NIKO KAO JA

PIŠE: Pe?a RISTI?

Dugo nisam video moje drugove. Oni se sastaju redovno, a mene ponekad cimnu… pre dva-tri meseca, kad’li – super smo se proveli u Kafani, jedan od onih ru?kova koji traju do ve?ere…. Pihtije, ?varci, rakijice, pe?enje… Od ‘tice mleko, što se kaže: bahanalije! Više od polovine je ostalo, bacilo se… Razgovoru i forama nikad kraja. Svako ima da ispri?a po neku anekdotu sa posla, iz saobra?aja, sa taštom, ili sa službenog puta.

Meni se ne dešava toliko toga u životu, a nemam ni para kao oni (pa me valjda zato retko zovu) al’ neka, glavno je da me se ponekad sete. Oni se utrkuju ko ?e da plati ceh, ko da okiti muziku. Brate, ima se – može se!

To, kad sam bio, u neko doba smo odfurali u diska?, sljuštili pet Dom Perinjona sa nekim veselim trebama. Onda je u toaletu svako kresn’o bar po jednu. Pred zoru smo ostali bez pljuga pa smo olešili jednu trafiku iza ?oška. Kažu da uvek tako nešto bude – važno je da se dobro zabavljaju. Sve su to prakti?ne fore, male zajebancije… Mislim, možda je pet šampanjaca malo preterano, a i ta trafika… Ali, ako je njima lepo i meni je lepo sa njima!

I na kraju, pre fajronta – kažu, to im je tradicija od kad su Šarlo akrobata snimili tu pesmu – uvek se zagrle i zajedno pevaju Niko, niko, kao ja! ?ipaju na ulici u mestu.

Laza, Mikac, Gaga, Zoki – njih ?etvorica su nerazdvojni, a i ja sam tu, sa njima… Ili bi bar hteo da budem… Znam da bi neko mogao da ih nazove bahatim ali im je to jedini porok – u svemu su ina?e super! Zbog te arogancije i jesu super – zato ih volim. U ovom velikom, komplikovanom svetu punom frke, ti momci odli?no znaju kuda idu i kako tamo da stignu. To mi fali i to mi treba.

Pre fajronta – kažu, to im je tradicija od kad su
Šarlo akrobata snimili tu pesmu –
uvek se zagrle i zajedno pevaju

Niko, niko, kao ja! ?ipaju na ulici u mestu.

Kad se spustio do prizemlja, Zoki se seti: Roki treba da prošeta pa se vrati po svog ljubimca. Torbicom u kojoj nosi nov?anik, nao?are i cigarete podglavi vrata lifta, da mu ga neko ne otme. Otklju?a stan i stavi povodac oko vrata pitbulu koji mu skaku?e oko nogu. Još jednom proveri u ogledalu stoji li sve na mestu: ri?i razdeljak, podignuta kragna… Komšija ve? rafalno, nov?i?em ili klju?em udara u vrata lifta na svom spratu.

„Evo, brate! Idem… O’ladi bre, komšija!”, vi?e Zoki dok se lupanje nastavlja, a lift spušta.

Bilo je krajnje vreme da Roki iza?e. ?im je izjurio, okrenuo se dvaput oko sebe i ?u?nuo da se olakša. Prolaznici ih zaobilaze, gun?aju?i. Jedna žena mu pokazuje impozantnu gomilicu koja se na sred trotoara stvorila iza Rokija.

„Jes’, ti ?e’ mi sereš šta da radim!”, dobaci joj glasno i pomisli: Uskoro ?e i onako kiša! Nakon što je Roki još nekoliko puta podigao nogu pored ulaznih stepenica, vrati ga u stan i odgega se do autobuske stanice. Najviše ga smara ovo kad ne može autom ali: Jebiga, maznuše mi dozvolu, mora da se strpim do prole?a. Vozio bi on – da baš mora – i bez dozvole: Ko ih jebe! pomisli, kod Kafane je frka za parkiranje. Udobno se smesti iza voza?a i uklju?i igricu na telefonu. Zoki po ceo dan bulji u razne ekrane – ve? petnaest godina pretura bitove i bajtove za najve?u banku.

Autobus se brzo napuni i krete, a Zoki uroni u pasijans. Šofer svakog pri ulasku opominje za masku. Jebote, gde mi je maska? A da, u džepu! Nema teorije sad da ustajem, tesno je… Neka žena je ušla na slede?oj stanici, ali nije obratio ni trunku pažnje na nju. Ako vratim dole crvenog puba, onda na njega ide ova crna banka, pa mi se otvara… razmišlja. Desetak minuta kasnije Zokiju stiže SMS poruka, sve velikim slovima, Kao da se neko dere na mene! piše:

DO?I SUTRA TA?NO U PODNE U HOTEL MAGIC BLUE I POGLEDAJ U SLOMLJENO OGLEDALO U GLAVNOM HOLU.

Podiže glavu zbunjeno (kao da ovi oko njega znaju o ?emu se radi) i primeti da mlada žena sa ogromnim stomakom stoji pored, drži se za sedišta i zuri u njega. Iz vešta?kog sveta igrice vrati svest na kratko u autobus i pomisli: Jebote koliki joj je stomak! Kroz prozor autobusa proveri dokle je stigao i pogleda ka trudnici Što me tako gleda? Odlu?i da mora da je neka greška u pitanju. Gde li beše taj Magic Blue? Vrati pažnju igrici: Što me jebe ovaj pasijans? Zaslužio sam da ve? jednom pobedim!

Za sat, koliko mu je trebalo još do cilja, zaboravi na ?udnu poruku, ali je se seti slede?eg jutra. Na vratima Kafane zastaje, pogledom prelazi preko stolova, pevuši u sebi Niko, niko kao ja!

Laza je imao mnogo toga da obavi pre ru?ka. Na putu do bolnice ga je iznenadila gužva. Spas je našao u bo?noj ulici i skrenuo brzo, jure?i pored znaka za zabranjen smer. Posle pedesetak metara mu se ispre?i si?ušni penzioner u starom golfu.

Jebote, gde mi je maska?
A da, u džepu! Nema teorije sad da ustajem, tesno je…

„‘Ajde, ?i?a, mi?i se”, vi?e kroz prozor, „vidiš da žurim!” Iznena?eni starac razroga?enim o?ima bulji u veliki crveni džip, iz zabranjenog pravca. Kada je shvatio da namrgo?eni ?ovek obrijane glave ne namerava da se povu?e, ubaci u rikverc i izmanevrisa u malo proširenje iza sebe. „Tako, stari, skapirao si gde ti je mesto!”, likuje Laza.

Izvezao je na glavnu ulicu i, presekavši punu liniju, umuvao se u sporu kolonu u pravcu bolnice. Jedan semafor je prošao na crveno, na slede?em je morao da priko?i. Stao je na peša?kom prelazu, tapkao prstima po volanu i pevušio Niko, niko kao ja! Narod nagrnu preko ulice sa obe strane, obilaze crveni džip i gun?aju. Jedan momak stavi obe ruke na haubu i povika:

„Gde ?eš, bre, razbojni?e, na peša?ki? Je l’ vidiš da ti je crveno?”

„Ma boli me što je crveno!”, uzvrati kroz zatvoren prozor. Mladi? se okrete, pokaza mu srednji prst preko ramena i ode. Laza spusti malo prozor i vrisnu: „Selja?ino! Vrati se u selo odakle si došao!”

Na bolni?kom parkingu i okolnim trotoarima je sve napakovano. Ne mogu ja da ?ekam! pomisli i postavi džip po sred žutih linija ispred širokog staklenog ulaza. Viknu: „Ne?u ja dugo!” u neodre?enom pravcu. Protr?avši pored grupe pacijenata pod maskama u ?ekaonici, ulete u ordinaciju. Sestra je kucala nešto na mašini, a doktor ispra?ao pacijentkinju. „Doco, dobio sam tvoju poruku…”

Poznaju se iz škole. Laza je oduvek bio spadalo, a danas drži lanac apoteka. Svi se pomalo ?udimo otkud on u farmaciji – osnovnu je jedva završio, kako je tako uspešan? – ali ne pitamo. Nije izgledalo da je doktoru milo da vidi komšiju.

„Je l’ možeš mog starog ranije da operišeš? Treba da furam za Gr?ku…”, kroz zatvorene prozore urla sirena hitne pomo?i, prvo iz daljine, a zatim sve ja?e, tu ispod prozora… Laza zna zašto sirena ne prestaje da zavija, ali mora prvo da završi sa doktorom. Iz džepa vadi nekoliko 100€ nov?anica. „Doco, ‘ajd ispremeštaj malo raspored, ufuraj ?aleta preko reda… Da ne ?u?im tu još nedeljama…” Hirurg je podignutih obrva šacovao nov?anice.

Laza se vrati džipu gde ga sa?eka papir?e, zadenuto za brisa?. E jebi ga! Kad pre mi nalepiše kaznu? pomisli, uzimaju?i papir. Bio je iznena?en, shvativši da nije kazna nego poruka: DO?I SUTRA TA?NO U PODNE U HOTEL MAGIC BLUE I POGLEDAJ U SLOMLJENO OGLEDALO U GLAVNOM HOLU. Zgužva papiri? i baci ga na trotoar. Ko ga jebe – neka reklama! Vreme i mesto mu se ipak urezaše u se?anje.

Ho?e i Mikac da se na?e sa ortacima na ru?ku, pa prekrati kolegijum: „Toliko za danas! Svi znate šta vam je ?initi. Ceco, molim te ostani da se nešto dogovorimo.” Sradnici polako izlaze iz sale, neki skidaju maske, a drugi ne. Ceca stoji kraj vrata i ?eka dodatna uputsva. Da se ne žurim, mog’o bi’ sad da je kresnem na brzaka, pomisli Mikac. Završio je samo dopisnu menadžersku, ali mu je karijera poletela od kad se u?lanio. Kad su svi izašli, on joj sonornim glasom tiho govori: „Treba da središ prispele ponude. To mora danas da se završi!”

„Miki… Šefe… Ja mislila ti ‘o?eš…” Pocrvenela je, ali se ispod maske nije videlo. Umesto metka na brzaka, moram da sedim celo ve?e pomisli i nastavi … Ve?eras treba ranije da iza?em… Sin svira klavir na predstavi u školi. Obe?ala sam…”

Uneo joj se u lice. Mikac ne veruje u efekat nošenja maske. Ništa ne govori, samo joj dah?e u lice kroz crne, preduge brkove. Ponovo je pocrvenela i izbegla njegov optužuju?i pogled ispod ?upavih obrva. Kada je napokon klimnula glavom, pustio je. ’Prispele ponude’ su za izvo?enje radova na sanaciji klizišta oko deponije gra?evinskog otpada u opštini. „Ceco, napravi mi tabelarni pregled, samo da Niskogradnja do?e na vrh liste, je l’ kapiraš?” Razumela je. Poznavala je šefovog bratanca.

U liftu se brzo za?ešlja. Zna da ga pred ulazom ?ekaju novinari – u glavi mu se javi Maska? Ma ko ih jebe! Dok se kabina polako spušta, tiha muzika stade i Mikac sasvim razgovetno ?uje, u?ini se poznat, glas: DO?I SUTRA TA?NO U PODNE U HOTEL MAGIC BLUE I POGLEDAJ U SLOMLJENO OGLEDALO U GLAVNOM HOLU. Šta? pomisli, a poruka se ponovi. Ma, je l’ to moj glas? Muzika se vrati. Sâm je u liftu. pa mu je jasno da je poruka samo za njega.

Za trenutak uznemiren, u ulaznom holu se povrati i zaklju?i da mu se taj glas sigurno pri?inio, ali da ?e u Magic Blue svakako oti?i Mogu baš i sutra u podne! jer i onako ima neke nepla?ene ra?une, Kad sam bio sa onom malom… Na izlazu iz Opštine ga je ?ekalo nekoliko maskiranih novinara. Kamera lokalne televizije, mikrofoni i smartfoni pripremljeni.

„Predsedni?e! Petrovi?, „Dnevne vesti’…”, predstavio se novinar, „… Molim komentar: zašto Opština izdaje dozvole za gradnju blizu deponije koja posle prvih kiša svake godine iznova klizi i ugrožava zgrade?” Odgovorio je da mu je on, Petrovi?, poznat kao protivnik razvoja opštine i huška? protiv preduzetništva: „Vi u ‘Dnevnim vestima’ morate kona?no da shvatite da su prošla socijalisti?ka vremena!”

Šofer ga ?eka kraj Audija. Mikac pomisli zadovoljno Niko, niko kao ja!

DO?I SUTRA TA?NO U PODNE U HOTEL
MAGIC BLUE I POGLEDAJ
U SLOMLJENO OGLEDALO U GLAVNOM HOLU.

Približavaju?i se trajektu, Gaga proceni da ima još nekoliko mesta. Uh, dobro je. Taman stižem! Zaustavio je auto kod kioska za karte, ostavio motor da radi. Nekoliko turista pod maskama je ?ekalo u razvu?enom redu. Pritr?ao je, energi?no ugurao svoje visoko i snažno telo do šaltera i ubacio nov?anicu. Žena koja je upravo uzela svoju kartu, službenik u kiosku, slede?i turista u redu – svi su bili zbunjeni desantnom akcijom. Bilo je prohladno, sunce je žurilo da sija drugde. Gurnuo je veliku nov?anicu u ruku mornaru kraj rampe: „Diži rampu, kre?i odmah!” Mornar je zaustio da nešto kaže i odmah odustao, prepoznavši ga. Gaga je bio u Nema?koj godinama i ništa nije uradio. Pre nekoliko godina se vratio i razvio biznis. Svi znaju šta može da se kupi u njegovom lancu bakalnica – iznad i ispod tezge.

Dok plove, primeti znak Molimo ugasite motor. Radi klima, ‘ladno je! zaklju?i i zapali cigaretu. Seti se himne i zapeva Niko, niko kao ja! Tek tada shvati da u šaci još uvek drži kartu za trajekt koju je, onako na juriš kupio. ?ekaj, ovo nije karta, shvati i razmota papiri? na kojem piše: DO?I SUTRA TA?NO U PODNE U HOTEL MAGIC BLUE I POGLEDAJ U SLOMLJENO OGLEDALO U GLAVNOM HOLU. Gaga pro?ita poruku ponovo i zgužva je besno. Je l’ ovo neka šala? Osvrnu se i primeti kantu za ?ubre kraj ograde. Otvori prozor da oproba košarkaške sposobnosti. Zgužvana poruka se otkotrlja u stranu.

Nervira ga što trajekt polako prilazi obali; nervira ga što nije primetio kad su mu uvalili taj papir; nervira ga što automobili sporo izlaze. Nekoliko puta ih požuruje sirenom i besno turira. Kada su kona?no izašli na obalu, daje gas. Stižem, stižem… Pokušao je da ugasi cigaretu u pepeljari, ali beše prepuna. Otvori prozor, povu?e poslednji dim i izbaci pikavac, a onda, u punoj brzini, izvadi i pikslu i isprazni je na asfalt. Magic Blue hotel… kad ono re?e?

„Gde ste, banditi?”, uzvikuje debeli Mikac sa ulaza. Strašno se ugojio od kad je postao predsednik opštine. Minut za njim umaršira Laza. „Šta je to, brate? Što si obrijao glavu?”, pitaju ga dok naru?uje lozu. Zoki, kako je seo, po?e da se dovikuje sa poznanikom u ?ošku – nešto oko transfera fudbalera. Kafana htela-ne-htela u?estvuje. Kelner donosi posluženje… Iznenada se neko seti: „Gde je Gaga? On obi?no stigne prvi”.

„Ne javlja se na telefon!”, izveštava Laza. Nešto kasnije zvoni Zokijev telefon. „Gaga se javlja… Uhapšen… Zbog brze vožnje… Neki papan ispred njega… Gaga mu svirao, ablendovao… Na kraju ga pretekao, nije video ni punu crtu ni muriju iza sebe”, prepri?ava Zoki.

„Koja policijska stanica?”, pita Mikac i ustaje, baci 50€ na sto i kre?e u akciju spašavanja, uz jedno tužno i komi?no Niko kao ja…

Posle ture konjaka, Zoki se vratio autobusom – jedna povijena baba iz prolaza izme?u sedišta u autobusu ga je streljala pogledom. „Baba, šta buljiš u mene?”, dobacio joj i pomislio Što me uvek u autobusu po neka žena ovako smara? Lazinog oca je onaj hirurg sutradan operisao; Niskogradnja je dospela u prvi red Cicine tabele; Gaga je isto ve?e pušten; Sve u svemu – sve je dobro. Samo da se ništa ne menja!

U holu hotela Magic Blue sedim u širokoj fotelji, okružen glasnim Koreancima i ?ekam prijatelja da si?e. Zvali me sino? drugari, ali nisam mogao da promenim planove. Nažalost, a možda i na sre?u… Razmišljam o njima. Svi oni li?e jedan na drugog. Male razlike u boji kose, frizuri ili kilaži ali, u suštini, ni jedan od njih nije ništa drugo do arogantan. Živi u uverenju da u svemu ima pravo prvenstva. Postepeno ga napušta ljudskost i, sa novcem koji zgr?e, dobija moc?, ali bez imalo gracioznosti – re?ju, bahato.

Sedim i ?ekam mog gosta – ta?no je podne i samo što nije sišao. Kroz velika staklena vrata ufurava moj drug. Koji ovo beše? Dugo se nismo videli, svi su oni u stvari isti.

U holu hotela Magic Blue sedim u širokoj fotelji,
okružen glasnim Korejcima i ?ekam prijatelja da si?e.
Zvali me sino? drugari, ali nisam mogao da promenim planove.
Na žalost, a možda i na sre?u

Otkako se probudio misli samo na taj poziv u hotel Magic Blue. Ju?e ga poruka uopšte nije interesovala: Neka ujdurma je u pitanju, ali jutros, dok je nameštao ri?i razdeljak, nije mogao da skrene misli. Možda me to keca neko od onih mojih magupa? Sr?e kafu dok na svoje visoko i snažno telo obla?i omalelo odelo. Ma ko bi to mogao da bude? Sišao je u pekaru na poga?ice i jogurt. Možda je neka reklama? Rukavom je odsutno obrisao trag jogurta sa crnih, predugih brkova. Šta se koj moj oko toga uopšte uzbu?ujem? Prošetao je ku?e do travnjaka ispred zgrade Da li da idem do tog jebenog hotela? Aj’ svrati?u, šta me košta?

Podne mu je neuobi?ajeno brzo doletelo. U vožnji do hotela je stavio slušalice i pustio omiljenu Pink Floyd plej-listu. Na po?etku druge pesme muzika stade i u slušalicama zabruja njegov glas: „Ja sam jednostavno bolji od tebe”, seti se situacije od pre mesec-dva, kada je to izgovarao. Otkud ovo? Kako, ko me je snimao? razmišlja, a njegov glas nastavlja: „Uporedi samo tvoje krpe sa mojim, ?ani gilje, friz, mašinu. Ti si otpad. Izvini ako boli, ali jesi”. Zapanjeno zuri u telefon i sluša svoj glas, a ne muziku koju je odabrao. Od nervoze ga zasvrbe kosa vezana u repi?. Isklju?i telefon i restartuje ga. Telefon se budi upravo kako stiže do hotela. Kada ponovo pusti omiljenu plej listu, umesto pesme ?uje drugi, svoj razgovor kojeg se dobro se?a: „Kažeš da sam bahat. Šta još, da sam zao? Tako uvek govore gubitnici. Mrziš me zbog toga što sam uspešan. Šta sam, previše strog? Pogledaj se, ?ove?e, u ogledalu… Ti i ja uopšte nismo ista vrsta!” Zna ta?no kome i kada je ovo rekao. Više nisu prijatelji.

U holu pogledom traži ogledala. Konsijerž ga prati pogledom i pozdravlja glavom. Veliki cvetni aranžman ispred recepcije pomalo zaklanja udobne kožne garniture, prepune korejanskih turista iza kojih se prostire uglancani šank, prepun šarenih flaša i svetlucavih ?aša svih veli?ina. Levo i desno su dva ogromna ogledala, od poda do plafona, a ispred jednog od njih je razapeta široka žuto-crna traka: Oprez staklo! – stotine stakli?a po podu, stotine oštrih prete?ih komada još na zidu. Stoji pred tim kršem, bulji malo u svoj telefon iz kojeg ponovo dopire muzika, a malo u izlomljeno ogledalo u kojem odbljeskuje hiljadu refleksija. U petnaestak stakli?a odslikava se njegova obrijana glava…

I tada se desi ?udo. Kao na filmu, radnja naglo staje, boje se gube i ostaju samo nijanse sive. On stoji pred razbijenim ogledalom, a sve oko njega je zamrznuto, svi pogledi na njemu, ?ekaju šta ?e da uradi. Sa hotelskog razglasa se ?uje spiker: „Cinizam ?esto li?i na inteligenciju, a u stvari predstavlja njenu suprotnost. Kada koristimo svoju punu inteligenciju, uzimamo u obzir višestruke emocionalne perspektive, a ne samo motivaciju za preživljavanje”. Spiker kao da govori njemu, samo ga on ?uje. Sve je zamrznuto, sivo, ali njemu je to nekako normalno. Nije uplašen, zainteresovano gleda unaokolo i u svoja oli?ja u ogledalcima. Spiker nastavlja: „Prava inteligencija zahteva empatiju, ljubav i velikodušnost; samo tako možemo uspeti u kompleksnoj društvenoj složenosti”.

Spontano, pažnja mu se usredsre?uje na malene odraze. Prime?uje da nisu svi isti. Neki se prelivaju iz jednog u drugi, neki deluju veselo, neki tužno, stotine njegovih lica. Ogledalo mu pokazuje ništavilo emocionalne ravnodušnosti koja menja njegov odraz, preure?ujuc?i ga, zamenjujuc?i nevinog momka surovim ?udovištem iza maske ?oveka. Pokazuje mu kako ima sposobnost da se prebacuje sa jednog na drugo, nespreman da prizna da ima više lica.

I tada se desi ?udo.
Kao na filmu, radnja naglo staje,
boje se gube i ostaju samo nijanse sive.
On stoji pred razbijenim ogledalom,
a sve oko njega je zamrznuto

Tada mu ogledalo pokazuje nož. Shvata da ima opciju da nanese, da podnese bol, da ukloni ?udovište bahatog lica. „Izle?iti se, postati bolja osoba je bolno”, kaže spiker, „duboko usa?ena arogancija sada zahteva ozbiljan rez. Ili je možda lakše nastaviti propadanje u svet sebi?nosti i sujete, prikriven maskom?” Opet se osvr?e i shvata da ga sva smrznuta lica preziru, a u svojoj ruci, umesto telefona sada nalazi nož. ?arobno ogledalo mu ne daje savete, samo je tu da mu pokaže istinu, tako da nikada ne može rec?i da nema izbora svog ponašanja. Objašnjeno mu je, pokazano šta treba u?initi i kakve su mogu?e posledice. On ?e zaslužiti svu pohvalu za poboljšanje, ili potpunu osudu. ako se odrekne promena. Rez.