MARTOVSKO JUTRO

PIŠE: Svetlana FUCI? 

Sunce se ovog prvomartovskog jutra raširilo preko bledoplavog neba, caruju?i  u svojoj punini. Hodaju?i prema stanici, posmatrala sam njegove izdužene trake kako se mreškaju po izloženim prozorskim oknima, mladoj, tek iznikloj travi, raspupelom žutom granju kome nikako da zapamtim ime…

Klize?e sun?eve trake, pomislih, kao da traže što udobniji položaj za svoja krhka tela. Tamo negde, u daljini, poput kockica na vitražu, ostade mi u pogledu uhva?en odraz naviru?eg sivila, skupa sa jutarnjom dremljivom subotnjom tišinom.

Na stanici-jedna žena umornog izgleda strpljivo ?eka prevoz, prodava?ica iz trafike slaže novine u otvoreni izlog, mlad ?ovek iz gradske ?isto?e grubom metlom ?isti trotoar.

Pas, krupnih kostiju i izgladnelog tela sasma mirno stoji po strani, odsutno zagledan ispred sebe. Prišla sam – pas podiže glavu, izranjavljenu krvavim krastama, i uputi mi pogled od kog sam se namah trgla. Bezna?e, obesmišljenost, tupi stalnoprisutni bol – sve to me u trenutku preplavi, iz pse?ih o?iju.

Pomazila sam ga po njušci, iza ušiju gde mu je dlaka još bila sjajna i duga – ostao je ravnodušan. Nekoliko trenutaka kasnije, pas zakora?i na kolovoz. Tek tada sam primetila da je u pitanju ženka… Stajala je tako na sredini puta; voza?i su je obilazili, trubili, usporavali-ona se nije micala. Pokušah da je dozovem, ne bi li se sklonila sa tog rizi?nog mesta-bezuspešno. Odjednom, okrenula je glavu u suprotnom pravcu, prema uzbrdici sa koje se spuštao autobus; telo joj se napelo, ili mi se samo u?inilo, pokrenula se u jednom skoku i sa neverovatnom sigurnoš?u potr?ala pravo pod desni to?ak autobusa.

Žena na stanici vrisnu nešto poput ’’stani’’, momku koji je sa kantom  odmakao do ugla ispade metla uz glasnu psovku, naramak novina rasu se po ulici – sve sam to videla kraji?kom oka, ?ula tek deli?em sluha, memorisala skupa sa pregaženim telom psa, uplašenim voza?em autobusa koji je stajao i ponavljao ’’ušao mi je u mrtvi ugao, nisam ni video da je na putu, ušao mi je u mrtvi ugao’’ …

Preneražena, imala sam samo jednu misao u glavi: zar je mogu?e da u ovoj zemlji i psi izvršavaju samoubistva? Ko zna koliko je zala ta mršava, besku?na ku?ka pretrpela od ljudi…

Naišao je autobus. Ušla sam, sela na prednje sedište i zatvorila o?i. ?uh iz zvu?nika Naxi radio i tekst pesme ’’Dobro ti jutro želim ja’’ od Crvene jabuke. Život je nastavio svoj odavno zapisan korak, kao da se baš ništa dogodilo nije. Svim ?ulima poželeh samo jedan ?vrst, onjeginovski zagrljaj.