KAMERADESI – LJUDI KOJI VIDE SVET drugačije od nas: onakav kakav stvarno jeste, KROZ OBJEKTIV APARATA

RAZGOVARAO: Aleksandar BE?I?
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Nemanja JOVANOVI?

UPOZORENJE: Fotografije objavljene u ovom intervjuu su isklju?ivo vlasništvo potpisanih autora i grupe KAMERADES. Nije dozvoljeno njihovo preuzimanje, repostovanje i/ili objavljivanje u bilo kom štampanom ili elektronskom mediju. 

Oni svakog dana izlaze napolje sa nekoliko kilograma opreme na ramenu i oko pojasa. Na grudima im je masivni fotoaparat sa objektivom koji vredi koliko i dobar polovni automobil.  Hladnokrvni su. Iako vole da slikaju lepe ljude, pejzaže, prizore, ne beže ni od užasa koji nam se svakodnevno dešavaju. Oni su Kameradesi. 

Kako danas izgleda Beograd gledano okom Kameradesa? 

Prazno, sivo, depresivno, pro?iš?eno, nadrealno, postapokalipti?no… Zavisi od oka posmatra?a i stanja njegovog duha, a kako smo i mi u kolektivu me?usobno razli?iti, takvi su i naši pristupi i pogledi na trenutnu situaciju. Možda najsnažniji zajedni?ki utisak je onaj koji se registruje drugim ?ulom, onim koje mi ne koristimo neposredno u svom radu u tolikoj meri – Beograd je tih, na trenutke gotovo ne?ujan.

Znam da su mnogi od vas radili u kriznim situacijama i da ste mnogo puta stavljali svoje glave u torbu. Kako je danas?

Ve?ina ?lanova Kameradesa je ipak bila previše mlada za ratove 90-ih i neposredno u?eš?e u njima (ali iskustvo života pod sankcijama, inflaciju, nemaštinu, neizvesnost i posledice takvih detinjstava svakako nismo uspeli da izbegnemo).

Sa druge strane, mnogi od nas su bili u prvim redovima svih narednih “doga?anja naroda”, demonstracija, petooktobarskih protesta, kosovskih epizoda, migrantske krize… Tako da se na neki na?in može re?i da smo stavljali glave u torbe relativno ?esto, ovde nam takvih povoda ne manjka. Takve prilike smo uvek doživljavali kao deo profesije.

FOTO: Vladimir ŽIVOJINOVI? / KAMERADES

Fotografija je takva, naro?ito ona koja blisko koketira sa svetom medija i koja teži ka tome da sadrži komponentu istorijske relevantnosti – ako želiš da zabeležiš nešto na neposredan na?in i uz snažnu poruku, jednostavno moraš da budeš u centru zbivanja.

Tako je i sada, dešava se nešto što nedvosmisleno menja ne samo naše neposredno okruženje nego i celu planetu. Ovo je doga?aj koji se možda za naših života na ovaj na?in i sa ovakvim intenzitetom pra?enim nepripremljenoš?u ljudske rase verovatno ne?e ponoviti (tome se nekako i nadamo).

Ali za razliku od ratova, politi?kih nemira, migrantskih kriza gde smo uvek imali taj iskonski antagonizam, sukob dobra i zla, i gde je bilo jasno i na fotografijama i kroz prizmu li?nih iskustava ko je ko, ovde imamo globalnu nevidljivu pretnju, si?ušni entitet vidljiv samo elektronskim mikroskopom sa jedne strane, i planetu u nevi?enom strahu i haosu sa druge.

Za razliku od ratova, politi?kih nemira, migrantskih kriza,
gde smo uvek imali taj iskonski antagonizam,
sukob dobra i zla, i gde je bilo jasno i na fotografijama
i kroz prizmu li?nih iskustava ko je ko,
ovde imamo globalnu nevidljivu pretnju

U tom smislu, ono što se odnosi na ve?inu ljudi u današnjoj situaciji, verovatno važi i za nas – nismo prestrašeni ali smo oprezni, poštujemo sve mere i procedure uz svest da se bilo ko može sutra zaraziti i postati deo statistike

Da li ose?ate realnu opasnost ili je za vas ovo sastavni deo posla? 

Ovo je sastavni deo posla, i to kažemo bez želje da glumimo neke heroje i neustrašive nemarne ljude. Pre bi se reklo da smo svi zreli i u godinama koje više ne vuku ka egzibicionizmu i neopravdanom riziku. Preduzimamo sve mere opreza, poštujemo procedure.

Ako uporedimo stanje sa nekim drugim državama, postoje izvesne razlike – u Srbiji još uvek nemamo katastrofalne posledice pandemije (i svim srcem se nadamo da ?e to tako i ostati), broj registrovanih zaraženih je relativno mali u ovom trenutku, na svakodnevnim zadacima kojima imamo pristup u ovakvim okolnostima i u ovom okruženju šansa da se neko od fotografa, snimatelja i novinara zarazi nije mnogo ve?a ni manja od one koju imate kada odete u samoposlugu ili  samoinicijativno prošetate gradom.

FOTO: Igor PAVI?EVI? / KAMERADES

U nekim zemljama fotografi idu sa medicinskim timovima, imaju neposredni kontakt sa obolelima, odlaze u bolnice, nalaze se u blizini izvora zaraze, bukvalno u prvim borbenim redovima. To ve? mnogostruko podiže lestvicu rizika i potencijalnu opasnost, ali smatramo da postoji potreba za takvom vrstom rada i izveštavanja, jer ina?e fotografija i mediji generalno gube svoju poentu.

U nekim zemljama fotografi idu sa medicinskim timovima,
imaju neposredni kontakt sa obolelima, odlaze u bolnice,
nalaze se u blizini izvora zaraze, bukvalno u prvim
borbenim redovima. To ve? mnogostruko podiže lestvicu rizika

Iz tog ugla gledano – na žalost, a iz ugla li?ne bezbednosti i nivoa preuzetih rizika – na sre?u, kod nas ne postoji svest o potrebi za ovakvim izveštavanjem niti kapaciteti za istu, i šanse da neko dobije mogu?nost za reportažu poput one koja se nedavno pojavila u NY Times-u gotovo da ne postoje.

Da li ste ikad o?ekivali da ?ete ponovo gledati slike apokalipse u Srbiji, ovaj put bez ratnog haosa? 

Ne bismo rekli da smo nešto o?ekivali, ponajmanje nešto nalik ovome, iako je sude?i po mnogim stru?njacima ovakav scenario bio prili?no realan. Pa opet, deluje da na nivou celog sveta nije postojao plan za ovakvu situaciju. Nadamo se da nije u pitanju apokalipsa, ali svakako jeste kriza, a ?ove?anstvo je stalno u nekim krizama, ve?im ili manjim.

Dokumentarni fotografi su “baždareni” da reaguju na krizne situacije, naro?ito kada su u za?etku. To mediji masovno rabe, to narod ište, a fotografi isporu?uju. Kada kriza u nekoj oblasti predugo traje tada se neretko gubi interesovanje sve tri strane.

FOTO: Vladimir ŽIVOJINOVI? / KAMERADES

Potom ?ekamo novu krizu, a na staru se navikavamo, pa nam je nekako udobno u njoj, ne talasamo. A tu je odgovornost medija, pa i fotografa sa njima, da se talasa, da se ne zaboravlja na to da nešto možemo da promenimo. A kako da verujemo u promene kada ne vidimo da može da bude bolje.

Zatrpani smo vestima i fotografijama koje akcenat stavljaju na nezadovoljstvo, male i velike krize, ubistva, saobra?ajke, pokolje…

Imanentno je, ili možda nametnuto, ?oveku da bude zainteresovan za ružne stvari, da su nam lepe vesti mahom nezanimljive. Zapravo se nekako podrazumevaju, ?ak u tolikoj meri da postaju nekako zatrte, postajemo svesni samo onoga što je loše, dobrota postaje jedna floskula koja se izgovara, a ne primenjuje, verujemo samo u krizu na svim nivoima, a ona svakako postoji, uvek je postojala, ali ima i nešto izme?u, a tu ne ?eprkamo dovoljno. Zašto? Jer se to podrazumeva.

Dokumentarni fotografi su “baždareni” da reaguju
na krizne situacije, naro?ito kada su u za?etku.
To mediji masovno rabe, to narod ište, a fotografi isporu?uju

Mi bismo kao fotografi morali da na?emo balans izme?u onoga što je aktuelno i neophodno da se dokumentuje i onoga što je neophodno da se održava u životu i pomeri iz domena podrazumevanog u domen ostvarivog.

Nadamo se da to nije utopija i da ?e nam sve krize koje iznova proživljavamo pomo?i da osvestimo i osvetlimo deo sebe koji se podrazumeva da postoji, a koji je utomljen i neostvaren. Neretko verujemo da odgovorna i osveš?ena dokumentarna fotografija može skromno da doprinese tom cilju. Isto toliko ?esto ne verujemo u tu ideju.

FOTO: Nemanja JOVANOVI? / KAMERADES

Koliko su planovi Kameradesa promenjeni u ovoj godini, s obzirom na to da su u svim kulturnim granama doga?aji otkazani i/ili pomereni? 

Svi smo izmešteni, i kao kolektiv i kao pojedinci, i stavljeni pred zid neizvesnosti i izazova. To se odnosi kako na one banalne i ne toliko presudne stvari – recimo ?injenicu da je naš novi sajt koje se ve? predugo kr?ka sada još jednom stavljen on hold u završnoj fazi, tako i na one krucijalne i egzistencijalne – gotovo svi u kolektivu smo u manjoj ili ve?oj meri zavisni od komercijalnih poslova (neki su u potpunosti zavisni od njih) kojih nema ni na vidiku i pitanje je kada ?e se stvari vratiti makar i približno u normal.

Kada je egzistencija ugrožena, a ?itav svet je u haoti?nom iš?ekivanju i strepnji, bukvalno zaustavljen u svojoj rotaciji, onda nema vremena za razmišljanje o nadgradnji, umetnosti, projektima, izložbama, planovima.

Sve se svodi na borbu za goli opstanak i na nadu da ?emo se što brže kao ljudska rasa izboriti za taj dragoceni privid normalnosti.

FOTO: Nemanja PAN?I? / KAMERADES

Da li ?e ova i ovakva Srbija kakvu gledamo svih ovih dana biti tema neke nove izložbe? 

Ako se vratimo na prethodno pitanje, mislimo da je u ovom trenutku i to neizvesno. Ne dobacujemo do takvih misli i dugoro?nih planova. Živi se od danas do sutra. Mi smo svakako tu, dokumentujemo svakodnevicu, beležimo stanje oko nas, to nam je instinkt i na?in života. I svi smo svesni da ne?e trajati doveka, ali da ?e trajati dovoljno dugo da može dovesti do ogromnih posledica po planetu, našu zemlju, mnoge profesije i ljude, po nas kao kolektiv i pojedince.

Ako se uspešno provu?emo kroz sve ove izazove, verovatno ?e neko jednog dana kada se slojevi vremena slegnu poput prašine preko polica istorije, sa istih izvu?i i ovu našu knjižicu u kojoj se nalaze neki validni dokumenti i vizuelni zapisi jednog nesvakidašnjeg perioda kroz koji je ?ove?anstvo prošlo.

Naravno, u svemu ovome treba imati u vidu da ?e društvene posledice trenutne velike krize biti mnogo duže i slojevitije i da mi kao kolektiv dokumentarnih fotografa ose?amo obavezu da se u narednom period bavimo njima.

FOTO: Nemanja PAN?I? / KAMERADES

Koliko je danas teško u medijima i u fotografiji pridržavati se raznih zakonskih odredbi koje se ti?u privatnosti i prikazivanja maloletnih lica na njima? 

Odgovor na ovo pitanje zahtevao bi gotovo esejsku formu i ozbiljno promišljenu studiju jer je ova tema prostor brojnih polemika.

Danas se otišlo u vulgarizaciju pojma privatnog i pojma identiteta i njegove zaštite.

Živimo u doba savremenih brzih medija gde je postalo veoma teško ograni?iti korisnicima pristup nekim sadržajima koji su ?ak i dokazano opasni, ekstremisti?ki, degradiraju?i i anti?ove?anski.

Imamo orvelovske metode kontrole, nebrojene kamere
i druge ure?aje koji razotkrivaju i eksponiraju identitete
milijardi pojedinaca na planeti, što se pravda
plemenitim ciljevima – o?uvanjem državnog poretka,
reda i mira, antiteroristi?kim merama i sli?nim apstrakcijama

Imamo poplavu programa koji se forsiraju i upravo zasnivaju na potpunom ogoljavanju li?nosti, njenom neprekidnom ispostavljanju masama u komunikacijskom javnom prostoru, u što vulgarnijem i perverznijem obliku, a ovom trendu se pridružuju i milioni pojedinca koji oponašaju usvojene modele iz tame svojih soba obasjanih svetlima monitora i transmitovani putem web kamera.

Imamo orvelovske metode kontrole, nebrojene kamere i druge ure?aje koji razotkrivaju i eksponiraju identitete milijardi pojedinaca na planeti, što se pravda plemenitim ciljevima – o?uvanjem državnog poretka, reda i mira, antiteroristi?kim merama i sli?nim apstrakcijama.

Sa druge strane, imamo svet medija koji je zakonskim ograni?enjima u potpunosti osaka?en  i uskra?en za mnoge prizore koji predstavljaju normalnost sveta u kojem živimo. Bojimo se recimo da ?e javne arhive i istorijski materijali današnjice dostupni nekom stanovniku planete zemlje kroz 100 ili 200 godina (ukoliko nas planeta istrpi još toliko), biti uskra?eni za mnoge prizore koji predstavljaju bogatstvo i raznovrsnost ovog sveta – recimo za fotografije dece i maloletnika i pri?e o njima.

FOTO: Igor PAVI?EVI? / KAMERADES

U nekim delovima sveta bilo kakvo fotografisanje dece je postalo gotovo nemogu?a misija. Sli?ne stvari su po?ele da se dešavaju sa pojedinim javnim prostorima koji su naprasno proglašeni za privatnu svojinu, a stvar ide ?ak i ka prisvajanju nekih univezalnih simbola planete za ?ije ?e fotografisanje u budu?nosti verovatno morati da se pla?a taksa ili da se traži posebna dozvola.

Sve u svemu, bi?e sve teže i teže do?i do slike objektivne realnosti i uskoro ?emo svi živeti u nekoj vrsti virtuelne realnosti koja pruža mogu?nost visokog stepena kontrole onima kojima je to u interesu. Tranzicija se dešava odavno, i mediji ostaju još samo privid objektivne interpretacije stvarnosti, jer su najve?im delom kontrolisani od strane istih centara mo?i.

Da li se položaj srpskih fotografa promenio u poslednje vreme, nakon što se podigla bura o zaštiti vaših autorskih prava?

Nije se promenio, samo je zajedni?kom reakcijom branše odbranjen zdrav razum koji kazuje da je fotografija autorsko delo, ali se u tom pokušaju da se ozakoni bezakonje ogleda to na kojem je nivou poimanje prava bilo kog esnafa u Srbiji danas u sistemu koji to nije gde nekakva uticajna, interesna grupa može kad god joj padne na pamet da vam neko pravo uskrati.

Svi mi trošimo naše snage na o?uvanju rudimentarnih sloboda, a za to vreme Srbija i dalje nema nacionalni muzej fotografije, galeriju fotografije, a fotografski arhivi Tanjuga, Borbe, Politike i mnogih drugih sadašnjih i bivših medijskih ku?a trunu u nekim budžacima.

Dakle, otprilike sumirana situacija je da naša se?anja polako nestaju a mi još uvek u?imo da dišemo dok i to ne budemo zaboravili.

I da, umalo da zaboravim, potpiši fotografije…

FOTO: Marko RUPENA / KAMERADES

Da pred kraj postavimo jedno pitanje koje ste možda mnogo puta ?uli, ali ipak – ima ?italaca koji ne znaju odgovor: Zašto “Kamerades”? 

Posle nebrojenih predloga iznetih tokom dužeg perioda sastan?enja u zagušljivoj ali toploj i doma?inskoj sali bivše kafane Bosna te davne 2011. godine (negde još postoje neke beleške i papiri sa svim nebulozama i šaljivim nazivima koje smo imali u vidu), ovo ime se izdvojilo kao odgovaraju?a kovanica.

Naša se?anja polako nestaju, a mi još uvek
u?imo da dišemo, dok i to ne budemo zaboravili.

Mi smo nastali kroz najiskreniji i najspontaniji mogu?i proces pronalaženja i prepoznavanja ljudi koji imaju si?ne poglede na svet i univerzalne vrednosti koje delimo. U trenutku nastanka smo ve? bili prijatelji, u dobru i zlu – pravi kamaradi.

Sa druge strane, u svom radu koristimo jedno sredstvo koje nas lako razotkriva i bez kojeg naše profesije nema – foto aparat odnosno kameru. Dakle, ova igra re?i nas je dovela do imena koje je zvu?no, ima isto?nja?ki vajb, a u sebi sadrži koren re?i razumljiv i zapadnom svetu. Originalni naziv je bio zamišljen sa slovom c na po?etku, ali smo ubrzo otkrili da je taj internet domen zauzet i da postoje neke druge organizacije koje su se tako predstavljale. Na sre?u, uzeto je k. Ostalo je istorija.

FOTO: Marko RISOVI? / KAMERADES

Ono što je možda zanimljivo je broj razli?itih interpretacija našeg imena koje smo ?uli tokom godina. KamArades, Kameraides, Kameredes, Kamananes…. Šta god zamislite.

Postoji i dalje ljudi koji od po?etka prate naš rad i koji nas uporno nazivaju nekom od ovih varijacija. Ne ljutimo se naravno, i nikada ih ne ispravljamo (zato valjda nisu ni promenili na?in oslovljavanja:). Samo nam je beskrajno simpati?no.

UPOZORENJE: Fotografije objavljene u ovom intervjuu su isklju?ivo vlasništvo potpisanih autora i grupe KAMERADES. Nije dozvoljeno njihovo preuzimanje, repostovanje i/ili objavljivanje u bilo kom štampanom ili elektronskom mediju.