MARE MAGARE

PIŠE: Bojan BRUKNER

Štala je delovala kao na silu sklopljena slagalica od sivog, neravnog kamenja koje je zajedno držala jedino zemljina teža i njihova sopstvena nemo? da se pomere i pobegnu iz te ružne gužve. Limeni krov bio je ba?en preko kamenja samo kao privremeno rešenje i ?ekaju?i da ta privremenost pro?e, zapravo je samo ?ekao da se uruši. Na ulazu, umesto kapije stajalo je tek nekoliko dasaka ovlaš zakucanih jedna za drugu.

Lako je bilo u?i.

Drveni rahiti?ni stubovi pobodeni u zemljani pod, niske ogradice koje su samo simboli?no razdvajajale boksove, ustajali miris izmeta i trulog sena i neprestano zujanje insekata; to je ?inilo unutrašnjost štale koja je u svojoj utrobi sa teskobom varila svog jedinog preostalog stanara – Mareta.

Mare je bio relativno mlad magarac, mada se to na njemu nije prime?ivalo. Težak rad i laki obroci u?inili su svoje i on se vremenom uklopio u svoj dom, pa je i sam ve? delovao kao nešto što svakog ?asa može da se sruši. Siv i prljav poput štale u kojoj je obitavao, jedino što ga je izdvajalo od okruženja bile su belo uokvirene o?i i bela spuštena njuška.

Zvuk prvog petla Mare je do?ekao nešto uzdignutije glave i bistrijeg pogleda no ina?e. Ovaj neskriveni entuzijazam zna?io je da u pitanju nije bio sasvim obi?an dan. Bila je nedelja, dakako, ali ne ona lenja i usamljena koja ga je nemilosrdno i uvek iznova nagra?ivala ?amotinjom magare?eg života, ve? ona posebna koja osvane jednom u ?etiri godine i podseti ga da život svako, pa ?ak i on, drži u svojim kopitama.

Naime, Mare je danas birao.

To, naravno, nije bilo u potpunosti ta?no, jer da je on mogao išta da bira on bi po vasceli dan naskakao na divlje magarice po dolovima i u kratkim pauzama brstio detelinu, ali kako univerzum nije mnogo mario za to šta Mare želi, izbor koji je danas trebalo napraviti bio je nešto ograni?eniji, ali ne i manje važan.

Danas je Mare birao svog gazdu.

Da je mogao, Mare bi izabrao Maru, staricu iz obližnjeg sela koja je pristojno hranila svoje životinje, gotovo ih nikad nije tukla, a me?u živinom se kokodakalo da neke od njih zapravo i voli, pa im nekim danima kada joj se krstobolja umiri ili nai?e crveno slovo, ?ak i tepa dok im drhtavom rukom uzima topla, tek položena jaja.

Univerzum je i po tom pitanju bio krajnje nezainteresovan, pa je Maretov izbor spao na dva slova, odnosno na starog ili novog gazdu.

Doduše, novi gazda nekada je bio stari, a stari bio je nekada novi, i sve to bilo je krajnje zbunjuju?e ako bi ko uzeo baš da razmišlja o tome, ali magare?a priroda ionako nije bila sklona takvim peripetijama, pa je Mare jutro do?ekao obuzet mnogo važnijom dilemom – šta ?e danas da jede?

Bilo je to logi?no pitanje.

Jer doru?ak je, barem u ovom slu?aju, zaista bio najvažniji obrok dana.

PONUDE

U štalu je prvo ušao stari gazda. Bio je naro?ito nasmejan, a kako se on gotovo nikada nije smejao, ?inio je to prili?no nespretno. Ve?ito razbarušena kosa bila mu je blago za?ešljana u stranu, ?ekinje na bradi izbrijane, a ?izme ?iste, i uopšte delovao je kao ?ovek koji se nakon dugog smucanja i tulumarenja najzad uputio u crkvu – i dalje mamuran, ali nekako sve?ano oran. U rukama je držao platnenu vre?u i po na?inu na koji je nosio, Mare je zaklju?io da je teška.

Mare, ina?e, nije voleo teške vre?e, jer bi one obi?no završavale na njegovim le?ima,  ali za ovu je znao da je namenjena njegovom trbuhu. Izvanredna je magare?a promo?urnost kad su vre?e u pitanju.

Stari gazda prišao je Maretovom boksu i oka?io vre?u o drveni stub, a pred njim se, kao provi?enje, ukazao njen sadržaj. Narandžaste i od zemlje oprane šargarepe zasijale su i obasjale štalu kao zalazak sunca na Santoriniju – najlepši na svetu, kažu magarci sa tog ostrva. Gazda mu je tihim glasom pri?ao nešto o doma?em poreklu šargarepe, koliko sopstevnog truda i znoja je uložio da izrastu tako velike i so?ne, i kako ?e ih svako jutro donositi ovako sveže, ali Mare je nemirnim ušima terao sve te isprazne re?i od sebe kao dosadne muve i posmatrao izobilje pred sobom nesposoban da išta više razume i sluša.

Glad je lako zadovoljiti i bez mnogo pri?e.

Stari gazda bio je zadovoljan.

Pun plemenitih ose?anja izašao je iz štale razmišljaju?i kako jako miriše mo? u njoj.

Zatim je u štalu ušetao novi gazda. On štalom još uvek nije gazdovao, ali ušetao je u nju upravo zbog toga još impresivnije nego njegov prethodnik. O?ešljaniji i ?istiji, kao da se nije ni trudio da spere sa sebe prljavštinu bede koju nije posedovao niti morao da održava, ali podjednako oran da to ?ini ve? od sutra. I on je nosio vre?u. Iste zapremine, primetio je Mare rzaju?i svojom belom njuškom i sevaju?i belo oiv?enim o?ima.

Novi gazda svoju vre?u oka?io je za drugi stub Maretovog boksa. U njoj su tako?e bile šargarepe, podjednako narandžaste i velike. Štala je sijala od raskoša i delovala kao unutrašnjost lava lampe, a karotinska svetlost hranila je o?i ošamu?enog magarca. Novi gazda šaputao mu je nešto o svetu iz kog šargarepe dolaze, gde magaraci tr?e slobodno kao leptiri i svi imaju prava da se ritaju dok ih tovare teškim vre?ama, ali magarac, op?injen blaženim predose?ajem punog stomaka, više ni ušima nije pokazivao znake života.

Obilje umrtvljuje i najotpornije.

Novi gazda bio je zadovoljan.

Pun plemenitih ose?anja izašao je iz štale sa jakim mirisom mo?i što mu se primio na gunj.

ODLUKA

Sada je sve bilo na Maretu. Iz koje vre?e jesti? To je bio njegov izbor. Naizgled mala stvar, ali velike stvari su zavisile od toga.

No, magarac izme?u dve vre?e šargarepa nije se pomerao. Onako uko?en mogao je Mare bez razlike biti i voštana figura. ?ak mu je i rep stajao u vazduhu kao skamenjen.

Maretov izbor uvek je bio vrlo jednostavan. Jeo je iz one vre?e koja mu se ?inila punija i naredne ?etiri godine se?ao se tog obroka kao praznika. Ovog jutra, pak, zbilo se nešto neo?ekivano – obe vre?e su delovale podjednako pune i primamljive. Maretov instikt je zakazao i on nije mogao da izabere. Zapravo, nije mogao ni da trepne. Bio je rastrzan izme?u dve identi?ne sile, podjednako privla?ne, i pošto nije mogao da se odlu?i ni za jednu, jednostavno se ostao zarobljen u me?uprostoru. I to prili?no gladan, što je ?itavu situaciju ?inilo mu?nom.

Gazde su se nekoliko puta vra?ale u štalu, ali kako magarac nije ni okusio šargarepe, zbunjeni bi se vra?ali u dvorište i u tišini pili rakiju. Pravila su bila jasna, magarac je jedini mogao da odlu?i pobednika i njegov izbor se morao sa?ekati. U toj muci i nedoumici prote?e dan mirno ko potok, a ništa ne bi još rešeno.

Kada je no? pala na kamenu štalu i ostatak sirotinjskog gazdinstva, magarac, i dalje nepomi?an u svom boksu, shvatio je da mora nešto da u?ini, a kako nije mogao da se mi?e preostalo mu je još jedino da misli. To je bilo nešto što Mare nije ?esto praktikovao, jer su mu sopstvena mišljenja zadavala glavobolju, a tu?a pruzrokovala bol u osetljivijem delu tela; ali o?ajni?ki potezi morali su se vu?i bez obzira na posledice i Mare je krenuo da misli svojom glavom.

Ukoliko su vre?e bile identi?ne, a jesu, morala je da postoji neka druga razlika izme?u gazda koja bi mu pomogla da napravi svoj izbor. Nešto što nije imalo veze sa šargarepama i njihovim brojem. I što je Mare duže mislio, to mu je bivalo sve jasnije da prave razlike izme?u njih nema. I jedan i drugi gazda su ga tovarili koliko su mogli, tukli kada su stigli i hranili ga kada bi se setili. Prosto re?eno, tretirali su ga kao stoku. Tako je bilo od kada je znao za sebe. Te šaragrepe u vre?i, jesu ponekad ostavljale gorak ukus u ustima, ali bile su jedino što u ?itavom tom cirkusu jedan magarac može da iskam?i za sebe; a sada više ni to nije mogao.

U tom trenutku, Mare je po?eo da doživljava prosvetljenje – kao prvo, shvatio je da izbora za njega zapravo nikada nije ni bilo, a kao drugo, na sred štale je zaista krenula da blista jarka svetlost koja je postajala sve intezivnija i ve?a. Da je mogao, Mare bi zatvorio o?i, ali bukvalan kakav je bio, on zaista nije mogao ni da trepne.

I utom magarac spazi an?ela Gospodnjeg.

Mare nije bio naro?ito religiozan, ali nije bio ni naro?ito lud pa da ignoriše an?ela koji mu se ukazao u ro?enoj štali. Nažalost, svoju pažnju bestelesnom gostu nije ni?im drugim mogao da pokaže do belo oiv?enim o?ima kojima ga je o?ajno posmatrao. Sre?om, an?eo je mogao da ?ita Maretove malobrojne, ali oštre misli, pa ?ak i da opšti sa njima kada je to želeo.

„U ?emu je problem, Mare“, upitao je an?eo magarca.

„Gladan sam“, odgovorio je Mare iskreno.

„Pa što ne jedeš te šargarepe?“

„Ne znam koje da izaberem.“

„Svejedno je, Mare. Koje god da izabereš, jaha?e te naredne ?etiri godine.“

„Znam, ali u ?emu je onda poenta?“

„Poenta je da nije važno ko te jaše… do god mu se ti tvrdoglavo opireš i ne radiš šta ti se govori.“

Mare je osetio snagu te proste istine u ?itavom svom, i dalje uko?enom telu.

An?eo je nastavio svoju misao.

„Ti si magarac, Mare, prema tome ponašaj se tako.“

„Mislim da razumem, an?ele.“

„Naravno da razumeš. A sada jedi. To je za život najvažnije.“

Svetlost i an?eo nestali su u iznenadnom bljesku, a Mare se još jednom obreo u mrklom, ali poznatom mraku smrdljive štale.

Nakon nekoliko minuta, iz tog mraka se napokon za?ulo slatko mljackanje krtih šargarepa.

U ku?i kraj štale, pijane gazde pevale su seoske pesme, ?ekaju?i zoru i prve preliminarne rezultate.

FOTO: YouTube Printscreen