LOPOV I MARGARITA

PIŠE: Aleksandar BE?I?

Glavni junak ove pri?e bio je lopov. I to od one najgore vrste: Bio je džeparoš. Zato ?ak ne zaslužuje ni da ga, samo u ovim redovima, nazovemo „Gospodin L“, ili „Gospodin Dž“, ko što bi bio red prema glavnom junaku bilo kog literarnog dela.

Džeparoš je, da vam pojasnimo dragi ?itaoci, otpadnik iz sveta lopova. On je prezren i prokazan. On je, u svetu kriminala pili?ar. Jedino su pedofili u polusvetu prezreniji od džeparoša. Ali, pedofilima se smeši druga?ija sudbina.

Glavni junak ove pri?e nije mario za prezrive poglede oko sebe.

Naprotiv: On je, tokom ?itavog svog lopovskog života s prezirom gledao baš na druge lopove. Kako na one koji su „operisali“ po menja?nicama, prodavnicama i bankama, tako i na one koji su „radili“ po inostranstvu i potom preprodavali ukradene stvari.

Glavni junak naše pri?e govorio je za sebe da je opozicioni Robin Hud: Tvrdio je da krade samo od ?lanova vladaju?e partije, na ?ijem ?elu je bio diktator. Govorio je da ih prepoznaje po novinama koje su ?itali u gradskom prevozu.

To je naro?ito glasno pri?ao nakon što su svi ratovi koje je diktator vodio – završeni pogubno za njegov narod, i kada je razlika izme?u bogatih (listom pristalica diktatora) i siromašnih, bila mnogo ve?a nego ranije. A kad je diktator pao s vlasti? Nikako nije menjao plo?u.

A istina je bila druga?ija: Naš „opozicioni“ Robin Hud džepario je, naravno, u javnom prevozu u kom, u to vreme, baš kao ni sad, nije bilo bogatih ljudi.

Oh, s kakvom radoš?u je Džeparoš do?ekao povratak svoje zemlje u diktaturu, posle 12 godina kakve-takve demokratije! Pa tek tad je mogao da punom snagom prepri?ava staru mantru o sebi – Robinu Hudu. Ali, za kratko!

Jednom prilikom ga je ozbiljno preznojio jedan od onih što je „operisao“ po inostranstvu: „Kad si poslednji put ono što si izdžepario dao nekoj siromašnoj babi?“, pitao ga je ?ovek pun ožiljaka, tamnih, uvu?enih o?iju. Džeparoš je ?utao. „Hajde sikter, barabo!“ tiho je procedio lopov „s pedigreom“.

Džeparoš je nestao iz lokala brže nego što bi njegovi prsti izveli svoju operaciju u ne?ijoj tašni.

Od tog dana, birao je restorane na periferiji, baš kao i lokale u kojima je pio kafu. Od tog dana izbegavao je polusvet i trudio se da izgleda što više kao službenik nekog javnog preduze?a: Nabavio je odelo, šešir, akt tašnu u koju je nagurao papire, redovno se šišao i izbrijavao. I nikad više nije pri?ao bajku o Robinu Hudu.

Najviše je voleo da „radi“ u trolejbusima. Oni su naj?eš?e bili krcati sa neopreznim ljudima. Trebalo mu je tek nekoliko sekundi. Uvek je išao na sigurno: Odabrao bi žrtvu, pratio njeno kretanje, stao blizu nje kada bi se pomerila ka vratima, da iza?e na slede?oj stanici. Onog trenutka kada bi trolejbus zako?io, putnici bi „poleteli“ kroz vozilo i sudarali se uz obostrano izvinjavanje.

„Oprostite, gospo?o. Voze nas kao krompire u poslednje vreme“, rekao bi u momentu kada bi nov?anik ve? bio u njegovom posedu.

Žrtva bi naj?eš?e odgovarala sa notom razumevanja. ?ak bi zapodenula razgovor koji bi on vešto zaobilazio, odmahuju?i rukom što je netom sakrila ukradeni nov?anik u džep sakoa, hitro prelaze?i razdaljinu od vozila do prvog zaklona.

Nov?anike žrtava nikad nije bacao. Kada bi, uglavnom u toaletu nekog restorana ili lokala, dobro pregledao sve pregrade i uzeo novac, pažljivo bi obrisao nov?anik krpicom za nao?are. Prešao bi potom na drugu stranu ulice, kako bi uhvatio prevoz u suprotnom smeru, prešao nekoliko desetina metara, a onda izme?u dva koraka nemarno bacio svoj ukradeni kožni plen na zemlju. Zgazio bi ga par puta, potom ga, glume?i iznena?enost, podigao nao?igled slu?ajnih prolaznika. Provozao bi se nekoliko stanica i izlazio bi na mestu gde bi bila prometna raskrsnica i prijatnim glasom, krajnje ljubazno, predavao nov?anik uposleniku obezbe?enja neke banke:

„Sad, evo, prona?oh ovo, pa ako vam nije problem… Znate kakva su vremena… Muka sa va?enjem ovih novih dokumenata“, govorio bi naizgled uzorni gra?anin.

Umeo je da ostavi nov?anik i u prodavnici, na trafici, gde god mu se u?inilo zgodnim. ?ak je nekoliko puta sakupio hrabrost i ušao u policijsku stanicu: Naravno, birao je razli?ite stanice, na teritoriji celog grada.

Nekako neosetno glavni junak ove pri?e po?eo je iz dana u dan da krade sve više i više. Ne iz obesti: Nije se ni na koji na?in razbacivao. Jeo je obi?na, kuvana jela koja bi u restoranima koštala koliko i kutija cigareta. Pio je vrlo retko, rakiju ili vinjak, kafu. Krao je sve više i više iz sasvim banalnog razloga: Nov?anici su bili sve prazniji.

Prestao je i u potpunosti da bira žrtve.

Nekada je radio one umorne, muškarce i žene koji bi se vra?ali s posla ili išli ka njemu. Stare i decu nije dirao. Sada više nije birao: Od 7 do 77 – svi su bili njegovi.

Nekada je imao obi?aj da u nov?aniku koji izdžepari ostavi dve manje vredne nov?anice, koliko da se zaista pomisli da se radi o izgubljenoj stvari. Sada više nije ostavljao ništa. Ni metalne nov?i?e.

***

Jednog dana, „posao“ ga je naveo u njegov stari kraj, u kom je odrastao; Kraj koji je odavno napustio: one no?i kada ga je ?ale, po povratku iz tre?e smene, ubio od batina zbog toga što na kraju godine nije imao sve petice.

O da! Zaboravio sam da napomenem: Glavni junak naše pri?e nekada je bio momak za primer, dobar ?ak, sa željom da upiše fakultet.

Sa batinama koje je dobio od svog oca, glavnog geometra u opštini, njegovi snovi su se raspršili. Rešio je da ode od ku?e i na ulici se izbori za život u kom ga niko ne?e tu?i.

A ako se na ulici borite – onda morate da radite sve i svašta. E, sad: Glavni junak naše pri?e, osim što je bio mršav, nizak i neugledan, bio je strašljiv, ali i dovoljno pametan da zna kako nema hrabrosti da se bavi ozbiljnim kra?ama i plja?kama. Zato se i okrenuo džeparenju. I u tome je bio dobar. Najbolji, ?ak. Završio je uli?ni fakultet, smer lopovluk, specijalisti?ke studije iz džeparenja, ali diplomu nikad nije mogao da preuzme…

Glavni junak naše pri?e ušao je na stanici blizu njegovog nekadašnjeg stana u najprometniji autobus na zadnja vrata i osmotrio ?itavo vozilo. Nekoliko žena je izdvojio kao mogu?e mete. Sa?ekao je da na slede?e dve stanice u?e još putnika, pa je polako i opušteno krenuo ka sredini autobusa zrelog za remont…

Krupna, stara, negovana, izrazito našminkana žena, sa gomilom nepotrebnih modnih detalja na sebi gegala se nesigurno ka srednjim vratima, hvataju?i se za šta god je mogla.

Unutrašnji alarm za akciju je proradio. Glume?i nezgrapnost „proplivao“ je ka sredini autobusa i stao tik kraj nje. U tom trenutku najpre neopaženo, a potom silovito, miris njegove žrtve vratio ga je u mladost. Žena kraj njega koristila je ružino ulje, starinski pe?at pravih gradskih dama. Nosila je starinsku, pretešku i pretoplu bundu. Njena starinska torba bila je, dobro je procenio, otvorena. Mogao je da je uradi istog trenutka, ali je bilo sigurnije da to završi na zaustavljanju.

Tako je i bilo.

Pola minuta kasnije pridržavao je nepoznatu gospo?u za ruku dok je silazila iz autobusa…

„Zaista mi je žao, ali vidite kako su ovi voza?i nepažljivi“, govorio je dok mu je u nozdrve ulazio starinski miris ružinog ulja, potpuno u skladu sa takvom ženom. Starica mu je s osmehom odgovorila „Ne brinite gospodine. Navikla sam. Svaki dan sam u autobusu otkako je moja majka, Gordana, možda je znate, mi smo ceo život u ovom…“

On je odavno nije slušao. Krupnim koracima grabio je ka ulazu u zgradu u kojoj se nalazio veliki restoran. Nonšalantno je ostavio svoj kaput i akt-tašnu na stolici, poru?io kafu i zaputio se ka toaletu da prou?i svoj prvi plen tog dana.

I nov?anik je mirisao na ružino ulje. I zdravstvena knjižica. I li?na karta. Pogledao je u crno-belu fotografiju na kojoj je ve?ina vlasnika tog dokumenta izgledala neprepoznatljivo.

Pred njim je bilo poznato, mla?e, mršavije lice. I poznato ime.

Margarita.

“Nemogu?e”, pomislio je glavni junak ove pri?e.

A onda je shvatio da je ružino ulje nekad davno koristila Margaritina majka: Zapamtio ga je zauvek onog dana kada je došla ispred njegove zgrade i rekla mu da više ne dolazi kod Margarite. “Moja k?erka zaslužuje nekog mnogo ozbiljnijeg, iz fine porodice, a ne iz ku?e u kojoj je otac ili na terenu ili u kafani, a majka ili u kuhinji ili u bolnici”, sve u zavisnosti od toga da li je otac došao sa terena ili iz kafane.

On je iz inata, još jednom otišao kod Margarite. I to kad je gospo?a majka otišla u operu da sluša nešto što ina?e nije shvatala, ali je volela da je mnogi vide na kulturnim dešavanjima.

Tri dana kasnije, na kraju školske godine, dobio je od oca batine koje je zapamtio za ceo život i… Nikad se nije vratio u svoj rodni kraj. Sve do tog dana.

“Ne, ova žena je prestara, to nije moja Margarita. Moja Margarita je bila vitka, sitna, nežna, gotovo providna”, govorio je u sebi dok je gledao u li?nu kartu krupne, stare žene koju je izdžepario pre 20 minuta. Kafa mu se potpuno ohladila. Njen datum ro?enja poklapao se sa njegovim se?anjem na prvi poljubac koji je dobio od Margarite za mali ro?endanski poklon: sladoled umo?en u crnu ?okoladu, posut lešnicima. “Ne mogu da verujem. Ipak je to nemogu?e”, ponavljao je sebi.

Njen nov?anik spavao je netaknut u njegovoj akt-tašni. Iz njega je izvadio samo li?nu kartu. I jednu crno-belu fotografiju.

***

Sutradan nije obukao odelo. U tašnu nije stavio novine od prethodnog dana. Na glavu nije stavio šešir. Samo je preko džempera obukao jesenju jaknu i u starim cipelama krenuo na ulicu. U unutrašnjem džepu jakne nalazio se Margaritin nov?anik. U njemu sav novac. I dokumenta. I crno-bela fotografija. Njega i nje u školskom dvorištu, naslonjenih jedno na drugo, zagrljenih i nasmejanih.

U autobusu kojim se vozio do Margarite nije bilo gužve. “Kako bih se dosa?ivao da sam krenuo da radim”, rekao je sam sebi dok je posmatrao kako iz autobusa više ljudi izlazi, nego što u autobus ulazi.

Pri tom, vozili su se isklju?ivo “opreznjaci”: Oni koji su svoje moderne (ali i sasvim obi?ne) torbe privla?ili do sebe i štitili ih na grudima ?itavom rukom savijenom u laktu, ?vrsto drže?i palcem kaiš, da eventualni napasnik ne bi mogao da im otme dragocenosti.

S njima su mogli da se nose tek pojedini “omladinci”, nova generacija džeparoša, koja nije bila toliko oprezna i vešta kao on: Više su išli na silu, otimali ?itave torbe, koje su u trku, tokom bekstva, bacali nakon što bi “izbunarili” nov?anik.

On je ipak bio prestar i nije imao nikakve šanse protiv opreznjaka: Neki su bili i mla?i i zna?ajno ja?i od njega.

A i današnje devojke: Sve ?eš?e su završavale razne kurseve samoodbrane, ili su bile majstori borila?kih veština, an?eoskog, savršeno našminkanog lica.

Izašao je iz autobusa po se?anju, ne prepoznaju?i svoj nekadašnji kraj: Svašta se tu izgradilo. U nekada ?isto radni?kom naselju sada su dominirale moderne dvospratnice sa visokim ogradama i podzemnim garažama, luksuzne, ogra?ene i obezbe?ene vile. Jedva je našao zgradu ispred koje je nekad davno ?ekao Margaritu.

Ušao je u njen ulaz, preska?u?i po dva stepenika popeo se na drugi sprat i pozvonio na njena vrata. Iz stana se ?ulo “momenat”, a onda je nastupilo predugih nekoliko sekundi ?ekanja.

“Izvolite”, rekla je kroz odškrinuta, ali zaklju?ana vrata.

“Oprostite, gospo?o, ne znam da li me prepoznajete, ali…”

“Gospo?ice, moli?u lepo. Gospo?ice”, podvukla je i podigla ponosno bradu.

“Oprostite. Gospo?ice… Ne znam da li me prepoznajete: Ju?e smo se vozili istim prevozom…”

“Vi i ja? Da li ste sigurni gospodine?”

Nije ga zapamtila. Nije ga ni prepoznala. Odsutna kao i velika ve?ina žitelja glavnog grada, zalu?enih za poslom, optere?enih krizom. Dobro po njega. Njegov lik se istopio u njenom se?anju. Ili se toliko izmenio da ga nije zadržala povezanog sa crno-belom slikom.

“Da. Sišli ste u centru, kod spomenika…”

“Dobro i?”

“Ja sam se zadržao na trafici i kada sam se okrenuo, video sam vaš nov?anik na zemlji…”

“Moj nov?anik, gospodine? Mora da ste pogrešili: moj nov?anik je ovde, u…”, govorila je kroz još uvek pritvorena vrata, obezbe?ena lancem i rezom.”Oh, bože, nema ga!”

“Ne brinite: Ovde je, kod mene… Mogu li da u?em?”

Bila je zbunjena. Uplašena. Držao je nov?anik pred njenim o?ima i osmehivao se. Nevino. Iskreno. Popustila je. Ušao je u njen stan. Prvi put posle toliko godina.

Dnevni boravak gotovo da se nije promenio. Samo što u njemu nije bilo majke ni oca. I što je crno-belu grdosiju marke “Ambasador”, napravljene u lokalnoj elektronskoj industriji, zamenio ultratanki kolor televizor nepoznatog proizvo?a?a. Sve ostalo kao da je bilo zarobljeno u vremenu.

“Sedite”, rekla mu je zbunjeno.

“Hvala… Vaš nov?anik”, rekao je i pružio ga Margariti. “Nemojte zameriti, morao sam da ga pregledam, ali molim, pogledajte, sve je tu: Prebrojte novac…”

“Nema potrebe”, odgovorila je i brižno potražila crno-belu sliku. “Pare su nebitne. Njih ?ovek zaradi. I dokumenta. Njih izvadi. Ali, ovoga… Ovoga više nema…”, rekla je tužno dok je milovala sliku na kojoj je on bio naslonjen na nju. Ili ona na njega. Nevažno.

Uzdrhtao je. “Kako me ne prepoznaje? Da li je mogu?e da sam se toliko promenio?”

“Margarita, ja sam…”, rekao je drhtavim glasom.

“Recite gospodine?”, odgovorila je, dok joj se u uglu nekada prelepog oka pojavila suza.

“Hteo sam da vas pitam, to je neko drag? Brat? Muž?”, upitao je žele?i žarko da ona, usred odgovora podigne o?i ka njemu i prepozna ga.

“Ne. Moja prva ljubav. Jedini muškarac s kojim sam ikad bila”, odgovorila je. “Nestao je kada smo završili tre?i razred srednje škole… Njegov otac nije hteo da pri?a sa mnom kad sam otišla da ga potražim. Brinula sam se. Nikad mi se nije javio. Majka mi je rekla da je poginuo negde na moru… Ubrzo mu je i otac umro. A njegova majka je otišla kod svoje sestre u inostranstvo. I ni ona se nije javila.”

Pogledala ga je. I ništa. Nije ga prepoznala. Ni njegov mladež koji se video i na fotografiji. Ni njegovu boju o?iju u koju se toliko puta klela i govorila da se baš u njegove o?i zaljubila, ni u njegove tanke ruke i duga?ke prste… Ništa.

Srce mu je krvarilo. Nije mogao da udahne. A nije znao ni šta bi joj rekao. Ni da li bi mogao da joj kaže. Ipak, Margarita više nije bila ni nalik njegovoj Margariti koja je bila sakrivena u njegovom pam?enju. Pred njim je bila neka druga Margarita. Žena koju nikad ne bi prepoznao. Žena koju bi bez trunke griže savesti – izdžepario u autobusu.

“Trebalo bi da krenem”, rekao je i ustao.

“Sedite, nisam vas ni sa ?im poslužila”, zbunjeno je rekla žena ?iju je daleku senku nekada davno voleo.

“Nema potrebe. Nisam ja ništa posebno u?inio. Vratio sam vam nov?anik i to je sve: Znam kako je teško izvaditi sve dokumente…”

?utali su za trenutak.

Izvadila je sav novac iz nov?anika.

“Uzmite”, rekla je jednostavno.

“Ne, gospo?o, molim vas…”

“Ne, ja molim vas. Vratili ste mi njega. To je jedino važno”, izgovorila je tiho dok mu je gurala novac u džep, istovremeno drugom rukom stežu?i njegovu sliku na grudima.”Njega ste mi vratili. Jedinog mog. Hvala vam”, ponavljala je ve? u suzama.

Izašao je brzo, silovito. Plašio se da ?e, ako ostane još koji sekund, pasti na kolena. Priznati da je nov?anik oteo, a ne pronašao. Plašio se da ?e joj dugo, predugo, objašnjavati da je baš on – njen On. Plašio se da ?e i on zaplakati što su ostavili jedno drugo. Što je postao ološ. Što je ostala sama. Što je ostarila kako nije trebalo…

Na vratima zgrade sudario se sa devojkom.

“Izvinite, molim vas”, govorio je dok je desnom rukom sklanjao njen nov?anik u veliki duboki džep svoje jakne.

“Nema veze i ja sam se zamislila”, odgovorila je.

Tek kada je, posle pola sata vožnje, izašao iz autobusa shvatio je da je devojka imala neobi?nu boju o?iju. Njegovu. I mladež. Tamo gde i on.

***

Glavni junak ove pri?e bio je lopov. I to od one najgore vrste: Bio je džeparoš…