MORTE SUBITA

Nikad nije dobro da loše vesti saznate iznenada. A loše vesti su baš takve: kriju se po uglovima naših svesti, izbegavaju da se najave, nego banu na vrata, nepozvane. 

Baš tako me je zadesila vest o smrti Dejana Tiaga Stankovi?a: pro?itao sam je u kafeu benzinske pumpe na putu Sarajevo – Beograd. Pro?itao je više puta. Jer jednostavno – nisam želeo da verujem u nju.

„Sa iskrenom tugom obaveštavamo javnost da je iznenada preminuo pisac i prevodilac Dejan Tiago Stankovi?. Datum i vreme sahrane bi?e naknadno objavljeni“.  To su bile re?i kojima je po?elo hladno, a opet bolno i teško saopštenje izdava?ke ku?e Laguna za koju je Tiago prevodio, ali i pisao.
„Spisateljski zanat nau?io sam od najboljih, prevode?i književna dela… Posebno se ponosim prevodima Saramaga, Ive Andri?a i Dragoslava Mihailovi?a. Potom sam po?eo da pišem i na srpskom i na portugalskom. Sa objavljivanjem sopstvenih dela po?eo sam kasno u životu, tek u svojim ?etrdesetima, kada sam bio siguran da imam šta da kažem. Objavio sam knjigu pripovedaka ‘Odakle sam bila, više nisam’ i roman ‘Estoril’, koji je preveden na velike svetske jezike i nagra?en u Srbiji i Velikoj Britaniji, a u Portugalu je, na šta sam osobito ponosan, ušao u školsku lektiru. ‘Zamalek’, moj drugi roman, plod je mojih višemese?nih boravaka u Kairu tokom ?etiri godine, onoga što sam tamo doživeo i pri?a koje sam tamo ?uo“, govorio je.

Poslednju knjigu, njegovu posvetu Lisabonu, „Odakle sam bila, više nisam“ objavio je za Lagunu pre par meseci.

„To je pri?a o mom odnosu sa gradom u kojem živim i koji volim iz sto razloga, ali pre svega jer je lep. A slab sam na lepotu. Likovi jesu Lisabonci, ali su skoro svi do?oši. Tako je ispalo, ali to je valjda što svako piše o sebi i svom svetu, a ljudi koji su presa?eni iz jedne kulture u drugu su moj svet“, pri?ao je Stankovi?.

Bio je laureat nagrade „Branko ?opi?“, a njegova dela bila su u užem izboru za NIN-ovu nagradu, priznanja „Isidora Sekuli?“, „Dušan Vasiljev“…