NEK OSTANE ĆUTANJE

PIŠE: Jelena NEDELJKOVI?

“Htela bih toliko toga da ti ispri?am. Ali se bojim da me, možda ne?eš razumeti.”

“Pokušaj, znaš da sam ja uvek tu za tebe. I uvek ?u biti. ?ak i kada ne bude nikoga drugog, ja ?u biti tu.”

“Znam, ali to je isuviše duga pri?a, ne želim da kvarim ovako lepu no?. Pogledaj kako se zvezde srebre nad Dunavom. To je odsjaj naših života.”

“Vidi, eno zvezde padalice. Brzo, zamisli želju.”

“Znaš li, da su neolitski ljudi u Lepenskom viru, još u pradavna vremena verovali da je zvezda padalica želja koju nismo dovoljno želeli da se ispuni, pa se tako neispunjena, rušila sa nebesa i tonula u Dunav. Zato Dunav no?u ima srebrni, ledeni odsjaj. Zbog neostavrenih želja koje vodene struje odnose daleko od onih koji nisu dovoljno želeli.”

“Jesu li tu i tvoje želje?”

“Da. Puno mojih neostvarenih želja sada svetluca Dunavom. Zato što nisam  znala dovoljno jako da želim.”

“Šta si to želela, pa ti se nije ostvarilo?”

“Želela sam mnogo. Previše za sre?u, a ne mogu da kažem da sam ikada u životu i?ega bila željna. Osim…”

“Osim?”

“Zašto to želiš da znaš? To nije lepa pri?a.”

“Zato što ose?am da u toplini naših dlanova koji se no?as preklapaju, postoji neispunjena želja, da kažeš, da više ne ?utiš. Da to bogatstvo koje nosiš u sebi dobije izraz. Tvoj duh želi da progovori, zašto ga sputavaš? Ne ko?i taj glas koji dolazi iz dubina tvog srca, pusti ga. Ako želi da vrišti, neka se no?as njegov eho ?uje sve do Karpata.”

“Ne ide to tako. Da, htela bih ja no?as mnogo toga da kažem, da ispovedim, ali, to se ne sme dogoditi. ?utanje je ipak, zlato.”

“Ti si pesnik, ti pišeš, tvoje re?i nisu obi?ne, zašto ih poput Prometeja okivaš na ledenoj steni ?utanja? Zašto ih mu?iš? Za tvoje želje, za tvoje unutrašnje glasove, za ono što dan i no?, kipi u tvojoj glavi, to je ravno mukama Tantala u Hadu.”

“Tantal je kažnjen od bogova. Iako to jeste bila pravedna kazna, ipak nekada nije dovoljno biti ni bog, a ni Božiji sin. Sve religije na neki na?in su iste. Kažnjavaju, mu?e, dok se duša, na kolenima uvija, poput crva prese?enog na pola, u strašnim mukama.

Ne. Religija me plaši. Plaši me ono što znam, a još više ono što ne znam. Pakao, Raj, ?istilište, oganj i ma? kroz koji duša prolazi. Ne razlikuju se mnogo od svakodnevnog života. Neko prolazi kroz cvetne vrtove, neko kroz trnje, ali, niko živ nije stigao do tih zvezda koje ovako jasno svetlucaju Dunavom. Mada, ako me ve? upore?uješ, ja ponekad, sama sebi li?im na onu okrutnu, dra?ku kraljicu koja je u besu šibala more traže?i od njega da se ispovedi.

Ja, doduše šibam samo sopstvenu dušu, ali, i ona ?uti kao i more, kao što ?uti i Dunav. Eto, pitaj ga, ili pokušaj da po njemu uzdariš oštrim bi?em mržnjem, i oseti?eš ogroman gnev koji se iz njegove utrobe izliva.

Ja to znam. Videla sam i osetila tu razornu stihiju. Znaš li kakva je jeziva, samrtna tišina vladala, i kako je vazduh bio težak, i stezao srce poput lanaca, a onda se za par sati sve slilo. Od goromova koji su udarali, sjurili su svi razlju?eni potoci i brzaci, sjurio se Dunav i izvrnuo svoju utrobu, potapaju?i sve, ljude, ku?e, duše, i ?utanja.”

“Zar ni tada nisi poželela da zaurlaš? Zar si i tada mogla da ?utiš? Da trpiš tu bol? Zašto nisi podigla glas?”

Srebrni odsjaj Dunava zasvetlucao je i u uglovima njenih o?iju. Osetila je jezu koja je prožima i u trncima se spušta niz ki?mu. Gušila se. Dah joj postajao sve kra?i. On je nemo posmatrao kako se njene grudi brzo podižu i spuštaju. Uznemirio ju je. Možda ?e je to naterati da se trgne. Da vrisne, da se iz nje poput bujice o kojoj je govorila, izliti sve to što krije.

Demoni koji je progone. ?udovišta koja hiberniraju jedino kada alkohol umesto krvi pote?e njenim venama. Posmatrao je njen profil i ugledao suze koje lagano, poput retkih kapi letnje kiše iz nekog zalutalog obla?ka, klize niz njeno lice.

“Ne. ?ak ni tada nisam poželela da kažem. Odlu?ila sam da ?utim.”

“Nisi smela. ?utanje je sau?esništvo, a ti si svojom voljom, koju si pustila da ti slome, okovima koje si sama stavila, granicama kojima si sama sebe ome?ila, po?inila zlo?in nad sobom. To nisi smela da u?iniš. Ni svojim re?ima, ni sebi.”

“Znam. I nemoj misliti da je meni sve ovo lako. Nemoj misliti da me ne boli. Da ne ose?am kako se ma? bola zariva do bal?aka u metu, a meta je srce. Ose?am kako se raspada. Cepa na pola. Ose?aš li”, pitala je prislanjaju?i nežnu i toplu ruku na svoje uzburkane grudi:

“To je kidanje. Cepanje duše na najsitnije atome. To je pakao kroz koji prolazim. To su dani bez po?etka i kraja, kroz koje se vu?em, no?i bez sna, više od pola godine, svaka no? je ista, kroz svaku bauljam, bez sna, ili se budim okupana ledenim znojem iz najstrašnijih mora koje me proganjaju. I ni jedan ritual, ni vudu, ni vlaški, ni stotine izgovorenih bajalica ne donose ni olakšanje ni san. Ne. I ne?e. I volela bih da mogu, poput nekog keltskog druida da spravim napitak koji ?e me izmestiti iz sopstvene stvarnosti, poslati u neku drugu dimenziju, gde ?e stvarnost biti san, a snovi samo no?ne more kojih se nakon bu?enja ne?u ni setiti.”

“Ali, ne ide to tako. Ne, ne ide  to tako. I, izvini, ako sam preterala. Nisam htela da o ovome pri?am, ali, ovaj moj savršeno lažni svet, koji sam okružila sopstvenim kineskim zidom, po?eo je da se ruši. I nemoj me više ništa pitati, samo preklopi dlan na mom dlanu, pusti me da naslonim glavu na tvoje rame, i budi tu. Samo budi tu za mene. A za sve ostalo, neka ostane ?utanje.”

Prišla je bliže vodi, kleknula i pomilovala svoju voljenu reku. Suze su i dalje klizile niz lice prošarano tamnim podo?njacima od nespavanja, ugasila je cigaretu, i krenula lagano kroz no?.

Duh, koji se uselio, ukorenio duboko u njeno bi?e bio je umiren. Ovaj no?ni razgovor u srebrnom ogledalu reke, prijao je oboma. Za sve ostalo, neka ostane ?utanje.