KNJIŽAR

PIŠE: Mila MAR?ETA

Pramenovi skorog mraka provla?ili su se kroz suton i navla?ili crnilo na nebo nad varošicom. Mir se uvla?io u ku?e i praznio ulice. Kapije su se zaklju?avale i kerovi puštali sa lanca. Samo je miris lipe bio isti u svako doba dana. Težak, sladak, lepljiv miris je bio ono po ?emu se varoš pamtila. Miris lipe je bio deo varoši kao i crkva, škola, biblioteka i zgrada opštine koji su okružili centar mesta. Zbog tog mirisa verovalo se da su i stanovnici varoši mirni, dobronamerni i topli ljudi, široki kao i ravnica koja se videla u krug, dokle je oko moglo da vidi.

Pomra?ina na prozorima bila je uobi?ajeni znak da je vreme da zatvori knjižaru. Nikada nije gledao na sat, ni svoj na ruci ni veliki okrugli na zidu suprotnom od vrata. Knjižara je radila od jutra do ve?eri, prate?i ritam i satnicu prirode. Proverio je da su svi prozori zatvoreni,  stolice uredno složene oko tri okrugla stola, ugasio svetlo, skinuo sa ?iviluka pored vrata panama šešir krem boje i jednom rukom, drže?i šešir za klobuk, stavio ga na glavu. Le?ima naslonjen na staklo na izlaznim vratima, pogledao je još jednom svoju knjižaru. Tišina je bila znak samo?e i rastanka koji ?e uslediti samo nekoliko trenutaka kasnije.

Vreme je. Znam da jeste. A, opet, da li je ikada dobar trenutak da napustiš svoj život pre nego što ispustiš iz grudi onaj poslednji, hrapavi izdah? Možda smo još mogli hodati zajedno, ovo moje gnezdo knjiga i ja? Možda sam mogao zaposliti nekog ra?unovo?u koji bi te knjige i ra?une bolje zbrajao? Možda sam prebrzo osudio moje ?edo na eutanaziju?

Malo ljudi kupuje knjige, malo, ali ima ih. Gde ?e se sada oni, malobrojni, zaljubljivati u šarene prednje korice i mudre re?i recenzenata na zadnjim koricama? Dobro, ima knjiga i na kiosku sa novinama. Te knjige imaju još šarenije korice i naslove odštampane napadno dre?avim zlatotiskom. Valjda da privuku pažnju ljudi koji na kiosku kupuju cigarete, papirnate maramice i dnevne novine.

Moja deca u drvenim policama su lepo vaspitana, smerna i ?ista. Ne daju se na prvi pogled i njihove korice su vrlo ?esto skromne. Moje knjige se sa svojim kupcima ose?aju. Znam to. Gledao sam kako ruka zadrhti i odbljesak prepoznavanja pre?e preko lica kupca kome je knjiga šapnula „Uzmi me, ja ?uvam tajnu koja tebe ?eka“. Ponekad je igra zavo?enja duže trajala, pa je ?italac sedao za jedan od stolova u sredini knjižare nose?i jogunastu knjigu u ruci. Kuvao sam kafu ili ?aj i donosio sok za sto, procenjuju?i koliko vremena je potrebno da ?ežnja nadvlada sujetu i distancu, pa da se knjiga i ?italac predaju jedno drugom i u slatkom zajedništvu išetaju iz knjižare.

Koliko ljudi je prošlo kroz knjižaru, ihaj. Neki su dolazili sa jasnom namerom i ?ak sa spiskom knjiga koje bi uzeli sa police, doneli do pulta sa kasom i žurno izlazili ne?ekaju?i ra?un. A neki su dolazili u knjižaru da bi dugo sedeli, prelistavali knjige, nasumi?no okretali stranice koje bi ?itali srk?u?i kafu.

Celu deceniju, nekoliko puta nedeljno, gotovo u isto vreme dolazili su i njih dvoje. Svako za sebe, u nekom svom ritmu i u razli?itim raspoloženjima.

Ona je uvek bila vesela i brbljiva. Otvarala je vrata širokim pokretom tako da je zimi nalet vetra, a leti oblak žege ulazio pre nje, da je najavi. Dobro jutro je nazivala glasno i zvonko. Bilo je neke lepršave teatralnosti u njenom ulasku u knjižaru i nisam mogao da se otmem utisku da je taj ?in bio vrlo pažljivo osmišljen kako bi skrenula pažnju na sebe.

On je bio odmeren i tih. Profesor istorije u gimnaziji, udovac. Ulazio je u knjižaru polako, pognutih ramena. Svaki put bi se trgnuo u iznena?enju kada bi zvono iznad vrata najavilo njegov ulazak. Sa vrata bi se uputio ka polici sa knjigama i izabrao jednu ili nekoliko njih koje bi, zatim, prelistavao sede?i za svojim stolom.

Sedeli su za razli?itim stolovima, uvek tako da mogu da se vide pogledom sa strane. Nikad za istim stolom i nikada na liniji direktnog pogleda. A gledali su jedno drugo. Sve vreme su se njihovi pogledi sa ivica vidnog polja sudarali negde iznad srednjeg stola za kojim niko nije sedeo.

?itali su i kupovali razli?ite knjige, te nisu imali zajedni?kih tema za razgovor. Zapravo, ne se?am se da sam ikada ?uo da razgovaraju. Na njeno „Dobro jutro“ upu?eno celom prostoru i svima u njemu, on nije odgovarao. Ako bi ona došla pre njega, njegovo  kasnije „Dobro jutro“  bi primetno ignorisala, nedižu?i pogled sa knjige.

Oboje su ulagali napor da pokažu onom drugom da je nebitan. Ne poznaju?i je, on je zaklju?io da je ona površna i trivijalna. Sli?no je u?inila i ona – zaklju?ila je da je on krut i dosadan.

U svemu su bili razli?iti i vrlo ?esto mi se ?inilo da se jako trude da taj jaz izme?u sebe zadrže i ?ak ga i prodube.

Samo ih pogledi nisu slušali. Njeni lagani svetlo plavi pogledi pružali su se ka njegovim gustim sivim pogledima i u trenutku susreta mazno uvla?ili u njih i najsuptilnijom ženskom snagom ?inili ih prozra?nijim. Njena strpljivost i neodustajanje su bili zadivljuju?i. Godinama, tiho, neprimetno za sve osim mene, topila je njegovu masku svojim pogledom. I nije u toj igri osvajanja bilo ni traga banalnog flerta. Bio je to poziv njegovom ljudskom jezgru da se pokaže i otvori njenoj nežnosti. Nisam razumeo, i još uvek ne razumem, kad i kako je ona prepoznala da u tom strogom ?oveku previše uljudnih manira postoji to jezgro. Ali jeste i od njega nije odustala.

Primetio sam pre nekog vremena da su oštre crte lica tmurnog posetioca moje knjižare omekšale oko uglova o?iju i oko usana. Prvo sam mislio da mi se samo u?inilo da se zra?ak svetlosti pojavio u njegovom levom oku, onom bliže vratima, u trenutku kad je ona ušla u knjižaru. Sad sam siguran da se upravo to dešava svaki put kad se njena de?ije razdragana silueta ukaže na ulaznim vratima.

Eto, kad bi knjižara poživela još malo, možda bi se njih dvoje napokon prepustili zovu svojih skrivenih pogleda. Možda bi baš njih dvoje nekome dali nadu u sre?an kraj, veru da je ljubav ja?a od sujete, možda bi neko bio sre?an zbog njihove sre?e.

Bože mili, imam li ja pravo da ubijanjem knjižare ubijem i ono toplo saglasje koje je tek po?elo da promalja glavu? Kako ?u živeti sa saznanjem da sam izazvao bol u srcima dvoje nepronadjenih ljubavnika? Ceo život radim sa idejom da iza mene ostane dobar glas, da me varoš pamti po ?udesnim knjigama koje su se prodavale u mojoj knjižari. A u?ini?u da me se dvoje ljudi se?a kao dželata. Moja sebi?nost ?e zauvek ugušiti njihove neizgovorene re?i. Njegov ušeprtljan dodir njenih prstiju bio bi najljubavniji zagrljaj dve iste duše koje su se nekad davno, u ko znam kom životu nakratko razdvojile da bi se sada ponovo stopile u mojoj knjižari. I ko sam ja da izigravam Boga koji odlu?uje o sudbini jedne ljubavi?

Ne mogu ja to. Ne mogu svesno da povredim. Nisam ja takav ?ovek.“

Ne skidaju?i šešir sa glave, ne pale?i svetlo, prišao je polici sa knjigama i izvadio dve knjige. Zbirku kratkih pri?a sme?ih korica sa srcem, knjigu koju je ona ?itala pri poslednjem boravku u knjižari. I istorijski roman poznatog doma?eg pisca koji je on ?itao. Stavio je obe knjige na sto u sredini, ispred stolica koje se dodiruju. Druga dva stola je uz primetan napor uslovljen godinama i slaboš?u, odgurao u prostoriju iza. I sve ostale stolice je sklonio. Ostao je samo jedan sto, dve stolice jedna uz drugu i dve knjige. Sa šeretskim osmehom je pogledao novu postavku pokušavaju?i u mraku da razazna da li su stolice i knjige dobro postavljene.

„Tako. Sutra kada do?u, ne?e imati izbora no da sednu jedno uz drugo. Mora?e da se dodiruju, mora?e da osete damare srca i isprekidano disanje. Mora?e da se desi ono što je moralo da dogodi još odavno. Ne, ne igram se ja Boga, ja samo dajem ljubavi šansu da živi.“

Radost je izbrisala godine iz njegovog koraka dok se gubio u mraku ve? pale no?i. Da li je knjižara spasila ljubav ili je ljubav spasila knjižaru – ko bi to mogao znati? A više nije ni bilo važno.