NA KRAJU (odlomak iz romana Srećan čovek Peđe Ristića)

Kada ostane sam, naj?eš?e u ranu zoru budan, poluzatvorenih o?iju razmišlja i traži mir sa sobom, sa bogom, sa uspomenama… E moj Alfi! kaže sam sebi. Gde si sve bio, šta si sve progurao… Nije ti bio loš ovaj život, nemaš za?im da žališ, ali – da se ne lažemo – moglo bi sigurno sve još jedan put!

Nasmejao se naglas sam u sobi. A da li bi nešto radio druga?ije, kad bi mogao ponovo? Koje odluke bi sada menjao? Nije bio siguran šta bi razli?ito uradio. Sve si izdržao, svakojakog dobra na?inio, bogatsto stvorio a da ?ast nisi ukaljao! Bogami, ja ništa ne bih menjao, ipak sam ja zadovoljan! Dugi sati u samo?i u udobnoj sobi stara?kog doma dali su mu vremena da prevrti sve filmove uspomena, da se seti – pošto ga je memorija, do kraja, sjajno služila – svega šta je postigao, da proveri i potvrdi sve vrednosti kojima se u životu vodio.

Što ti je krug sudbine… sre?ivao je kockice se?anja, Od Germana sam najviše propatio, sve su mi pobili i u logorima me držali a na kraju, kad su me i Jugoslavija i Izrael izneverili, opet sam kod Germana najviše i prosperirao… Setio se ljubavi prema Gerti, svoje vernosti i svojih nevernosti, Raike – biologa iz Yagura i drugih bezna?ajnih avantura sa službenih putovanja, podsetio se redom svih prijatelja Makedonaca i Cigana iz mladosti, partijskih drugova i buržuja iz Beograda, muzi?ara i ?uvara iz logora.

Dok tako sedi smiren i prebira po uspomenama, vreme polako te?e… Glad, že?, umor, bolovi… sve nekako umine i ?ovek lebdi kroz prošlost, na pre?ac mu se javljaju se?anja na prijatne doga?aje, na neprijatna iskustva… Nekad slike slede neshvatljivu logiku a ponekad su hronološki ili drugim analogijama povezane. Setio se i svojih razmišljanja o tome koliko je u životu imao sre?e – slu?ajnih uspeha ili neuspeha, onih koje ne donose sopstvene radnje –a koliko je uspevao da svoje Gordijeve ?vorove sam razreši.

A sre?a, to drugo zna?enje iste re?i, sre?a kao veselje, radost, zadovoljstvo, uspeh, blagostanje i ispunjenje – toga sam imao na pretek. Zaista sam sre?an ?ovek. Imao sam veselu iako siromašnu mladost, blage i požrtvovane roditelje i prijatelje, u?estvovao u izazovnim projektima, družio se i prijateljevo sa divnim, poštenim i kreativnim ljudima, radio na interesantnim trgovinskim i inženjerskim poslovima i bio uspešan, stvorio bogatstvo ni iz ?ega,svirao i pevao, oženio divnu ženu i stvorio predivnu decu, pomogao mnogim znanim i neznanim ljudima… Zaista, ja sam sre?an ?ovek!

Dao je sebi prolaznu ocenu. Ocenio je i da je u životu, kada je trebalo bio hrabar a kad je moralo i mudar, iskoristio je pomo? kad mu je nu?ena i pruž?o je drugima, kao što dolikuje poštenim dobronamernim ljudima. Eh, Bitola, Beograd, Osnabrik, Haifa, Be?, Tel Aviv… kad je sve to bilo… idem sada da se kona?no ponovo na?em sa mojima… vreme mi je… 90 punih! Eheej, ko bi se tome nadao? Jedan se put u?ini ?oveku prav a drugi kriv pa se ?ovek lomi, traži, bira, prosu?uje i osu?uje, sve dok na koncu ne uvidi da svaki put vodi k smrti… Samo, koji li ?e bog da me do?eka? Isus? Jehova? Onaj moj Abraham, što objedinjuje Jevreje, Muslimane i Hriš?ane – ko zna… uskoro ?u videti! I ko ?e odavde da me isprati? Kakav ?e biti moj Kadiš?

Nije imao nad ?im da se kaje a prolaznost je prihvatio sa stara?kom mudroš?u. O sumraku, u sobi stara?kog doma odzvanjalo je, uz dva-tri tiha jednostavna akorda na njegovoj gitari, bolnim i kvrgavim prstima i hrapavim, jedva ?ujnim glasom ?????, ?????, ????? ?????, ?????, ??????? ??