MIRSAD TUKA – GLUMAC KOG SU SVI VOLELI

PIŠE: Aleksandar Bećić 

U danu kad se beogradska kinematografska industrija opraštala od Srđana Koljevića, rođenog Sarajlije, beogradskog đaka, scenariste i reditelja u Jugoslovenskoj kinoteci, u Sarajevu je iznenada osvanula vest: umro je Mirsad Tuka.  

Iskreno, teško mi je bilo. Ne samo što sam Mirsada poznavao lično (igrao je sa mojim pokojnim ocem u mnogim pozorišnim predstavama), nego i zato što sam u trenutku kada sam pročitao naslov shvatio zbog čega nije došao na promociju mog romana u Sarajevu (“Izvini prijatelju, neki drugi put, ako Bog da”, napisao je). Pomislio sam “mrzim 11. jul”. Minut kasnije sam shvatio još jednu poraznu činjenicu: Mirsad je sa ovog sveta otišao istog dana kada i Žan Marolt, divan čovek i glumac, umetnik koji je voleo ljude.

Tuka je bio Tuzlak koji je glumački zanat počeo u tamošnjem dramskom studiju, usavršio na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti. Glumio je u sarajevskom Kamernom teatru 55 i Narodnom pozorištu. Volela ga je scena, kamera, filmsko platno, mali ekrani. Ljudi su ga zavoleli nakon filma Praznik u Sarajevu.

Glumio je i u Srbiji, i u Bosni i Hercegovini, i Hrvatskoj. I svuda je bio dobrodošao: zato što je bio jednostavan. Zato što se nije ponašao kao zvezda, a bio je zvezda, barem na ovim našim prostorima. Zato što je voleo svoj posao i to pokazivao na svakom mestu, u svakom trenutku.

Borio se, baš kao i Srđan, uporno, tiho i sa osmehom na licu. I uspevao je da pobedi u mnogim bitkama. Rat protiv bolesti na kraju je izgubio.

Mirsada Tuku danas su ispratili na poslednji počinak. Sahranjen je na sarajevskom groblju Bare.

Mirso, napravi neku dobru predstavu sa Didom… Znate to vas dvojica… Još kad uključite Žana i Suleta… Biće to hit negde gore.