KAKO JE SRBA UPOZNAO DŽONIJA

PIŠE: Nenad BARAKOVI? BARA

Znaš, bila je to 1983 godina, letnji raspust. Kada bih znao da pišem pokušao bih da ti do?aram ose?aj koji sam tog dana doživeo, ali to je nemogu?e. Zna?i, NEMOGU?E re?ima opisati. Morao si biti taj dan na rukometnom igralištu.

Tada sam napunio 17 godina. Nije se ništa specijalno desilo te godine osim tog koncerta koji ?u pamtiti dok sam živ. Bio sam kod tetke u Subotici, letnji raspust i to. Ceo dan drugar i ja igramo fudbal i baš smo se umorili, ako me razumeš. Bio sam tada klinac, nisam još ni cigarete pušio. Bio sportista, tr?ao, igrao fudbal, navijao za Vošu i to. Navijam ja i sada za Vošu, ali sam propušio u me?uvremenu (protegli se i zapali cigaretu). Ubi?e me puno duvana.

Nego da ti nastavim. I završili ortak i ja sa fudbalom i odemo kod njega. I ceo dan, ali bukvalno ceo dan slušamo samo Azrine plo?e. Azra ti je ina?e moj omiljeni bend, bili su popularni kada sam bio mlad. Ne znam kako da ti objasnim, nema te muzike ni na Jutjubu, sve je Džoni sklonio. Ina?e, Džoni je frontmen. Ne vredi da ti objašnjavam. Znaš… Ma znaš ti moj kurac.  On je genije, on je lud. On je svetac. Ali džaba, ne?eš ti to razumeti.

I ništa, završimo mi sa druženje i odem ja kod tetke na gajbu da klopam kad ono zvoni fiksni telefon. Da, fiksni, nije tada postojao mobilni i te zajebancije.

,,Hej pa, ja zaboravio da ti kažem, Azra svira ve?eras na rukometnom igralištu. U osam sati”, kaže meni taj drugar. Ne se?am mu se ni imena, prošlo 100 godina jebem ti život.

,,Nemoj me jebati! Pa da li je mogu?e da mi nisi rekao. Ja ne verujem! Puši mi kuac” , prekinem mu slušalicu i odmah odjurim na rukometno.

A tamo se ve? spremao koncert, uveliko. Vidim tamo sprema se ozvu?enje, neki momci, tako mojih godina to rade i onda ugledam njega.

Ej, a pazi. Džoni je tada imao još kratku kosu, samo neki repi? pozadi. Ima Rej ban cvikere, i one slatke hla?ice. Pokazuje jednom od tih tonaca kako je kupio novu gitaru. Neki fender, od ružinog drveta. Mislim da je rekao da je cena bila 600 dolara, ali nisam siguran. I  šta ?u, krenem ja prema njemu, ho?u da uzmem autogram. A klinac, usrao se tresem se. Do?em ja ispred njega, a iste smo visine. Ja 186cm, on 186, ali ja njega kada pogledam on je viši od mene za dve glave. Zna?i, kraj. Ja to tebi ne mogu da opišem.

On je genije, on je lud.
On je svetac.
Ali džabe, ne?eš ti to razumet
i

Pri?em mu i pružim mu ruku, kažem ,,Zdravo Džoni, ja sam Srba i… ma kurac, ne kažem mu ništa, zna?i odsekao se. Samo mu dao papir, on se potpiše i ja krenem tu da serem kako su najbolji, kako mi je to omiljeni bend.

A on mi samo kaže ,,Fala ljepa” i nasmeje se. Znaš ono njegovo.

I eto, uzmem autogram i reko hajde da se promuvam malo dok ne po?ne koncert.

?ek, ?ek. Pored tebe je Džoni Štuli?, uskoro po?inje koncert i ti ideš odavde? Pa gde ?eš bre u pizdu materinu, pomislim ja u sebi i vratim se.

,,Šta treba da se pomogne?” pitam ja, i  objasne oni meni. Krenemo da nameštamo ozvu?enje, zajebavam se tu sa ekipom, upoznajemo se, družimo se i to.  Nekada su se ljudi upoznavali i družili, ne mogu ti objasniti, ?udna neka vremena bila. Svi tu obožavaju Azru, dobri likovi, ali je ja volim najviše. I još uvek je volim.

A kako sada da ti objasnim, ja tada klinac i ose?am se DO JAJA. Pazi, ceo koncert, zna?i CEO KONCERT sam ogledao iz ku?ice za pomo?ne igra?e. Ne kao ova obi?na poblika što je bila po tribinama nego tik pored bine. A Džoni tada, u pi?ku materinu svirao sa nekom ?udnom postavom. Tu je bio Leiner, i još neki basista kojeg nije ni predstavljao. Ali dobro su polivali. Pazi, to je svirka od sat i po vremena, zna?i pravi hard rok. Svirali su tada pesme i sa Fazana, to je i bila promocija tog albuma. Repertoar- ludilo. Nikada žeš?e nisu prašili.

Ubrzo posle toga sam i ja mogao da budem organizator svirke u mom mestu, mogao sam da dovedem Azru na keca, ali nisam imao muda. Znaš, ovde gde ja živim su uglavnom seljaci i slepci, ne razumeju oni to, došlo bi deset ljudi. I još uvek su seljaci, ali ko ih jebe, nisu oni ni bitni. Oni svi prolaze, ali Džoni ostaje.

Slušao sam ja njih i pre tog dana, slušao sam ih i posle, ali ovo ?u pamtiti dok sam živ. Ko god voli muziku znam da me razume. Zamisli, jebote, upoznaš lika koji ti je idol. Kraj pri?e. Nema dalje. Hvala lepo, dovi?enja.

I završi se koncert, završi se i leto, a ja se vratim se iz Subotice u moje mesto. Posle u srednjoj školi kada sam pri?ao ovim slepcima šta mi se desilo, niko mi nije verovao. Zna?i, niko. A meni bilo drago. Posle sam opet video Džonija. Bilo je to 1990. radili smo intervju pred koncert na SPENSu u Novom Sadu. I opet sve isto. To mi je najlošiji intervju koji sam uradio, a uradio sam ih mnogo. Klinac, mlad i pojavi se on. Opet stane ispred mene, opet 186cm on, 186cm ja a on izgleda viši od mene za dve glave.

Znaš, mora?u to da ispri?am ljudima u onoj grupi. Zapravo ne. Tebi ?u sve da ispri?am a ti ?eš da napraviš pri?u, i da im onda to pokažem i odjavim se sa: ,,HELLO GOODBYE.”

I bez zajebancije, napiši pri?u i nemoj zaboraviti da sam koncrrt gledao u ku?ici za pomo?ne igra?e. Zna?i ne na tribinama. Hvala lepo, dovi?enja.