MINUT ZA SMRT

PIŠE: Svetlana FUCI? 

Ako stigne gospodar ?or?ije
Te zate?e tebe na Moravi
Da ti imaš krila sokolova
Ne bi perje iznijelo mesa,
Biježa?eš no pobe?i ne?eš
Brani?eš se odbranit ne mož
Moli?eš se pomo?i ti ne?e…

( Boj na Deligradu)    

 

Ta no? bila je neobi?no svetla, nekako nalik zamiru?em sumraku. ?itava okolina jasno se razaznavala; gusta šuma stoletnih hrastova, sa mahovinom koja je ?vrsto obgrila korenje, mlado, tek raspupelo rastinje, i udolina, ponešto naherena, obrasla travom i pokrivena kamenjem uleglim u blato.

Vekovno, ?udno srpsko blato odolevalo je prole?noj toplini, zemlja je odbijala da ga primi, te se ono tako mreškalo pod travom, gutaju?i kamenje i korov.

Obno?, gorela je vatra, obasjavaju?i golet.

Golobradi momak ležao je sklup?an na zemlji, sa rukama pod glavom, dlanova priljubljenih, kao u molitvi. Tišina se spustila na zbeg poput koprene. Udaljeni glasovi šume nisu remetili spavanje ljudi koji su svuda unaokolo ležali na travi. Blagi povetarac nosio je miris nagorelih panjeva, krznenih kožuha, i uštavljenje kože njihove, mahom, pocepane obu?e.

Plutao je i teški, opojni zadah usirene krvi, pomešane sa blatom, na mestu gde je predhodnog dana zaklano jagnje.

No? je sasvim lagano uzmicala. Kao da ga je prvi, bojažljivi zrak sunca zagolicao, momak se prenu iz sna i sko?i na noge. Pohita da prodžara vatru, i, shvativši da mu nedostaje drva, uputi se put šume, nose?i sekiru. I, kao i dotad, svakog jutra od kako se zbeg ulogorio u toj udolini, na obodu šume susrete se sa Kara?or?em, koga su ljudi kradomice zvali i Crnim ?or?ijem. On je no?i vazda provodio udaljen od zbega, osamljen me?u stablima, nalikuju?i vuku samotnjaku.

Momak zastade, sma?e šubaru ispod koje se pomoli slepljena kosa, ispravi ple?a i glasno pozdravi:

– Pomoz’ Bog Vožde!

– Bog pomogao juna?e!- otpozdravi Kara?or?e i ne gledaju?i.

Krupnim koracima prešao je put do ognjišta, seo na tronožac, odmotao duvankesu i po?eo savijati cigaru. Ubrzo se oblak oporog, duvanskog dima nadvio nad njim, poput izmaglice.

Jedan za drugim podizali su se družnici i polazili svaki za svojim poslom. Vožda niko ništa ne upita; svikli ljudi na njegovu preku narav i oštar jezik, te su mu se obra?ali samo po potrebi. Strahopoštovanje je bilo osetno, iako su se svi do jednog kleli u njegovu pravi?nost i junaštvo.

Znalo se da ga kad sa usamljenog konaka me?u njih do?e, ne treba ga nuditi ni hranom ni rakijom, dok sam ne zaište.

Vožda niko ništa ne upita;
svikli ljudi na njegovu preku narav i oštar jezik,
te su mu se obra?ali samo po potrebi.
Strahopoštovanje je bilo osetno,
iako su se svi do jednog kleli u njegovu
pravi?nost i junaštvo.

Jutro je odmicalo, i ?inilo se da ni po ?emu nije druga?ije od dotadašnjih jutara ranog prole?a. Seljak zadužen za ishranu zbega ve? je podelio po par?e tvrde proje i komad žilave, masne slanine. Ljudi su, po navici, ?u?ali u grupicama i predano žvakali, paze?i da ni mrva ne padne na zemlju.

Iznenada, za?ula se udaljena prepirka u dva glasa, od kojih je jedan pripadao ženi.

Voždu se približio krupan, mrgodan muškarac, naoružan kuburama. Besno sma?e šubaru sa ?ela i pozdravi grubim glasom:

– Pomoz’ Bog Vožde!

Kara?or?e se oštrim pogledom upilji u njega, otpozdravljaju?i. U taj ?as iz ?oveka prosu se bujica re?i:

– Ovde je, Vožde, neka žena, dole iz sela, iz Staniši?a ku?e. Kaže, ne?e živa iza?i bez da tebe vidi i zbori ti ono zbog ?ega je došla. Pri?a, ?avo joj sre?u poneo, k’o i sve žene. Sve sam probao ne bi li je oterao- i kuburom pretio, i vucima i turcima, i? ne vredi, uporna je k’o bivolica…

– Dosta! Dovedi je!

Ljudina se okrete i mahnu rukom u pravcu puta gde je stajala seljanka neodre?enih godina. Odevena u dugu ?ojanu suknju, lanenu košulju i stari kaftan, glave povezane maramom ?iji su krajevi ?vrsto stajali uvezani pod bradom, ?ekala je.

Na poziv stražara pri?e ognjištu, saže se i dohvati Voždovu desnicu, poljubi je i izre?e pozdrav promuklim glasom, i dalje oborene glave.

– Dobro je, ženo! Govori! Što si došla, kakva te muka poslala nama, u zbeg?

– Veliki Vožde, diko srpska, ti si junak nad junacima, svima nam je znano šta ?iniš za naš porobljeni, napa?eni živalj, i me?’ decom se pripovedaju pri?e o tvojoj hrabrosti i pravednosti… Ja sam žena neuka, majka sam ?etvero ?eljadi, bez muške glave ih podižem, crna udovica, i samo dobri Bog zna kako mi je… Praštaj na drskosti, no morala sam do?i i upitati te – ako moramo zulum da trpimo od Turaka, ama, zar i od naših moramo?

– Kakav zulum, ženo, šta to govoriš?

– Zulum, zulum Vožde, ili svetogr?e, neka mi Bog prosti na toj re?i, ali, majka sam… Dete mi je obeš?a?eno, Vožde! K?er, petnaest joj je leta, tek što se zadevoji… Na?oh je jutros u vajatu, leži na slami, krv je oblila… Sirotica, na o?i obnevidela, vrti glavom tamo amo, i cvili k’o pas, ni?e suza nema…

Kara?or?e sko?i, ruka mu polete ka kuburi za pojasom; lice mu se namah izobli?i i posive. Desna mu obrva nemirno zaigra nad okom.

– Šta re?e, ženo? Ko je to u?inio? Ime! Govori ime, preseš?e mu danas maj?ino mleko što ga je igda posisao! Kažeš da Tur?in nije! Ko je, onda?

Žena se ispravi, kao da je Voždov bes i njoj dao snagu. Pogleda ga u o?i i stisnutih usana izre?e:

– Tvoj brat. Videle ga komšije gde zorom izlazi iz vajata i svezuje u?kur na ?akširama. Došao i otišao na konju, ne kriju?i se, k’o, Bože me prosti, vezir da je… Tvoj brat, Vožde, Marinko!

Trenutak – dva Vožd je stajao nepomi?no, raširenih nogu, s desnicom stegnutom oko kubure, obrva sastavljenih nad tamnim o?ima koje su li?ile na uske proreze. Potom se naglo okrete i krupnim koracima po?e ka mestu gde su stajali svezani konji.  Nožem prese?e uže izme?u dorata i hrasta, te se jednim trzajem tela na?e u sedlu. Uz oštro pucanje bi?a pojuri kraj za?u?enih družnika. Odmah za njim, na konje sko?iše još dvojica, Voždov kum i pobratim; njegove verne senke.

Dolina utonu u neprirodan muk. Samo je odjek konjskih kopita svedo?io da se, nešto, ipak dogodilo.

Šipražje i gole njive ostajale su za njima. Kara?or?e je jahao uspravan u sedlu, ponešto uko?en, a opet, potpuno uskla?en sa galopom dorata. Lice mu je odavalo ?udnu mešavinu besa i hladne odlu?nosti.

Nakon višeminutnog, besomu?nog galopa, Vožd stiže u svoje selo. Iz niskih, kamenom opasanih ku?a viorio se dim; seljani su ve? gazili putem teraju?i ono malo stoke na retku ispašu.

Voždova ku?a ni po ?emu nije se razlikovala od ostalih. Stajala je naslonjena na vajat, li?e?i na podštapljenog starca.

Trenutak pre no što ?e Kara?or?e ujahati u dvorište, starica pred bunarom ispusti iz ruke kantu koja glasno za?angrlja po zidovima bunara, i uz tresak bu?nu na dno.  Stiže još da se okrene ka kapiji.

Vožd sko?i sa konja, i u par koraka do?e do ku?e, ni pogled ne uputivši majci.

Dotad se po malom selu proneo glas o njegovom dolasku, te se dvorište stalo puniti ljudima željnih da ga vide, dotaknu, i ?uju kakvu novu vest o borbi sa Turcima. Niko ni slutio nije šta ?e se desiti…

Nedugo po ulasku u ku?u, na vratima se pojavi Marinkov lik;  u razdrljenoj, neupasanoj košulji i ?akširama koje je u hodu vezivao, u opancima nazutim na bosa stopala, ?upav i pospan. Žmirkao je, za?u?en, na jutarnjem suncu, gledaju?i okupljen narod.

Iza njega išao je Vožd, lica poput skamenjene maske, sa uperenom kuburom u bratova le?a.

Kada je Marinko svezao u?kur na ?akširama, Vožd ga obi?e i stade pred njega.

?udnu su sliku ?inila dva brata! Obojica jaki, stameni, širokih ple?a i guste, crne kose na mrkim licem; sli?ni, a ipak, toliko razli?iti…

– Jesi li, brate, pred zoru išao po okolnim selima hara? u ?asti devoja?koj da pokupiš? Govori! Jesi li bio u Staniši?a ku?i i k?er mu, mrtvom, obeš?astio? – prosu se dvorištem Voždov glas.

Marinko ga pogleda, po?uta trenutak, a onda mu brk zaigra, kao usled podsmešljivog osmeha.

– Jesam, brate. Jesam. Ili treba da kažem – jesam, veliki Vožde? Jesam. Kad mogu Turci mogu i Srbi… Begenisao sam je odavno, a da znaš, nije se baš puno ni otimala…

Desna obrva na Voždovom licu ja?e zaigra.

– E, brate, zadnja ti je bila! Ne?e Srbi, dok je u mene života, srpsko seme zatirati i ognjišta poganiti! Za tebe je kubura milost! Prika?i ga, Duki?u mi vjerni! Daj vrengiju!

Marinkovo telo namah se ?itavo zgr?i,
od ramena do bosih stopala;
opanci zadrhtaše i spadoše
– jedan se otkotrlja i ostade u blatu.
O?i mu se širom otvoriše,
u njima bljesnu izraz neverice

Za ?as se u rukama Voždovog kuma, Alekse Duki?a, stvori vrengija, taman kao da ju je oko pojasa nosio.

Vožd na?ini om?u, ?inilo se, tek jednim pokretom; drugim je odlu?no nama?e bratu oko vrata.

Ispod krova na dovratku, stajao je veliki klin, kao stopljen sa ku?om. Vožd omota vrengiju nekoliko puta o klin, proveri ja?inu, pokretom ruke pozva kuma da mu pomogne, te se saže, obuhvati brata oko butina i podiže ga, sasvim lako. Duki? se izmaknu. Kratko vezana vrengija za tren se priljubi uz Marinkovo grlo.

Vožd postaja tako, drže?i brata u vazduhu, nekoliko dugih sekundi; potom naglo raširi ruke i odma?e se.

Marinkovo telo namah se ?itavo zgr?i, od ramena do bosih stopala; opanci zadrhtaše i spadoše – jedan se otkotrlja i ostade u blatu. O?i mu se širom otvoriše, u njima bljesnu izraz neverice. Jezik se provu?e kroz otvorena usta; tanak mlaz pljuva?ke cedio se niz bradu i ostavljao trag na izgužvanoj košulji.

?inilo se, sve potraja tek minut… Minut otkinut od ve?nosti.

Vožd je stajao raširenih nogu, kao ukopan u blatnjavu stazu pred ku?om, pogleda uperenog u telo koje se lelujalo izme?u direka i praga; ?as ulevo, ramenom u ku?u, ?as desno, naherenom glavom napolje. U to se niz nogavicu obešenog tela stala širiti mokra mrlja – Vožd to primeti, izgovori nešto kroz stisnute zube i pljunu na stranu.

Potom se okrete, pro?e kroz okupljeni narod što se pred njim u tišini izmicao, sko?i na konja i odjuri putem.

Na dovratku rodne ku?e ostalo je da se klati Marinkovo telo.

I negde, izme?u vajata i jedinog prozora, sitna starica u crnom, sa zgr?enom pesnicom u ustima.