MUDROST

PIŠE: Nenad MILENKOVI? – PANI?

?uvamo se. Po celom igralištu. Šutiramo gumenu loptu, vozimo trotinete, svako svoj, pa onda od onog drugog – jer nam je tu? uvek malo uzbudljiviji – tr?imo po poligonu, tribinama i visimo na šipkama sprava za vežbanje.

Vasilije je ‘Alfa’. Prvo, došao je sam i to je ono, strašno cool jer mu niko ne može da kaže šta sme, a šta ne sme. Drugo, on prakti?no živi u školskom, što se odmah vidi. Penje se ve? i samo uz pomo? ruku i nema konstrukcije koju nije osvojio u želji da demonstrira svoju sedmogodišnju superiornost i tako udari ?ežnju dvojici mla?ih ro?aka. Ovi ga slepo prate u novotkrivenom božanstvu gvož?a i asfalta.

Beba se valja po centru fudbalskog terena u borbi sa pospanoš?u.Sise nigde u blizini pa je nekako izgubljena i zamišljena.Uzima kredu i odjednom odlazi do kornera da tamo crta.

Sestra ih poslovi?no ?uva i u starmaloj strogo?i nadgleda, i prijavljuje po li?noj proceni. Malo je Vasilije nervira jer je, kao novopridošli i sa svojim parkur sposobnostima pentranja odvukao plebs na svoju stranu za nevi?eno kratko vreme. To je i nervira – to mužja?ko, skoro mehani?ko uspostavljanje autoriteta, pa s’vremena na vreme, ostavlja mene i bebu kako bi izbliza imala bolju kontrolu nad namla?im(njenim ro?enim bratom) u ekipi. Brine za njega, i ima nazore. Ubita?na kombinacija. Osim toga, to joj je sigurno tle, nema iznena?enja, dakle odatle se može po?eti sa tihom, kumulativnom dominacijom. Pri?a mi isprovocirana de?aštvom o svojim neonatalnim ljubavnim jadima.
O tome kako je ona njemu poslala pismo preko drugarice pošto, iako se vole, oni ne pri?aju.

“I uopšte, devoj?ice ne pri?aju sa de?acima jer su nepodnošljivi.”

“Samo…On je bio tako nesnalažljiv kad smo bili na Zlatiboru i stalno mi je tražio da: mu pomognem oko obuvanja ?izama, da navu?e skafander, da mu pomognem oko ru?ka… Onda je ?itavu no? bio tužan za mamom. Možeš li da veruješ!? I niko nije spavao zbog njega! A onda me je pitao ho?u li da ga uspavam? Zamisli!?”

Zamišljam. Veoma živo.

– I ti si na sve to pristala?

– Na šta?

– Pa na sve to što je tražio od tebe?

– Morala sam.Bio je tako nespretan i stalno je tražio da mu neko nešto uradi umesto mame!

– Kao da si mu ti majka – ne mogu da ne pitam empati?no, sugestivno. Kao bra?ni savetnik.

Stid me je pomalo. Ali, pri?a je tek po?ela. Ko da odoli..

– Pa da – kaže uz gest odrasle.Maše opuštenom ša?icom u kojoj bi svake sekunde mogla da se stvori šoljica kafe ili ?aja. Nisam verovala da me toliko voli!!

– Ali ne mora da zna?i da te voli.Možda mu samo trebaš umesto mame?- jedva se suzdržavam da se ne zacenim.
(Širina prostora me tako?e tera na to, baš kao i mogu?nost eha zgrada nasuprot školi, zidanih od siporeksa, koje zvone kao muzi?ke kutije. Znam to jer sam slušao buku i odatle. Neprocenjivo.)

– Ali on mi je to rekao! Na ?asu. U stvari, rekao je mojoj najboljoj drugarici i ona mi je, normalno, odmah rekla, a rekao joj je da mi ne kaže. Dal’je mogu?e!?

– Vi’š da je mogu?e… U ljubavi je sve mogu?e.

– A On(misli na drugog u ljubavnoj dilemi)… On je baš super, samo sam ga videla da ?a?ka nos, a to je nešto što je prosto nevaspitano i….

– I ti ne možeš da pre?eš preko toga?

– Kako to misliš, da pre?em!?

– Paaaa…smeta ti to kod njega?

– Pa normalno da mi smeta! Slušaš li uopšte šta ti pri?am!?

– Slušam, veoma pažljivo i baš mi je lepa ta tvoja sag….pri?a.I šta si uradila?

– Rekla sam mu da ne mogu da mu budem devojka jer ?a?ka nos.

– I zato si odabrala Njega(prvog u ljubavnoj dilemi)?

– Ne, nego zato što mi je on prvi rekao da me voli.

– Ali ti je ipak žao Njega (onog što ?a?ka nos)?

– Pa ne znam. On je nekako malomalomaalooo, za mrvicu druželjubiviji.I mnogo dobro igra fudbal.Plus, njegova mama i moja se poznaju.

– A koji ti je lepši?

– Pa ne znam. On (prvi, nesnalažljivi, bez mame…) kad me pogleda, pune mu o?i suza. Možeš li da veruješ?

– Ne mogu.

– A i finiji je, sav je miran i ljubazan, a deca treba da se ponašaju pristojno kada odu u goste.

– A on (fudbaler), kakav je on? Traži li nešto od tebe, da li ti se obra?a?

– Ne. Samo ?uti i gleda.

– A jel’ mogu da ti dam jedan savet: Da ti njemu kažeš da bi mu možda i bila devojka ako bi prestao da ?a?ka nos?Tako mu pružaš šansu da se popravi, a posle toga te ništa ne spre?ava da mu budeš devojka.

– Razmišljala sam o tome, pravo da ti kažem.

– Jer, kol’ko se se?am, nijednom nisi rekla za Njega(Edipa) da si mu devojka, ve? samo da te voli i kako su mu pune o?i suza kada te vidi?

– Pa da. Nisam!- odgovara u Eureci.

– Ali ipak nekako brineš za njega?

– Pa šta drugo? On samo mene zove kada ima problem…- kaže pomalo umorno ali i setno.

– Ne znam zaista.To je žeš?a dilema.

– Žeš?a šta?

– Dilema. Kada ne možeš da se odlu?iš izme?u sladoleda, boje lopte, koji bi ranac želela za predškolsko, da li ti se više svi?a Bratz ili Frozen majica i tako dalje. Shvataš? Kada se dvoumiš.

– Ali ja nemam to, tu… dilemu. To je kao neka temperatura ili prehlada…

– Siguran sam da nemaš. Ipak te ne?u pitati ništa dalje.

– Da znaš, nekada te (izgovara moje ime) ništa ne razumem!!

– Ne moraš uvek da me razumeš. Bitno je da pri?amo. Dug je dan, pa ?emo se razumeti. Nekada. Siguran sam da taj fudbaler ima širok hod i da se gega pomalo, da ima belu jednobojnu majicu broj ve?u, svileni plavi šorts u koji može da stane još po jedna butina, ?vornovata kolena deblja od miši?a, duboke sme?e o?i i strpljenje za ‘zaustavno vreme’.
Zaista ne znam, šta to zna?i- zaustavno vreme?