NAMEŠTENO TAKMIČENJE ZA KRATKU PRIČU U BEČEJU

PIŠE: Nenad BARAKOVI? BARA 

Znaš, ?ovek je dileja bez ikakve šanse za promenom. I taj gram mozga što ima u glavi ?avo mu je dao da bi ga dodatno slomio i napravio svoje privatno igralište.

Dan je bio stvoren za pobede. Predaja nikad nije bila opcija. Samo je trebalo biti sre?an, a ostalo bi došlo samo od sebe. Ipak, postojao je problem. Nisam bio sre?an. Do?epao me je bluz u svoje naru?je i nije hteo da me pusti. Govorili su da je bluz kada se dobar ?ovek loše ose?a, a ja sam dobar ?ovek. Pola ?oveka.

Atom ?oveka koji je ostao od mene, i nije se pretvorio u lažne vesti koje iz dana u dan izmišljami objavljujem na portalu.

,,ŠOKANTNO: Džoni iz Luzergada se pretvorio u laž i prestao da bude ?ovek (FOTO/VIDEO)”, eto to ?e postati udarna vest ako nastavim da se bavim tim poslom.

Festival besmislenih ideja prekinut je njenom porukom.

,,Šaljem ti link. Pogledaj konkurs za kratku pri?u. Prva nagrada je 60 000 dinara. Oderi ih. Ljubim te”, pisalo je na displeju. Dobro, lažem te. Poslednja re?enica nije pisala, ali bilo bi lepo da jeste.

Iznervirala me je. Znala je da pišem roman i da me konkursi ne zanimaju. Osim ako nisu namešteni da osvojim prvo mesto, što je u Luzergradu rekost. U nekim drugim gradovima, da, ali ovde je moral oduvek bio na prvom mestu.

,,Šta ima da konkurišem kada znam da sam najbolji?”, odgovorio sam i upalio cigaretu.

Da pošaljem pri?u, ?itav Luzergrad bi pri?ao o tome.

,,Džoni se prodao. Po?eo je da šalje svoje pri?e na konkurse. Govorio je kako njegov rad otvara o?i ljudima i tera ih na razmišljanje, a sada ho?e da zaradi lovu”, glasovi u mojoj glavi su postajali sve snažniji. Vid mi je pomutio, a srce krenulo da preska?e. Ostao sam bez daha. Pomislio sam da ?u umreti. Telo je drhtalo iz sve snage. Krenuo sam da teturam po sobi. Bilo je gotovo. Izašao sam na terasu da se oprostim od sveta.

,,Uzmi me Bože, spreman sam. Uzmi me i odnesi na oblak da sa an?elima sviram harfu. Zbogom, dobri moji i naivni ljudi. Zbogom voljeni gradu. Dao sam ti sve, a zauzvrat nisam dobio ništa. Ne, ne želim nikakve govore na sahrani. Ali ono što želim, to je da znate istinu…”, zaplakao sam i zastao na trenutak. Bilo mi je teško nastaviti govor. Ipak, ne umire se svaki dan. Udahnuo sam iz sve snage i nastavio.

,,Nisam se prodao, a pri?u nisam poslao na konkurs. Upamtite to”, zajecao sam i obrisao suze sa lica.

A onda mi je ?udna pomisao projurila kroz vijuge. Umirem ?itavih pola sata, a i dalje sam živ. Mrtav ?ovek ne govori, zar ne? Mrtvom ?oveku se ne smeju ljudi na ulici jer galami sa terase. Kada sam shvatio da sam živ, brzo sam pobegao u sobu. Šta ?e re?i svet? Nisam umro, ali sada znaju da sam lud.

,,DŽONI JE POLUDEO: Evo šta je vikao na terasi (FOTO/VIDEO)”, ve? sam video novinski naslov.

,,Uvek je bio miran i povu?en. Bio je fino vaspitan i uvek mi se javljao na ulici. Nikada ne bih pomislia da ?e…”, komšinica je davala izjavu za TV Dnevnik. Komšinica je tu?om zaslugom pokupila pet minuta slave i sada uživa. Briga nju za mene, ho?e ženama na kafi da se hvali kako je završila na televiziji u udarnom terminu.

Dobra moja i naivna komšinica. Dobri moj i naivni drugar kojem dugujem 500 evra.

500 EVRA?!

Jebem ti život, obe?ao sam da ?u ih vratiti do oktobra. Posle smrti i ludila na red je došao novi problem. Kako vratiti pare? Izašao sam na terasu i pokušao da umrem, ovaj put zapravo ali jok. Nije upalilo.

A onda mi je osmeh ozario lice. O, da. Ponudi?u glavnom u žiriju polovinu nagrade. Ako je pošten ?ovek, i ako konkurs nije samo pranje novca, prihvati?e. Tako je. Proda?u se i poslati kratku pri?u, uprkos poštenju koje nikada nije bilo upitno kod mene. To mi je u genetskom kodu, kao i svima u Luzergradu.

,,A sada, proglašenje pobednika. Prvo mesto osvaja Džoni iz Luzergrada”, ?ove?uljak u odelu je saopštio milionskoj publici. Ljudi su bili u transu. Hodao sam po crvenom tepihu i rukovao se sa prisutnima.

,,Ti si Bog. Ti najbolje pišeš.”, luda devojka je vrištala.

,,Ma nije baš tako”, pravio sam se važan, a znao sam da je luda devojka u pravu. Svi smo znali. Znao je i on.

,,Ovo je najvažniji dan za književnost u modernijoj srpskoj istoriji. Naš mladi, talentovani i marljivi novinar postao je i veliki pisac. On je budu?nost Srbije. Zbog toga jer je u ovim teškim i istorijskim vremenima hrabro stajao na braniku kulture, dok sam se ja borio za mir i stabilnost u regionu poklanjam mu najmoderniji lete?i automobil.”

Gradona?elnik Luzergada je držao govor na trgu pred 200 000 ljudi. Ne?u te lagati, bilo mi je neprijatno ali nisam mnogo mario.

,,Hajde Džoni, obrati im se, brate moj. Ljudi ho?e da te ?uju. A posle ako ho?eš mogu da ti sredim posao u državnoj firmi, samo neki papir da potpišeš”, gradona?elnik se smejao dok me je izvodio na binu. Zagrlio me je. Zapravo, više je to bio neki poluzagrljaj, ako me razumeš Postao sam zvezda zbog kratke pri?e.

,,Govor, govor, govor”, ljudi bez zuba su pravili galamu i mahali sendvi?ima.

,,Dragi moji, ovo nije samo moja pobeda. Ovo je pobeda svih vas. Nisam kao drugi pisci. Ne pišem zbog love, nego da bih vama otvorio o?i i ukazao na svetsku bol i nepravdu. Ovih 500 evra što sam zaradio da?u u humanitarne svrhe. Za izgradnju novih bolnica. Za našu decu. Za Luzergrad.”

Lagao sam kao pas, a laž je, gle ?uda, naišla na opšte oduševljenje prisutnih. Mora?u ?eš?e da lažem. Sišao sam sa bine, potpisao gradona?elniku onaj papir za posao, uzeo sendvi?  i poleteo sa novim lete?im automobilom. Tamo gde samo retki mogu odleteti i tamo gde mi je oduvek bilo mesto. Me?u zvezdama. Ništa nije moglo da zaustavi moj uspeh.

,,Džoni, ru?ak ti je na stolu”, svetsku slavu je prekinuo glas keve iz kuhinje.

,,Mama, ne prekidaj me. Radim”, odgovorio sam i do?epao se telefona.

,,Ma šta radiš? Bilo bi ti bolje da na?eš posao”, zajecala je. Nikada me nije uzimala za ozbiljno, a 40 godina živimo zajedno. Kaže da treba da se osamostalim. Ne razume da mlad ?ovek u Luzergradu može da se osamostali samo kad sahrani celu porodicu.

,,Ho?u da konkurišem, bre. Kakvu pri?u da napišem?”, poslao sam poruku.

,,Znala sam da ?eš pristati. Da bude velika pri?a. Samo velike stvari mogu da osetim.” Ne lažem, stvarno je tako pisalo.

To je to. Posta?u slavan. Otišao sam u kuhinju i udario šakom o sto.

,,Mama, daj 200 dinara. Ho?u da pošaljem kratku pri?u na konkurs i postanem poznat”, bio sam odlu?an.

Iz nov?anika je izvadila poslednjih 200 dinara i ostavila na sto. Zvezda je ro?ena.