KROKODILI DOLAZE

PIŠE: Dule NEDELJKOVI?

Stadion je bio u mraku. Onaj tre?i Beogradski. Na vetrovitoj Karaburmi. „Ofkin“. Oronulo zdanje parkirano je kod okretnice kod Bogoslovije, koju je krasio i ?udni soliter pored crkvenog fakulteta i nakaza od spomenika usred kružnog toka.

Taj kružni tok, šizofreni?na vrteška, bila je idealno mesto da ?ovek ispita stanje svesti voze?i se u krug kolima dok se ne onesvesti. ?udan odsjaj neona filovao je neprijatnost.

Dijagonalno levo gore od stadiona, pružao se Severni bulevar i koga je na samom vrhu ka?ila gornja ograda Novog groblja.

Skroz levo tavorilo je Mirijevo sa pripadaju?im naseljima. Iza stadiona nadole je Karaburma, iza Karaburme-Višnjica. Baba za dedu-deda za repu.

Skroz dole ispod svega tamni Dunav dodavao je gas ka Rumuniji. Tu negde se ispod Karaburme širio se i osnaživao.

Desno dijagonalno odurno zdanje murije, u gradu poznato kao „dvadeset deveti“, skroz desno Pan?evac. Most za koga nema racionalno objašnjenje kako još stoji, i sa koga se za godinu dana, skokom u reku, ubije više ljudi nego u Subotici od postanka te varoši. Murija na uvi?ajima broji skaka?e do sto (pet-deset-petnaest) kao u igri „žmurke“, pa dignu ruke. Smore se.

?uveni alas Renato skupi dvadesetak nesre?nika, ostalima kosti raznese mutna voda.

Ima lik u Lazi koga zovu Alan Ford, zato što niko ne zna ime “neuspješnog samoubojice” iz davno popularnog stripa. ?etiri puta ga je samo Renato spasao. Ne da mu se da se rokne.

U Ritopeku, gde Dunav malo priko?i u krivini, na peš?anim plažama vikendaši razgr?u raspale leševe kao alge u moru da bi došli do pristojne dubine za kupanje. Cigani igraju picigeni kada na?u dovoljno veliku lobanju. Ostale delove tela leševa skupe pa kuvaju dok ih ne istope pa prave sapune za bogate žene.

Moj pokojni drugar Miša je ?itav biznis napravio na tim sapunima. Našao neku ženu ?udnog imena, brendirao proizvod i štancovao. Imala je neko bugarsko ime. Ruža, Božur, Božana, tako nešto. Kada mi je rekao da ?e da proširi biznis i po?ne da proizvodi pastu za zube, ispovra?ao sam se.

Materijala je bilo vazda pošto je obližnji Beograd rastao, razo?arani u grad, kao poslednji potez, „fijuknu“ s mosta.

Meni kada bi neko blizak nestao nikada ne bih pomislio da je sko?io u Dunav. Sava je nekako elegantnija. Šmekerskije je udaviti se u Savi. Sava je nežna. U Savi žive krokodili.

„Sava je pritoka Nila“, objašnjavala mi je Tanja Joga jednog zlojutra pre par godina dok smo razvaljeni ležali na Adi.

„Onog Nila punog krokodila?“

„Da.“

„Belog ili Plavog Nila?“

Mislim da se definitivno ubila posle mojih pitanja.

A stvarno je nikada više u životu nisam video.

Napravila je i ona lastu sa Pan?evca? Posedovala je tu telesnu inteligenciju za perfektan poslednji skok.

A možda su je pojeli krokodili, pa je nisu preduzetnici rastopili u sapun.

Odakle, brate, ti krokodili dolaze!?

Umeo sam ja da delujem psihoti?no na ljude, da ih podstaknem. Kada bi me neko smarao kao ja Tanju tog razvaljenog zlojurta, ja bih mu dao punu podršku da se liši jadnog, tužnog, nepotrebnog života. Nepotrebnost je bolest modernog doba. Moramo da se odbranimo od Nepotrebnih! Krokodili dolaze i raznose višak. Kada do?u, ja samo znam da ne želim da budem sam!

FOTO: hotsport.rs