KULTURIZACIJA SRPSKIH SELA: USLOV ZA OPSTANAK

PIŠE: Aleksandar BE?I?

Kada u svojoj glavi povežete dve re?i: “selo” i “kultura”, prvo što vam padne na pamet je – kulturno-umetni?ko društvo. Druga asocijacija, koja je gotovo neodvojiva od prve je – folklor. I nažalost (bez uvrede onih koji se bave folklorom, molim): kultura se u više od 85 odsto slu?ajeva u selima još uvek održava samo kroz rad folklornih sekcija raznih KUD-ova. 

A ?udno je to. Jer, srpska kultura je krcata ljudima sa sela. Nema oblasti stvaralaštva u kojoj nismo bogati onima koji su svoje korene ostavili u nekoj srpskoj ?atrlji, na nekoj njivi, pašnjaku.

Mi smo zemlja u kojoj su sa sela ponikli veliki pesnici: Od Laze Kosti?a (Kovilje kod Novog Sada), Vladislava Petkovi?a Disa (Zabla?e kod ?a?ka), preko mnogo puta pominjane u poslednjih nekoliko dana Desanke Maksimovi? (Rabrovci kod Valjeva), do Dobrice Eri?a (Donja Crnu?a).

Spisak prozaista ne bi bio ništa kra?i, budite sigurni. 

Srpsko slikarstvo ne bi bilo ono što jeste da u njemu svoj trag nisu ostavili ljudi sa sela: Gordan Nikoli? (Deževa), Petar Lubarda (Ljubotin), Radoš Stevanovi? (Miokovci), Mili? od Ma?ve (Beloti?), Milun Mitrovi? (Rujevica), Mladen Srbinovi? (Sušica) i mnogi, mnogi drugi.

Gluma? Ni ona ne bi bila ista… Da krenemo od Mije Aleksi?a (Gornja Crnu?a),  Aleksandra Ber?eka (Vrdnik), Jovana Jani?ijevi?a Burduša (Maskare), Sonje Savi? (Mr?ajevci)…

Pa zašto smo onda kulturu “svukli” na nivo folklora u srpskim selima? Zato što je zvuk harmonike i frule ono što ?e da slušaju i baba i deda, i stric i strina, i majka i otac? Zato što ?e pola familije da govori kako su “u njihovo vreme on bio na “kecu” i pola Srbije je znalo kako igra)”? Ili zato što je tako najlakše?

Ne želim (ponovo napominjem) da negiram zna?aj i kvalitet folklora u održanju kulture u Srbiji, ali me je, moram priznati, veoma obradovao poziv koji sam pre nekoliko dana dobio, da sa velikanima poput Vlade Arsi?a i Vanje Buli?a, prisustvujem, uz Karla Astrahana, kao gost na osnivanju društva VISIA u – Azanji… 

Azanja je nekad bilo najve?e selo u SFR Jugoslaviji, a sve do 1964 je imalo status opštine… Danas u Azanji živi oko 4.500 stanovnika i me?u njima ima onih koji žele da razvijaju sve oblasti kulture i umetnosti.

Zato se njih petoro (Vojkan, Ivana, Srbijanka, Ivan i Aleksandra) okupilo i napravilo društvo VISIA. Sa željom da neguje pisanu re?, da deci priredi školicu glume, da se bavi slikarstvom, muzikom, prozom, pesništvom…

Kad do?ete prvi put u selo u kom nikad niste bili, ali ste za njega barem ?uli, kad do?ete u parohijski dom (jer je to – ko biva – trenutno najopremljeniji i najprimereniji prostor za prvo okupljanje zainteresovanih), o?ekujete da uz doma?ine vidite još desetak prijatelja, eto zainteresovanih za ono što “neko ho?e da napravi u selu”.

A onda vas iznenadi puna sala. Iznenadi vas lepo vaspitanje i pristojnost onih koji su došli da vas odgledaju i ?uju šta imate da kažete. Iznenadi vas njihova zainteresovanost. Njihova nada da ?e se nešto lepo desiti sada, kada se rodila VISIA (koja ima viziju). 

Navijam za Azanjce. Navijam za društvo VISIA. Verujem da imaju snage, volje i želje da pokažu Srbiji da Azanja nije mesto koje je zaboravljeno, mesto u kom se više ne piše, ne smeje, ne kreira, ne osmišljava. Verujem da ?e ova VISIA poslužiti drugim selima da dobiju svoju viziju kako da poprave život u svom mestu…

Pratite ih… Iskreno vam ovo kažem.