KOŽA

PIŠE:Mila MAR?ETA

Od po?etka maja pa do kraja septembra, svakog jutra sun?evi zraci se odbijaju od površine Arnoa tako da obasjaju kamen sa uklesanim Danteovim stihovima na ulazu u Ponte Vekio.

Ta?ka susreta zraka i reke se precizno pomera prate?i nebesko ustrojstvo koje odre?uje položaj Sunca tako da ta?ka na koju odbijeni zrak pada ostaje nepomi?na.

Preciznoš?u sakralne geometrije, Dante dobija svojih deset minuta slave pod sun?evim reflektorima pre nego što Arno ponovo postane samo spora muljava reka koja se valja kroz Firencu, a sunce odsko?i visoko iznad prizemnih slu?ajnosti.

Lepota neobi?no velikog trga opasanog vitkim stubovima koji pridržavaju tavanicu u centru mosta ?ini smrad kasapnica i piljarnica koje se nalaze u gusto zbijenim majušnim radnjama sa obe strane mosta, još ja?im.

„Ne bacaj dijamante pred svinje“ govorili su neki mudri ljudi, a neki drugi, manje obdareni mudroš?u ali više obdareni mo?ima, su mislili kako je prakti?nost iznad lepote.

Svoju odluku da ?udnovato lep most zatrpaju banalnoš?u i njegov prostor ustupe lokalnim esnafima mesara i povrtara pravdali su novcem koji se kroz poreze slivao i taložio u gradskoj kasi, a pre svega u njihovim džepovima. Most je postajao sve tužniji, a mešetari, secikese i ini zlodusi sve sre?niji i bogatiji. Sluge i sluškinje iz bogatih ku?a u hordama su plavili most i punili svoje korpe mesom, ribom, povr?em i vo?em, gurali nov?i?e u znojave šake trgovaca ili se nadglasavali sa njima kako bi prava mera prodate hrane bila zabeležena u dug. Trpaju?i zeleniš u korpe, otkidali bi spoljne listove a zatim ih bezobzirno gnje?ili teškim korakom. Zgaženo liš?e, koje se nekada nadalo da ?e završiti kao ukrasni garnirung uz pe?ene prepelice na pozla?enom ovalu, umiralo je razo?arano u zlehudu sudbinu, ispuštaju?i poslednje kapi svojih sokova na pod ?ine?i ga klizavim i lepljivim. Nuždom skupljena družina trgovaca i sluga vrlo brzo je prihvatila komfor nametnutog  odnosa i niko više nije prime?ivao most, ni njegove stubove ni oslikane svodove.

Svi oni koji nisu pripadali bu?noj gomili uobi?ajenih posetilaca mosta, sa jedne strane reke na drugu su prelazili posebnim natkrivenim prolazom koji je za njih bio sazidan povrh hodnika sa radnjama. Ljudi obu?eni u brokat i baršun nisu se vi?ali u donjem delu mosta.

„Ne bacaj dijamante pred svinje“ govorili su neki mudri ljudi,
a neki drugi, manje obdareni mudroš?u ali
više obdareni mo?ima, su mislili kako je prakti?nost iznad lepote

Nije ?udno što je jednog jutra pojava vitke žene u skupoj zelenoj haljini ispred Danteovog kamena izazvala zbunjenost. Verovatno je bilo i puno glasnih komentara, ali su se oni ugušili u uobi?ajenom metežu. Ona je stajala ispred kamena na ulazu, potpuno nesvesna koncentri?nih krugova ogovaranja i snebivanja koje je izazvala. Da se zadesio tu u tom trenutku, i sam Dante bi imao neki ljutiti komentar jer se zrak prodorne svetlosti namenjen njegovim stihovima zaustavljao na mrežici sa biserima koja je pokušala da obuzda nemirne bakarne pramenove kose u smernu pun?u.

Prekrštene šake opušteno je držala na vrhu stomaka, odmah ispod grudi, u položaju koji je davao znak da njena koža ne sme biti dodirnuta i odavao utisak smernosti. Ljudi su je zaobilazili sa strahopoštovanjem, pognute glave, neusu?uju?i se da je pogledaju. Bez i?ije posebne namere, oko nje se napravila nevidljiva granica koju niko nije prelazio. Stajala je, tako, sama, uspravna, bledog lica i još ble?ih usana koje su se ritmi?no pomerale dok je ?itala natpis sa kamena. Re?i su lagano izlazile iz grla i plele se u stihove iznad njene glave, sve do poslednje re?enice kada je re?i zamenila suza koja se otkinula sa trepavice.

„…. che Fiorenza fesse

Vittima nella sua pace postrema.“

„Danteov raj za moj pakao,“ pomislila je dok se brzim korakom uputila ka najmanjoj radnji sa desne strane trga kre?u?i se putanjom koju joj je nametala gomila ljudi otvaraju?i se pred njom kao kad se para pletivo.

Otvorila je vrata nad kojima je visio natpis „Kožar“ i za trenutak zastala u dovratku, zapljusnuta smradom kiselina kojima se štavi koža. Osetila je oštar ukus nadolaze?e povra?ke i zaustavila je namirisanom maramicom. Radionica je bila toliko mala da je ona, iako eteri?no vitka, jedva ušla. Do?ekao ju je kontrasno ljubazan osmeh niskog okruglog ?oveka koji je stajao iza trgova?ke tezge. Nikada do tada u njegovu radnju nije ušla žena otmenijih pokreta i tužnijih o?iju.

„Dobar dan, dobrodošli u moju skromnu radnju. Kako vam mogu pomo?i, divna gospo?“, izdeklamovao je servilno, preterano ponizno, najbolje što je umeo obzirom da nije baš ta?no znao kako da se ponaša pred njom, uspravnom i smernom.

„U gradu se pri?a da ste vi najbolji kožar, da možete nabaviti najmekšu kožu i da je možete uštaviti tako da sve ono što se u nju utisne ostane zauvek. Da li je taj glas ta?an? Umete li oživeti otisak u koži i u?initi ga ve?nim?“, odgovorila je, iznenadivši sebe odlu?noš?u koji je njen glas odavao.

„Dddddda, da, valjda je tako…“, zamucao je kožar, zbunjen strogoš?u glasa koji je izlazio iz najbeljeg grla koje je on ikada video.

„Dobro. Hajde onda, požurite i donesite mi tu najmekšu kožu da ostavim otisak“, nestrpljivo je, gotovo, viknula i pružila šake ka kožaru.

„Bože mili, ko je ova žena, šta se ovo dešava, kakve su ovo magije i ?ini?“ nemo je zavapio, pokušavaju?i da dohvati kožu koja je sakrivena ležala na navišoj polici i da u isto vreme sakrije svoj strah i ušeprtljanost.

 

Prostro je kožu preko tezge i topla zlatasta nijansa najmekše kože je obasjala lice ?udne žene.

„Salamander. Retka vrsta koju teško nabavljam od trgovaca životinjama. Ne možete ništa sli?no na?i u Firenci. Izvolite, utisnite šta želite. Ja ?u zatim obraditi kožu i preparirati je najbolje što umem.“

Bez re?i, potpuno mirna, sigurna u sebe i ono što ?e u?initi, žena je ?vrsto prislonila obe šake na glatku površinu. Nagnuvši se u napred, prenela je svu težinu svoga tela na šake a zatim i o?i zatvorila i težini fizi?kog tela dodala težinu svog emotivnog tela. Sve što je imala na sebi i u sebi prenela je na dlanove, a sa njih na površinu salamanderove kože. Ostala je tako nekoliko dugih trenutaka, mnogo duže nego što je bilo potrebno da se dlanovi utisnu, plaše?i se da ?e otisak na koži izbrisati ose?aj sa dlanova i da ?e zaborav ukrasti od nje ono što je želela da u?ini ve?nim.

Kožar je prvo za?u?eno gledao ženu i njen misti?ni igrokaz, strpljiv i miran ostavljaju?i ženi dovoljno vremena da završi šta god je naumila, ništa je ne pitaju?i, a zatim lagano po?eo da se meškolji, dok na kraju nije progovorio: „ U redu je, gospo, to je dovoljno. Otisak je precizan i dovoljno dubok. Ja ?u sad uraditi sve što je potrebno. Bi?e to dobro. Vide?ete.“

Na poslednje re?i, žena je podigla dlanove, pažljivo pogledala otisak i odgovorila „Verujem vam da ?e biti dobro, ali ja to ne?u videti.“

Glas joj je bio težak, dubok i rezigniran. Skupila je ramena i le?a lagano pogrbila. U trenutku je ostarila i nije više li?ila na ženu koja je ušla u radnju pre nekog vremena. Sve je na njoj izgledalo opušteno, rezignirano i slomljeno. Samo je mrežica sa biserima i dalje pokušavala da zadrži kosu u pun?i.

Iz rukava je izvukla kožnu vre?icu, iz nje istresla nov?i?e i bez re?i ih pružila kožaru. Na peti se okrenula i krenula ka vratima.

„Oprostite mi, mila gospo, na znatiželji, možda neprimerenoj, ali možete li mi re?i šta zna?i sve ovo, ti otisci, šta je to na vašim dlanovima vredno tolikog truda?“ zaustavio je kožar upravo kad je zakora?ila prema izlazu.

Primetio je da su joj se le?a još malo pogrbila i cela njena pojava je postala još krhkija.

Glas joj se pretvorio u šapat obojen tugom.

„Moj levi dlan pamti dodir njegove brade, mekih dla?ica koje su zagolicale moje obraze. Desni dlan se se?a kako mu je kosa bila kratko ošišana, gotovo ?ekinjasta, od ?ega mi je dlan brideo dok se crvenilo nadražene kože prosulo po njemu.

Poljubio me je jednom. Samo jednom. Ljubio me je baš pod ovim mostom, ljubio me je kao da sutra ne postoji, kao da niko i ništa ne postoji osim nas u tom trenutku. Poljupcem mi je dao nagoveštaj ve?nosti, a ve? slede?eg jutra me je zamenio nekim drugim usnama.

Nisam napravila otisak usana, mada moje usne pamte kako su njegove meke i tople i kako se savijaju prema obliku mojih usana ne bi li me usisale u sebe i iz mene isisale i poslednji tra?ak razuma. Otisak njegovih usana pamte mnoge žene, ose?aj na dlanovima je samo moj. Znam da se poljubac nikada više ne?e dogoditi, ali otisak dlanova ?e biti ve?an.“

Lelujavim korakom je nestala u okviru vrata. Kad je i kraj zelene haljine izašao iz radnje, kožar je uzdahnuo, pažljivo podigao kožu i odneo je u radionicu iza radnje. Ništa nije rekao, ništa nije ni pomislio. Sve što bi iko mogao re?i ostalo je zauvek zaklju?ano u tom jednom poljupcu. Jednom. Neponovljivom.

Žena je za sobom zatvorila vrata kožarske radnje. Nesigurnog koraka i sigurne namere došla je do prvog otvorenog prozora. Pre nego što je iko primetio ili mogao da je spre?i, poletela je ka reci. Tek je pljlesak tela i vode izazvao pažnju ljudi na mostu. Muškarci su vikali i mahali rukama, žene vrištale, neke su se u pola glasa molile za dušu utopljenice. Haljina od teškog pliša munjevito se natopila i poput tega povukla ženu na dno. Dok su se plu?a cepala pod pritiskom vode, poslednjim trzajima razuma ponavljala je „Danteov raj za moj pakao“. Smirena, prepustila se mraku.

Arno se sklopio iznad nje. Još samo jedan trenutak na površini je plutala mrežica sa biserima. A zatim je i ona nestala.