NIJE ONA UMRLA. SAMO JE REŠILA DA VIŠE NE BUDE SA NAMA

PIŠE: Aleksandar BE?I?

Kako su samo beskrajne bile njene o?i. Gubio sam se u njima onako mlad, snažan, puna dva sata. Nisam slušao ni šta su joj govorili, ni šta im je govorila. Samo sam ronio u njenim o?ima.

Kako je samo tajanstven bio njen osmeh. Dok sam ga prou?avao tokom ta nikad zaboravljena dva sata, bio sam siguran da bi ga u nekom drugom vremenu Leonardo ovekove?io umesto onog Monalizinog.

Kako je samo druga?ije nežan bio njen glas, na momente hrapav i težak, na momente lak kao list izložen vetru koji nikako da padne. Dva sata sam ga slušao bez re?i.

Ta dva nikad zaboravljena sata, dobijena su zahvaljuju?i tome što je moj otac bio u istom esnafu sa njom, pa sam mogao s vremena na vreme da uz njega sedim sa licima sa naslovnih strana, licima prepoznatljivim, a opet potpuno druga?ijim.

Nikad mi se nije ispunila želja da je intervjuišem.

A onda sam potpuno iznenada video njene o?i na licu jedne devojke što se doselila u moj grad. Ispostavilo se da su njeni geni isprepletani sa genima žene koju sam znao samo dva sata.

Kakva je glumica bila?! Mnogi su o tome danas govorili. Baš kao i o tome kakav je bila ?ovek. Žena.

Ranjiva. Svoja. Prevelika za ove prostore. Bez trunke mržnje u svom srcu, savršeno sakrivenim u grudima, a opet tako dostupnom svakome ko je bio makar samo nalik na nju.

Mira. Furlan. Žena koja je kona?no zauvek zaklopila o?i i sakrila ih od svakog od nas.

Siguran sam da nije umrla. Samo je rešila da više ne bude sa nama.

FOTO: Mikel HEALY