(NE)OBIČNA PRIČA

PIŠE: Svetlana FUCI?

– Halo?
– Ja sam, zdravo…
– Khm, ti si… Izvini, nisam ti poznala glas.
– Nisi znala da sam ja?
– Nisam. Nemam tvoj broj…
– Nemaš moj broj? Izbrisala si ga?
– Jesam, da.
– Aha… Izvini, nije mi palo na pamet tako nešto…
– Pa eto. Nisam o?ekivala da ?eš zvati.
– Hteo sam da ?ujem kako si, ništa više.
– Hvala, dobro sam… Udajem se.
– Udaješ se?!
– Da.
– Tek tako? Za koga? Izvini, malo sam iznena?en…
– Nije tek tako. I nebitno za koga, ne poznaješ ?oveka…
– Aha… Pa dobro… ?estitam!
– Hvala. Nego, nije zgodno da ponovo zoveš, znaš… Možda se ne?u ja javiti, pa…
– Možda se ti ne?eš javiti na svoj telefon?!
– Da.
– Pa zar nisi uvek govorila da je telefon privatna stvar i da…
– Jesam. Ali eto. Menjam se.
– Menjaš se?
– Da.
– Dobro… Ne?u zvati. Ionako se spremam za put, hteo sam da se pozdravimo..
– Putuješ negde?
– Aha, u stvari, preseljavam se…
– Gde? Sa kim? Izvini, svašta pitam… Ne ti?e me se, naravno…
– Ma ok je… Idem za Gr?ku. Žive?u tamo. Ne ženim se, ali… Ne idem sam.
– Aha… Lepo… ?estitam…
– Hvala. Pa eto, toliko… Želim ti sre?ne budu?e dane… Moram da prekinem sada, zvoni mi druga linija, a treba još neke sitnice da spakujem…
– OK… Kad odlaziš?
– Sutra.
– Sutra?
– Da.
– Aha… Pa, sre?an ti put… I sve ostalo, naravno…
– Hvala ti. Moram da idem. Zdravo.
– Zdravo…
Tu tu tu tu tu tu… Zvuk prekinute veze istovremeno je ispunio dve sasvim razli?ite prostorije. Žena je spustila telefon na sto, zapalila cigaretu, pogledom obuhvatila prostor u kome je živela; potom se zagrcnula dimom, prekrila šakom usta i otr?ala u kupatilo, odakle se ?uo zvuk povra?anja.

Muškarac je pažljivo poklopio futrolu preko telefona, spustivši ga nadomak ruke. Potom je otišao do frižidera, otvorio limenku piva, uklju?io tv, podigao noge na sto i zagledao se negde iznad televizora. ?vrsto stisnuta šaka leve ruke po?ela je da ga boli.

GODINU DANA KASNIJE 

– Halo?
– Halo?
– Khmm… Khmm… Izvini, ja sam… Našla sam broj u nekom starom imeniku pa     pomislih, lepo bi bilo ?uti te… Prekidam li te u ne?emu? Možeš da pri?aš?
– Otkud ti? Iznena?en sam… Ali, to nije ništa novo, ti si izgleda pretpla?ena da me iznena?uješ… Kako si? Kako je u braku?
– U braku? A, na to misliš… Pa, nisam više u braku.
– Opet?
– Da, opet. Nije išlo, prosto… A ti? Kako je bilo u Gr?koj? Kada si se vratio?
– Ubrzo nakon našeg poslednjeg razgovora. Nije išlo, što bi ti rekla…
– Opet?
– Da, opet.
– Žao mi je…
– I meni je žao zbog tvog razvoda…
– Pusti, život ide dalje, važno je da smo svi dobro… Nema dece, nema nekretnina ni deobe… Vreme je da se živi! Imam nov posao, nove prijatelje, novog psa, zamenila sam i stan, i sve je, u suštini, savršeno… Da, zadovoljna sam, i…
– Zašto si nervozna?
– Nervozna? Nisam nervozna, otkud ti to?
– Melješ kao vodenica, a to radiš samo kada si nervozna.
– Ma daj, ljudi se menjaju, nisi znao?
– Nisam. Ne znam nijednog. Vreme se menja, ?ovek ne.
– Pa eto, sada se možeš pohvaliti da znaš nekog ko se iz korena promenio! Da, iz korena! Ne bi me prepoznao!
– Što, imaš zelenu pank frizuru i bar ?etiri pirsinga?
– Ne, spolja sam ista… Iznutra druga?ija.
– Aaa…
– Skepti?an si, kao i uvek… Nisi mi rekao kako si?
– Dobro sam. Klasika. Trenutno sam na Tari, odmaram malo…
– Sam? Ne li?i na tebe…
– Nisam sam, otkud ti to?
– Pomislih da si se možda i ti promenio… Pa, zato.
– Kao što rekoh, ne verujem u promene. Dobro mi je ovako. Gde si ti?
– Ja? Pa, tu sam… Mislim, u Srbiji sam. Trenutno sam sa Sanjom na Kopaoniku. Ona ima ovde vikendicu pa…
– Se?am se. I šta, ludujete malo vas dve, a? Zabavljate se?
– Pa, da, super nam je, volim planinu leti… Dobro, da te ne zadržavam više… Bilo mi je drago ?uti te.
– Ok, lepo od tebe što si se setila…
– Zdravo…
– Zdravo.

***

Sedela je u hotelu Moskva, na galeriji, tik uz ogradu iza koje je imala  pogled koliko na veliku donju salu toliko i na ulicu prepunu ljudi.

Bezvoljno je spustila kaši?icu u praznu staklenu posudu za sladoled. Vo?ni, pomislila je, i on voli vo?ni sladoled… Drugom rukom držala je telefon, još topao od malopre?ašnjih re?i.

Da bi odagnala te misli, pogledala je po donjoj sali, pale?i cigaretu. “Dole se ne puši”, pomislila je, i u tom trenutku spazila je poznat, karakteristi?an na?in podizanja ?aše i gledanja kroz nju.

Slede?e sekunde prepoznala ga je, i sledila se, sa rukom u vazduhu i cigaretom koja se dimila.

Sedeo je sam, pio pivo i ?itao neku knjigu; telefon je držao u levoj ruci. Potom je, ko ?e znati zašto, podigao glavu i  pogledao gore, pravo u nju.

Stigla je da vidi njegov pogled pun istinskog iznena?enja, i nešto nalik osmehu, kao i pokušaj da ustane…

U narednih nekoliko sekundi, ostavila je novac na stolu, potrpala stvari u torbu, sjurila se stepenicama i umalo glavu razbila na pokretna vrata sporednog ulaza. Na ulici, podigla je ruku znatno pre taksi stanice, uletela na zadnje sedište i rekla: “Vozite… Samo da do?em do daha…”

“Kao u filmu”, pomislila je, ?vrsto zatvorenih o?iju. “Kakav infantilan postupak, ne mogu da verujem…”