KLAVIR

PIŠE: Mila MAR?ETA

Soba je bila dovoljno velika da izgleda komotno bez obzira što je desetak odraslih i ?etvoro dece sedelo zavaljeno u velike fotelje i nekoliko stolica pore?anih uz zid.

Jedan ?ošak sobe zauzimao je trpezarijski sto, prekriven belim damastnim stolnjakom i ovalima sa svakojakom hranom. Sve je na tom stolu, pa i u celoj sobi bilo previše – previše veliko, previše blještavo, previše otmeno. Tanjiri za serviranje su bili poluprazni, jer je slano posluženje ve? bilo ponu?eno gostima i halapljivo pojedeno.

Ta?no na polovini najdužeg zida nadmeno se šepurio „Petrof“ pijanino izglancanih sjajnih stranica od lakiranog orahovog drveta, blještavi statusni simbol.

Doma?ica ro?endana je najavila muzi?ki intermeco brižljivo biraju?i trenutak kada su gosti ostavili sa strane tanjire iz kojih su jeli, a pre nego što su posegnuli za sitnim kola?ima, naru?enim iz stare beogradske poslasti?arnice proverenog imena. Neki od gostiju su zapalili cigarete, neki su prihvatili sorbet od limuna kojim su posluženi da bi isprali usta i pripremili nepce za nove ukuse.

Klavirski recital je otvorila slavljenica, a sledili su je i ostali mali gosti sviraju?i istim vrhunskim kvalitetom, zra?e?i samouverenoš?u i starmalom ozbiljnoš?u. Ivana ih je slušala i gledala bez daha, sa iskrenim divljenjem. Svaki ispravno odsviran C-dur odsko?io bi od klavijature, poleteo do viskog plafona i onda se silovito obrušio na Ivanu. Bila je sigurna da je savršenstvo muziciranja imalo samo jedan cilj – da istakne i podcrta Ivaninu neukost i nespremnost. Sva deca su bila virtuozi, Ivana je bila uplašeni mali miš koji se nadao ?udu da postane nevidljiva ili, makar, da svi zaborave da i ona u?i da svira klavir u muzi?koj školi. Užas neumitne sramote se obmotavao oko Ivane i kao oklop stiskao joj plu?a i mozak. Svi su odsvirali svoje unapred pripremljene pokazne vežbe, preostala je samo Ivana i sve glave su se okrenule ka njoj. Noge je nisu držale i izdajni?ki su klecale dok je pokušavala da napravi jedan korak koji je delio od klavira.

Probrani ?lanovi Srpskog lekarskog društva, njihove žene i uredna, lepo vaspitana deca u kurtoaznoj tišini je ?ekalo izvo?enje slede?e klavirske minijature.

Ivana je sela na klavirsku stolicu,  podvukla noge pod klavir u pokušaju da dosegne pedale, ispravila le?a i postavila obe šake nad klavijaturu.

Dugo je zurila u svoje šake i prste koji su se završavali do krvi izgriženim noktima. Laktove je savila pod uglom od devedeset stepeni, lagano ih odmaknula od tela dlanova podignutih kako bi samo vrhovi prstiju dodirivali dirke. To je bio jedini ispravan položaj ruku. I Ivana ga je ?vrsto držala. Svaki druga?iji položaj ruku i tela Ivanina profesorka klavira je kažnjavala udarcem lenjira po prstima.

Užas neumitne sramote se obmotavao oko Ivane i kao oklop
stiskao joj plu?a i mozak. Svi su odsvirali svoje unapred pripremljene
pokazne vežbe, preostala je samo Ivana i sve glave su se okrenule ka njoj.
Noge je nisu držale i izdajni?ki su klecale dok je pokušavala
da napravi jedan korak koji je delio od klavira.

Prvi put je osetila reski bol nakon što se lenjir savio u dodiru sa njenim prstima na drugom ?asu klavira, pre nepunih godinu dana. Profesorka je besno vrištala: „Glupa?o, kako si mogla da zaboraviš šta smo prošlog ?asa vežbale? Savi prste u srednjem zglobu, podigni šake tako da jaje može da stane izme?u dlana i klavijature. Kakve to štapove imaš umesto prstiju. Mekani prsti, gusko, mekani.“ Poslušna Ivana je nau?ila kako se drže ruke. I ništa osim toga.

Ivana je želela da nau?i da svira klavir. Zaista jeste, vrlo iskreno. Sama je tražila da je upišu u muzi?ku školu. Prijemni ispit je položila lako, uz brojne pohvale prijemne komisije. Posebno su hvalili njene „prste ro?ene pijanistkinje“ – neobi?no duga?ke i vitke, porcelanski bele sa lepo oblikovanim de?jim noktima. Vrlo brzo nakon po?etka školske godine, prsti su postali crveni i modri od udaraca lenjirom, kaznom za pogrešno pro?itanu ili odsviranu notu. Ivanina ljubav prema klaviru nestala je u fijuku lenjira.

Profesorka klavira je bila ružna žena, skvr?enog stasa i stisnutih usana, uvek obu?ena u crno, kratko ošišane plave, blajhane kose. Bila je drugarica Ivanine tetke. Ivana je puno puta ?ula kako se u tetkinoj, a i u njenoj ku?i pominje Olivera kao „duša od žene“.

„Ako tako dobra žena može tako jako da me kazni, zna?i da sam ja kriva. Da, ja sam glupa i lenja i nesposobna. Ništa ne umem da uradim kako treba. I ja ho?u da sviram klavir, fuj, kakva sam glupa?a,“ govorila je sebi Ivana posle svakog ?asa, guraju?i svoje modre prste što dublje u džepove da mama i tata ništa ne bi primetili. Tada je po?ela da gricka nokte. Žestoko, do krvi, do nesnosnog bola, da nadja?a bol koji je nanosio lenjir, da sakrije ono što je smatrala svojom krivicom i sramotom.

 

Mama ju je grdila što gricka nokte i mazala ih ljutom paprikom. Ivana je bezglasno plakala i umorna od patnje, suza, poniženja, sramote, ube?ivala sebe da je to neka vrsta kosmi?ke pravde – bila je loša devoj?ica i zaslužuje svaku kaznu. Na tatino pitanje „Kako napreduješ sa sviranjem?“ , odgovarala je lažima o uživanju u muzici. Pri?ala je tati o nekim izmišljenim ?asovima klavira koji su trenuci u kojima Ivana blista, u kojima je ona baš onakva kakvu je tata voli, tatina princeza, lepa, dobra, uspešna. Sa radoš?u je opisivala kako jedna vesela devoj?ica besprekorno prebira po dirkama i lagano se njihala u ritmu zamišljene melodije. Dok je glumila sopstvenu laž, poverovala bi da je ona ta devoj?ica i dozvolila bi ushi?enju da je ponese i u?ini glavnom glumicom, a zatim bi joj se pogled zaustavio na izgriženim noktima. I magi?ni trenutak slave bi nestao. Do tada, tata bi ve? izgubio strpljenje za Ivaninu pri?u, prestao da je sluša i okrenuo joj le?a zabavljen ne?im drugim. Ivana je bila sre?na što tata nikada nije sa?ekao kraj njene pri?e. Nikada nije saznao koliko je lagala.

Sve te laži, a i neizgovorene istine, ove ve?eri na ro?endanu, pretvorile su se u suze koje je Ivana ose?ala kao  slapove sluzave vreline u svom grlu dok su gosti po?injali da gube strpljenje iš?ekuju?i da i Ivana odsvira nešto, pa da se vrate svom laganom salonskom ?askanju, pi?u i cigaretama.

Skamenjena, sedela je na stolici, sa rukama u idealnom položaju za sviranje i znala da je došao trenutak kada ?e se njena tajna raspuknuti pred svim tim ljudima. I najstrašnije – pred tatom. Bubnjalo joj je u glavi, toplota joj je pržila obraze, nije bilo nikakvih misli, samo užas i parališu?i strah od svega onoga što ?e se desiti. Poslednjim trzajem razuma okrenula se ka tati i mami. „Molim te, tata, ne mogu da sviram, molim te,“ prošaputala je.

„Moraš, ‘ajde, ne izmotavaj se, malo nešto odsviraj, moraš,“ poluglasno je prosiktao tata. Usta su mu bila razvu?ena u nešto što bi trebalo da bude blagi osmeh i predstava za roditelje koji su bili ponosni na svoju decu, male Mocarte i Paganinije. Ali o?i… tatine o?i su bile ?eli?no hladne, stisnute u besu. Mama je ?utala.

Poražena, Ivana se okrenula ka klaviru. Ose?ala je sve poglede skupljene u jedan zrak i usmeren na nju. Vrelina pogleda je palila Ivanin potiljak, ono par?e roze kože koje je ostalo otkriveno kada joj je mama napravila razdeljak i kosu vezala u dve ri?e kike.

„Ne znam ništa napamet,“ prošaputala je još jednom. I shvatila da je to bio samo jadan pokušaj, jer se „Bayer za po?etnike“ istog sekunda našao na klaviru, otvoren na vežbi broj 25, jer tu vežbu su svi morali znati. Svi oni koji su nešto nau?ili na ?asovima klavira. Ne i Ivana.

Nabadanje nekih neartikulisanih zvukova je bilo sve što je Ivana pružila publici. Kad je došla do kraja, zapljeskali su u izvešta?enoj ljubaznosti. Ivana je tada prvi put u svom životu shvatila šta je licemerje. I osetila ga?enje, ja?e i intenzivnije ?ak i od stida.

Pognute glave, posramljena i ponižena, pogleda zakovanog za lakovane crvene cipele pobegla je od klavira i sela na stolicu pored mame.

Nabadanje nekih neartikulisanih zvukova je bilo sve
što je Ivana pružila publici. Kad je došla do kraja,
zapljeskali su u izvešta?enoj ljubaznosti.
Ivana je tada prvi put u svom životu shvatila šta je licemerje.
I osetila ga?enje, ja?e i intenzivnije ?ak i od stida.

„Razo?arala sam tatu. Izneverila sam ga. Sad je, napokon, uvideo koliko sam ja loša. I više me ne?e voleti. Ja sam bila tatina princeza, sada sam ništa, gora sam od Pepeljuge. Ko zna, možda me isteraju iz ku?e. Možda tata na?e neku drugu devoj?icu, bolju i pametniju od mene, da bude njegova ?erka i princeza. Da, sve sam upropastila. Tata me sigurno mrzi jer mu se prijatelji smeju zbog mene, glupe i nesposobne“, razmišljala je Ivana i puštala mislima da je razaraju. Nadala se da je sve to samo poslednji ?in njene drame i da ?e ve? slede?eg trenutka umreti. Smrt je izgledala kao spas. Ali joj nije dolazila, bez obzira što se Ivana upinjala da je dozove.

U kolima je bila grobna tišina dok su se vozili ka ku?i. Tata je stiskao volan toliko jako da su mu prsti pobeleli. Ivana je grickala nokte, ne prestaju?i ni kada je osetila lepljivu krv na usnama. Mama je ?utala.

„Operi zube i idi na spavanje“, naredio je tata ?im su ušli u stan.

„Izvini, tata“, prošaputala je Ivana, ne dižu?i pogled.

„Rekao sam – peri zube i marš u sobu“, viknuo je tata.

Mama je ?utala.

Sutra ujutro Ivana se probudila u danu koji je izgledao potpuno isto kao i svi prethodni. Mama i tata su otišli na posao, stan je bio tih, Ivana je bila sama. Sve je bilo toliko uobi?ajeno da je Ivana sa zahvalnoš?u pomislila kako se prethodno ve?e nije dogodilo. „Uh, kakav grozan san“, pomislila je. A onda je ugledala crvene lakovane cipelice i sve?anu teget haljinu sa crvenom mašnom preba?enu preko naslona stolice i užas se?anja se vratio, ?vrsto podržan bezgrani?nim ose?anjem stida i krivice.

Protr?ala je kroz stan zagledaju?i stolove i komode traže?i pismo ili makar kratku poruku u kojoj joj tata nare?uje da se ve?eras posle škole ne vra?a ku?i, jer za nju, bruku i sramotu porodice, ovde više nema mesta. Ništa nije pronašla, samo joj se zajedljivo smejala uramljena slika sa letovanja. Tata, mama i Ivana na plaži. Tata i Ivana se smeju otvorenih usta pokazuju?i zube. Mama je pored njih, visoka, lepa, plava, besprekorne figure i uzdržanog osmeha. Svi izgledaju sre?ni. „Da li je ovo moje poslednje letovanje?“ zapitala se Ivana i stresla se dok joj je prestravljeni mozak vrteo film njenog budu?eg života.

„Sve bi bilo druga?ije da umem da sviram klavir“, pomislila je i sela na taburet pored  niskog stola u dnevnoj sobi.

U potpunoj tišini, postavila je ruke u položaj za sviranje na poliranoj površini stola. Lagano je pomerila palac desne ruke i ?ula resko C. Zatim i srednji prst iste, desne ruke za Cis. Smenjivali su se kažiprst i srednji prst u preciznom ritmu u prva dva takta, da bi se u tre?em taktu pridružili i ostali prsti desne i leve ruke. Prsti su se razleteli po nepostoje?oj klavijaturi i napunili sobu zvucima „Za Elizu“. Svaki dur je ubrzavao puls i nagonio Ivanu da ja?e i brže udara po stolu, svaki mol je neobjašnjivom tugom dovodio do ivice suza. Izgriženi nokti su ponovo prokrvarili, a Ivana nije prestajala da svira po stolu. Videla je tatu. „Bravo, Ivana, tako je. To je moja pametna devoj?ica kojom se ponosim“, zamišljala je kako joj tata govori. Durovi i molovi su se smenjivali dok je tatin osmeh bivao sve izraženiji. Tata je gledao u Ivanu i ona je znala da je on, napokon, voli. Veli?anstvena blistavost je trajala samo trenutak, a onda se sat oglasio reskim zvonom, podsetnikom da je vreme da krene u školu.

Kada se vratila iz škole, ve?era je bila postavljena na stolu u kuhinji. Proja sa sirom se pušila iz tepsije koju je mama precizno postavila na sredinu stola. Tri tanjira, dve šolje jogurta za Ivanu i mamu i krigla piva za tatu u savršenoj simetriji, ?ekali su da porodica sedne za sto, kao i obi?no.

Tata i mama su razgovarali o poslu, kratko prokomentarisali najnovije vesti koje su ?uli na „Dnevniku“, a zatim je nastala tišina. Muk se sru?io na Ivanu i ophrvao je neizdrživom krivicom. Tata je ni jednom nije pogledao. Mama je krišom pogledala u Ivanu, sa jasno vidljivim prekorom. Ivani se u?inilo da je u tom pogledu bilo i straha i napetog iš?ekivanja da ?e Ivana re?i nešto što ?e mu?nu atmosferu za stolom u?initi još nepodnošljivijom. „Kao da je to mogu?e“, pomislila je Ivana. Ne znaju?i koja bi to pogrešna re? mogla biti, Ivana je odlu?ila da ne govori, prikovala je pogled za tanjir i na silu pokušavala da proturi po neku mrvicu proje kroz stisnuto grlo. Bila je zahvalna što joj tata ve?eras nije uputio uobi?ajena pitanja: „Kako je bilo u školi? Jesi dobila neku ocenu? Jesi li završila doma?e zadatke za sutra?“ Uvek ista pitanja, uvek u istom redosledu i uvek isto o?ekivanje da ?e Ivana re?i samo ono što tata želi da ?uje. I ona je upravo tako uvek, bez greške, sledila nau?enu rutinu. Rekla bi ono što je tati važno da ?uje, pre?utala sve ono što je njoj bilo važno, a tati se, možda, ne bi dopalo.

Posle ve?ere, tata je ušao u Ivaninu sobu, dok je ona pakovala torbu sa knjigama za sutrašnje ?asove, proveravaju?i raspored ?asova, zabrinuta da slu?ajno nešto ne zaboravi. Tata joj je ve? prvog dana škole rekao da dobri ?aci uvek uve?e spremaju sve što im je potrebno za sutra. I Ivana je to bezpogovorno poslušala. Koliko god bi bila umorna ili pospana, nije otišla na spavanje dok ne spakuje torbu za slede?i dan.

Tatina krupna figura je napunila sobu. Ivana nije smela da ga pogleda, ali je osetila da više nije ljut. Bilo je još strašnije. Tata je mirisao na razo?aranje i poraženost. Kad je progovorio, glas mu je bio težak i hrapav.

„Ako ne želiš, ne moraš više da ideš na klavir.“

Bila je to kratka izjava, uputstvo, ne predlog, i Ivana je razumela da je prvi deo re?enice koji upu?uje na neku njenu želju, samo retori?ka podštapalica. Nije osetila olakšanje, ni zadovoljstvo.

Tata je izašao iz sobe. Stid je ostao. Zauvek.