KLAVIRŠTIMER

PIŠE: Aleksandar BE?I? 

Svaki put kada bi došao kod Nje, ponašao se potpuno isto. Na licu bi mu bez prestanka i posustajanja lebdeo umereno ljubazan, nimalo misti?an, svakako veoma pristojan osmeh. Kretao bi se prigušeno, brzo i gipko, bez re?i, a njegov rad bio bi veoma tih, ponekad gotovo ne?ujan, bez obzira na koli?inu zvukova koje je tokom posla proizvodio.

Važio za veoma ljubaznog i krajnje stru?nog majstora svog posla, sa gotovo neverovatnim preporukama, ali ga to nikada nije opilo. Vremena su bila teška, ljudi su se sve više opredeljivali za druge instrumente, a i oni malobrojni, koji bi znali da je klavir instrument nad instrumentima, sve re?e su svirali svakodnevno.

Ona mu je bila naro?ito važna: Ve? nakon druge njegove posete, rekla mu je da ?e On dolaziti ta?no odre?enih datuma, na po?etku grejne sezone i na po?etku leta, bez najave. “Klavir je uvek tu”, jednostavno je objasnila svoju odluku.

Kada bi došao kod Nje, najpre bi u pretsoblju na komodu spustio svoju malu, o?uvanu, ?istu, negovanu kožnu torbu sa alatom. Pažljivo bi oka?io svoj iznošeni, ali ipak elegantni kaput, a zatim, u znak poštovanja klimnuo glavom ku?noj pomo?nici kojoj posle toliko godina nije znao ime, iako je dva puta godišnje dolazio na istu adresu.

I ponašanje pomo?nice je bilo ritualno isto: Uvek bi mu izgovorila samo jednu, od slova do slova isto intoniranu re?enicu: „Gospo?a ?e vam se brzo pridružiti, da li ste možda za ?aj?“, a onda bi mu rukom pokazala da u?e u raskošni salon, na ?ijoj sredini je stajao predivan, besprekorno o?uvan koncertni klavir, star gotovo dva veka.

On bi uvek odre?no odmahnuo glavom i zahvalio se, a onda prišao umetni?kom remek-delu.

Sa strahopoštovanjem bi podigao poklopac i sa dirki od ebonovine i sandalovine skinuo zelenu ?oju koja je ljubomorno krila 88 savršeno izvajanih, identi?nih skloništa za 52 tona i 36 polutonova. Duboko bi udahnuo na nos, otkrivaju?i miris klavira pomešan sa mirisom Njenih ruku.

Nežno bi potom podigao pokriva? 242 santimetra duga?kog instrumenta i pažljivo posmatrao liveni okvir unutar drvene rezonatorske kutije, okvir na kom su bile razapete žice. Gledao ih je dugo, pažljivo, od onih što su proizvodile najdublje tonove, sa dodatnim namotajima bakarnih niti, do onih najtanjih, nežnih, gotovo nevidljivih, koje bi se poigravale sa najvišim tonovima.

Ispitivao bi, ništa manje detaljno, drveni rezonator od jelovine i pokušavao da na njemu vidi i najmanju promenu, trag vremena. Potom bi zagledao korpus i rebra klavira i shvatao da su u njemu uvek budila iskreno divljenje prema majstorstvu koje je u svojim rukama imao potpuno nepoznati ?ovek, zaslužan za kreaciju najboljeg koncertnog klavira ikad vi?enog u krugu od barem 800 kilometara.

Sa strahopoštovanjem bi podigao poklopac
i sa dirki od ebonovine i sandalovine skinuo
zelenu ?oju koja je ljubomorno krila 88 savršeno izvajanih,
identi?nih skloništa za 52 tona i 36 polutonova.
Duboko bi udahnuo na nos, otkrivaju?i miris klavira
pomešan sa mirisom Njenih ruku.

Ništa manje pažnje nije poklanjao ni ?ivijama, drvenim batovima obloženim filcom, mehanizmu, papu?icama…

Uživao bi. I ?ekao na Nju. Kao po nekom pre?utnom dogovoru, iz torbe bi uzeo alat ?vrsto uvezan u jelensku kožu i razvio ga na sto?i?u pokraj klavira. I baš kada bi u ruke uzeo poseban klju?, koji je ljubomorno ?uvao ve? 33 godine i zvu?nu viljušku, na vratima salona pojavila bi se Ona.

Uvek nasmejana, guste, crne, kovrdžave kose pokupljene u neku vrstu pun?e, diskretnog osmeha, vrelog pogleda, belog, nežnog vrata, odevena u crnu koncertnu haljinu kreiranu o?igledno po njenim merama, sa izrezom koji bi dozvoljavao njenim nogama potrebnu energi?nost, a stopalima kretanje po papu?icama klavira, sa komotnim rukavima koji bi davali slobodu njenim savršeno oblikovanim rukama da virtuozno lete po dirkama.

Pružila bi mu desnu ruku, on bi je spremno i nežno prihvatio, ovlaš približio svojim usnama i u isto vreme tiho izgovorio “Gospo?o, moje iskreno poštovanje. Predivno izgledate”. Ona bi se diskretno nasmejala pokazuju?i dva niza besprekornih zuba, odmahnula levom rukom rekavši “Preterujete, kao i uvek.”

Svaki put želeo je da joj kaže da ne preteruje, da izgleda savršeno i nepromenjeno, da su o?ito muzika i njen veli?anstveni klavir zaslužni za sav sjaj koji zra?i. Hteo je mnogo puta da odredi njen instrument i Nju kao antipod Dorijanu Greju i njegovoj slici, ali se plašio da uopšte krene u takvo pore?enje Dobra i Zla.

Zato bi ponovo uzeo zvu?nu viljušku, osmehnuo se rekavši “?eka me posao” i onda seo za klavir, kucnuo zvu?nom viljuškom o rub ku?išta, poslušao jedva ?ujan kamerni ton, a onda nežno obgrlio prvu ?iviju svojim starim, pouzdanim klju?em i drugom rukom pritisnuo dirku klavira koja bi proizvela isti taj, kamerni ton, A1: Dirku prve oktave.

Pažljivo bi gledao na smenu u žice, ?ivije, i njihovo ležište, izra?eno od deset slojeva laminiranog, tvrdog drveta, dok bi podmetao gumene kajle pod žice i prebacivao klju? s jedne na drugu ?iviju, slušaju?i posve?eno koji ton izlazi iz ku?išta nakon što pritisne svaku dirku ponaosob. ?ekao bi uvek po par sekundi, zatvorenih o?iju, dišu?i na nos, tiho, gotovo ne žele?i da uzimanjem vazduha poremeti ?arobnu harmoniju. Na instrumentu koji je nekad davno proizveo nepoznati u?enik najboljeg u?enika slavnog Gotfrida Zilbermana, nije bilo mnogo posla. Ali, to nikako nije zna?ilo da bi imao i trunku prava da presko?i ijednu dirku, ijednu ?iviju, ijednu žicu. Na kraju, tako bi kra?e vreme proveo uz Nju. A vi?ao je samo dva puta godišnje.

Ona bi za to vreme sedela i gledala netremice u Njega, ispijaju?i šolju ?aja od jasmina, skuvanog u me?uvremenu i unetog isto tako ne?ujno u salon. Bila je svesna da ?ovek pred njom istinski voli instrumente o kojima se stara i da im uvek poklanja deo sebe, deo svog života. I to je bilo sve što je znala o njemu.

On Njoj nikad nije rekao da je nekad davno i sam sedeo u koncertnim dvoranama širom Evrope i krao uzdahe gospo?a iz visokog društva svojim izvo?enjem Rahmanjinova, Ha?aturijana, Mocarta, Šopena, Betovena. Samo Baha nije voleo da svira. U njemu nije ose?ao ljubav i umetnost. Ose?ao je tehni?ko savršenstvo, matemati?ku preciznost, obavezu koju svakodnevno moraš ispunjavati kako bi jednog dana postao virtuoz. Onog dana kada je položio poslednji ispit na Konzervatorijumu zakleo se da nikada više ni na jednom nastupu ne?e odsvirati nijednu Bahovu tokatu ili fugu.

Jedne no?i, vra?aju?i se s koncerta na kom je tri puta morao da iza?e na “bis”, napravio je glupu, infantilnu grešku: Kada je prelazio preko prometne raskrsnice, tokom dana uglavnom zakr?ene bezbrojnim automobilima sa nervoznim voza?ima, nije uradio ono što i deca u vrti?u znaju da moraju u?initi: Nije pogledao da li nailaze neka kola. Uostalom, pono? je odavno prošla, sve je ?ekao još jedan radni dan.

Udarac je bio jak i iznenadan. Njegovo vitko, ne previše jako telo, prakti?no se odvojilo od zemlje i kao izgužvani ba?eni papir poletelo kroz vazduh. Prilikom pada izlomio je svaku falangu na prstima svoje leve šake i tako zauvek završio svoju koncertnu karijeru.

Dugo vremena nije mogao da se pomiri da više ne?e nastupati. Redovno se, više od godinu dana, pojavljivao na koncertima i najavljivao svoj povratak na scenu. Isprva su mu verovali, sve dok se na Novogodišnjem koncertu u publici nije pojavio ugledni hirurg i sa autoritetom u glasu izjavio kako je šteta što više nikada ne?e slušati virtuoza kao što je on.

Ubrzo mu je solidarno ponu?eno da bude profesor u školi koju je i sam poha?ao, ali on nije želeo da prihvati poziv: “Milostinja mi ne treba”, govorio je uz izvinjenje i zahvalnost na ponu?enom.

Onog dana kada mu se ušte?evina istopila, rešio je da se odseli iz grada, iz zemlje i posveti se još jedinoj stvari koju je mogao da radi, i zahvaljuju?i kojoj se izdržavao za vreme studija: štimovanju klavira.

Najpre je u lokalnoj nižoj muzi?koj školi besplatno naštimovao sva pijanina i polukoncertni klavir u sali za nastupa, odavno zaboravljen. Nekoliko dana kasnije pozvao ga je direktor škole. On mu je i dao prve preporuke i otvorio nekoliko važnih vrata. Za manje od godinu dana, šttimovao je klavire svim poznatim li?nostima u prestonici: Od kvazi-kompozitora, preko uticajnih biznismena i umišljenih politi?ara za koje je posedovanje klavira bilo pitanje prestiža, do ozbiljnih umetnika.

A onda mu je vrata otvorila i Ona. Sa svojim veli?anstvenim, gotovo dva veka starim koncertnim remek-delom nepoznatog majstora. Sa svojim veli?anstvenim osmehom, prelepom crnom kovrdžavom kosom i zanosnim izgledom. Sa svojim veli?anstvenim rukama ispod ?ijih prstiju su se dirke njenog instrumenta potpuno pokoravale.

Svaki put kada bi završio svoj posao kod Nje, pedantno bi složio svoj alat, vratio na kraju zvu?nu viljušku, okrenuo se ka toj lepotici i ispotiha izgovorio “Madam…” pokazavši uz naklon prema klaviru. Ona bi se uz blagi poklon pridigla iz stolice i sela ispred dirki, pogledala bi ih sa jedva vidljivom dozom strahopoštovanja, udahnula i postavila svoje šake za klavijaturu. I tada bi po?ela magija.

Šta god da je svirala, svet oko nje bi se potpuno promenio. Navirale bi na smenu slike tuge i strasti, života i smrti, ljubavi i mržnje, vreline i ledene hladno?e. Smenjivali bi se mirisi najlepših cvetova i najzanosnijih žena ikada zamišljenih. Dan bi se pretvarao u no?, pa potom ponovo u dan zbog njenih prstiju i stopala, kojima je plesala po tri papu?ice, na smenu prigušuju?i i osloba?aju?i zvuke što su dopirali iz harfe položene u dvadeset godina sušeni ram od sandalovine.

I tu bi se magija završila.

“Savršeno. Kao uvek”, izgovorila bi Ona uz osmeh, misle?i na harmoniju i u?inak klavirštimera.

“Savršeno. Kao uvek”, izgovorio bi On uz osmeh, misle?i na Njenu izvedbu.

Odložio bi šolju sa ?ajem, spakovao alat, ponovo se naklonio zanosnoj pijanistkinji. Poljubio bi joj još jednom ruku, nakon ?ega bi se Ona okrenula i otišla iz salona, a on se okrenuo ka pretsoblju gde ga je ?ekala Njena pomo?nica sa kovertom u rukama. U koverti je pedantno složen bio njegov honorar, uvek pla?en potpuno novim nov?anicama.

I tako iz godine u godinu. Svakih šest meseci.

Tog jutra pažljivo je brojao zapise iz svoje beležnice u kojoj su se nalazili podaci o svakoj njegovoj mušteriji.

Obukao se sve?ano: Pedeseti put ?e u?i u ku?u predivne žene. Pedeseti put ?e se susresti sa Njom i Njenim veli?anstvenim koncertnim instrumentom. Proverio je poslednji put da li su cipele koje je obuo besprekorno uglancane, potom je u levu ruku uzeo torbu sa alatom, otvorio vrata, zadržao ih nogom, u desnu ruku uzeo povodom pedesetog susreta posebno dizajniranu bombonjeru i izišao iz svog stana. Vrata su se glasno zatvorila, jezi?ci brave su odmah osigurali njegov životni prostor, a on je sa osmehom i dozom strepnje krenuo ka svom odredištu.

Bombonjera napravljena u najboljoj konditorskoj radnji, specijalizovanoj za izradu ?okolodanih pralina bila je pažljivo upakovana. Želeo je da Joj kona?no nešto pokloni. Nešto što bi pokazalo sva njegova ose?anja, a opet nešto što bi bilo dovoljno pristojno i otmeno. ?okolader je bio zadivljen idejom neznanca koji nije žalio para za poklon: U kutiju u obliku klavira, izra?enu od najkvalitetnijeg drveta na koje je ?ekao dva meseca, bilo je upakovano ta?no pedeset ?okoladnih pralina u obliku instrumenta nad instrumentima. Svaka od pralina bila je druga?ijeg ukusa, sa zajedni?kom notom najkvalitetnije crne ?okolade, proizvedene po posebnom receptu. Svaki klavir bio je besprekorno upakovan u papir na kom su prehrambenom bojom bile ru?no oslikane zvu?ne viljuške.

U kutiju u obliku klavira, izra?enu od
najkvalitetnijeg drveta na koje je ?ekao dva meseca,
bilo je upakovano ta?no pedeset ?okoladnih pralina
u obliku instrumenta nad instrumentima.
Svaka od pralina bila je druga?ijeg ukusa,
sa zajedni?kom notom najkvalitetnije crne ?okolade,
proizvedene po posebnom receptu.

Šta ako joj se ne svidi? Šta ako je preterao i uzeo sebi previše slobode? Bilo je kasno za odustajanje. Nikada brže nije došao pred njena vrata.

Pozvonio je. Otvorila je pomo?nica. ?utke se pomerila u stranu, kako bi ušao, ostavio torbu sa alatom, potom odložio i bombonjeru i oka?io svoj sako.

“Da li ste za ?aj?”, upitala je Pomo?nica i pokazala mu da u?e u salon. Uznemirio se. Zakora?io u prostoriju na ?ijoj sredini je stajao klavir. Njemu potpuno nepoznat. Star. Oljušten. Pun prašine. Zelena ?oja virila je ispod poklopca – ?uvara 88 dirki. Srednja papu?ica, kojom je Ona obuzdavala divlju, neukro?enu prirodu svog instrumenta gotovo da se odlomila.

“Šta je ovo? ?iji je ovo klavir? Gde je Gospo?a?”, u neverici i strahu izgovorio je Klavirštimer i okrenuo se ka Pomo?nici.

“Gospo?a je umrla. Pre pet meseci”, Pomo?nica je odgovorila suvo, praznog pogleda. “Pre nego što je ispustila svoju dušu zaklela me je da Vas primim i predam Vam klavir.”

“Kako mislite da mi predate klavir?”, pitao je mehani?ki, pokušavaju?i da shvati informaciju koju je dobio, da upije molski zvuk re?enice koju je izgovorila Pomo?nica.

“Tako. Da Vam ga predam”, odgovorila je ona i ne?ujno, kao i 49 puta pre toga stavila na sto?i? ?aj od jasmina. Iz džepa svoje uniforme izvukla je i kovertu sa novim, besprekorno složenim nov?anicama: “Nemojte se ljutiti, ali imam mnogo posla i moram da idem. Ovo je za Vas”, rekla je, okrenula se, otišla u pretsoblje, obula svoje starinske cipele, ogrnula lagani, crni blejzer i izašla iz ku?e. Na izlasku je dovoljno jasno izgovorila “Zbogom”.

Klavirštimer je sa strahopoštovanjem podigao poklopac i skinuo zelenu ?oju. Osamdesetosam nekada savršeno izvajanih dirki izgledale su staro, istrošeno. Baš kao i pokriva? od sandalovine ispod kog se nalazio liveni okvir rezonatorske kutije.

Otvorio je mehanizam, pogledao u ?ivije koje su izgubile svoj sjaj. Iz svoje torbe uzeo je dragoceni klju? i zvu?nu viljušku.

Ovo je morao da uradi. Zbog Nje. Zbog svih tonova koje je taj divni instrument napravio. Zbog slika i svetova koje je opisao. Zbog Njenih predivnih ruku. Zbog Njene predivne kose. I haljine u kojoj se tako graciozno kretala.

Duboko je udahnuo, kucnuo zvu?nom viljuškom o rub ku?išta, proizveo kamerni ton i strpljivo, nežno postavio klju? na prvu ?iviju. Zažmurio je. Klavir nije smeo da umre.

PRI?A JE PREUZETA IZ ZBIRKE
“ALFABET LJUBAVI I SMRTI”
ALEKSANDRA BE?I?A,
KOJA ?E SE POJAVITI U PRODAJI
TOKOM 2020. GODINE