porodicu postao sam privilegovani korisnik svih onih resursa za promotivne aktivnosti, gotovo nezamislivih, ?ak i ekskluzivcima mnogo poznatijih izdava?kih ku?a.

Predstavljanja po bibliotekama, intervjui specializovanim portalima, radio i TV emisijama, u?estvovanja na književnim kolonijama u zemlji i regionu samo su neke od aktivnosti sa kojima smo ili ve? po?eli ili koje spremni ?uvamo za trenutak kad virus ubaci u niži stepen prenosa a mi ga zašiljenom šimikom šutnemo u mesto gde le?a gube svoje ?asno ime.

Roman ?e u najskorije vreme mo?i da se kupi u Delfi knjižarama, onlajn knjižari Roman, verovatno i Booka storu… A, oni nestrpljivi mogu da ga ve? sada poru?e direktno od izdava?a.

Da li ?e se u nekom slede?em tvom romanu ?itala?koj publici prikazati i onaj Vladimir Jovanovi? koji je jedno vreme maštao o muzici kao strategiji i na?inu života?

?ime god da se ovaj dobro?udni autor sanjivog pogleda i usporenih pokreta bude bavio u budu?nosti, bilo to: pisanje romana, tekstova za zvezde estrade ili kopirajta reklama o lekovitim kreditima i supersoni?nim ulošcima bi?e natopljeno kiselinom izvornog rokenrola ili bolje re?eno book&roll-a, izmaštanog književnog pravca a, zašto da ne, i strategije ili na?ina života, kako si lepo definisao.

Zadao sam sebi i pisanje romana o nasle?u i nostalgi?nom sentimentalnom bagažu osamdesetih, inspirisanog pesmama s Paket aranžmana i Artisti?ke radne akcije, ali ako me pitaš kada bi se to moglo pojaviti bojim se da ?eš ostati bez odgovara.

Za sada je jedna od tih pri?a – Ona se budi po drugi put me?u Srbima – završila u ?iklitu, pa ako ni zbog ?ega drugog, potražite ga makar zbog nje.

Bilo, kako bilo, ?itajte glasnije!

FOTO: Aleksandar Be?i? / Privatna arhiva