NJUŠKA

PIŠE: Aleksandar BE?I? 

“On se gasi”, rekla je i pomilovala svog vernog prijatelja, koji je ve? suviše teško držao glavu podignutu. “Njuška mu je potpuno hladna. I suva”.

“Dugo nisam ?uo ve?u glupost”, odgovorio je njen verenik. “Ja koliko se se?am ti si studirala mašinstvo, a ne veterinu.”

“Gasi se. Znam”, ostala je uporna. “Njuška…”

“Svakom psu se više puta na dan njuška suši i hladi. To ?e ti re?i svako ko je u svom životu imao više od jednog psa. A Njuška nema nikakve druge simptome koji bi ukazivali na to da je bolestan.”

“Ti si ono beše studirao ekonomiju?”, zajedljivo ga je upitala dok je i on milovao Njušku, njihovog ljubimca koji im je u živote ušao slu?ajno. Ili voljom sudbine, svejedno: bila je zima i on je video nju kako izgubljenog pogleda šeta po velikom gradskom parku, kao da nešto traži, kao da joj neko nedostaje. Samo 100 metara kasnije, u grmu pored biciklisti?ke staze spazio je malu, dlakavu, preplašenu loptu i uzeo je u ruke.

“Kakva si ti njuška. Kriješ se od onako lepe devojke”, rekao je dok je gledao u mladun?e koje tek što je progledalo. Okrenuo se, ubrzao svoje korake i odmah iza velikog hrasta ugledao zbunjenu devojku: “Gospo?ice”, uzviknuo je. “Njega tražite?”, pitao je uz osmeh apsolventa marketinga, podižu?i prema njoj ruke sa mladun?etom u njima.

Trznula se. Pritr?ala.

“?udovište malo…”, odgovorila je sa puno nežnosti, gledaju?i u psetance i uzela ga u naru?je. A onda je svoje o?i usmerila u do tada nepoznatog mladi?a i rekla iskreno:

“Zapravo, ne. Ali mi se svi?a kako razmišljate. Ko bi odoleo ovakvom stvoru?”

“Njuški…”, ispravio je kroz osmeh. “Zove se Njuška.”

“Logi?no.”

Nasmejali su se. Otišli na ?aj. Sa psetancetom. Sa Njuškom. Razmenili su telefone. Tri danije po?eli su da se zabavljaju. Tri meseca kasnije po?eli su da žive zajedno. Sa Njuškom kao ravnopravnim ?lanom porodice. Toliko ravnopravnim da je njegovo ime ponosno stajalo na plo?ici stana u kom su živeli:

Uz njihova imena stajale su one dosadne skra?enice “dipl. ing.” i “dipl. oecc.” a uz njegovo – “dipl. ljubimac”.

Njuška je zaista bio tre?i ?lan porodice: Bez njega nisu išli nigde. Tamo gde on nije mogao, išli su na smenu, kako bi uz Njušku bio neko. Išli su isklju?ivo u lokale u kojima je bilo dozvoljeno uvesti doma?eg ljubimca. Putovali su samo na destinacije gde su mogli da uživaju sa njim…

Jednom, samo jednom, rekla je, više u prolazu “kada Njuška umre, umre?emo i mi”… Tada ve? ozbiljan menadžer u uglednoj marketinškoj agenciji se trznuo i u neverici joj odgovorio:

“Šta pri?aš gluposti?! Valjda ?emo dobiti i neku decu, zbog koje ?emo ostati da živimo?”

Jedanaest godina kasnije, dece nije bilo na pomolu.

Stalno je postojao neki razlog: Diploma, master, posao, doktorske studije, opet posao, kupovina stana, stru?no usavršavanje, karijera, kupovina novog automobila, opet posao… Verili su se više zbog mira me?u ro?acima, kada su ih roditelji pitali da li ?e i dalje juriti za karijerama ili ?e im kona?no podariti unu?i?e. Od tada je prošlo dve godine, a ven?anje su još uvek planirali.

“Gasi se. Stvarno se gasi”, pomislio je on sa zebnjom, gledaju?i u svog prestarog prijatelja, koji je bio najzaslužniji za njegov uspeh kod prelepe ri?okose devojke sa bademastim, zelenim o?ima. Iz Njuškinog tela otrgao se duboki uzdah, a o?i koje su do pre nekoliko dana bile vesele i tople, zagledale su se sa neopisivom koli?inom tuge u gumenu šarenu igra?ku za pse, udaljenu tek nekoliko santimetara od njega.

Snaga je izlazila iz njega. Zaista se gasio.

***

Dva dana kasnije, on je morao da putuje: Kampanja koju je radio za velikog klijenta svoje agencije dobila je glavnu nagradu nekog od udruženja kom je pripadala njegova firma. U to ime, trebalo je na godišnjem okupljanju stru?njaka primiti nagradu.

Pozdravio se sa svojom dragom, poljubio je i rekao joj “vidimo se”. Samo mu je klimnula glavom.

Pozdravio se i sa Njuškom. “Vidimo se druže stari”, pomilovao ga je po glavi i pogledao ga u o?i. “Ako se ne ugasiš pre nego što se vratim”, pomislio je, paze?i da njegovu zabrinutost ne vidi njegova draga.

Str?ao je žurno u taksi koji ga je odveo na aerodrom. Te ve?eri Njuška se ugasio.

***

Vratio se u hotelsku sobu, skinuo svoj smoking, razvezao leptir mašnu, spustio svoju svetski važnu nagradu i posegnuo za mobilnim telefonom. Najpre je na svoje profile postavio fotografije koje je na?inio njegov kolega: bio je s pravom ponosan na nagradu dobijenu od ljudi iz struke. Ceo svet marketinga te ve?eri davao mu je ponude za prelazak na bolje pla?ene poslove u drugim zemljama.

Gledao je kako se na mrežama jedna za drugom re?aju ?estitke, pozdravi, poruke podrške od njemu dragih ljudi, ali i potpunih neznanaca.

Samo njene reakcije nije bilo.

Tek onda je shvatio da mu u gornjem desnom uglu ekrana mobilnog telefona svetluca slušalica, znak propuštenog poziva, i koverta, znak da je primio poruku.

Poziv je bio njen. Poruka je bila njena. Kratka. Stigla je odavno. “Ugasio se.”

***

Vratio se u subotu uve?e. Pasošku kontrolu i formalnosti na carini prošao je neobi?no brzo. Seo je u taksi i ?utao sve vreme dok je ulazio sve dublje u grad.

Nerviralo ga je ponašanje njegove drage.

Danima se nije javljala na njegove pozive i poruke. Njena objava na društvenim mrežama, da je posle 11 godina ostala bez Njuške, zabeležila je mnogo poruka podrške, tuge. ?ak dvostruko ve?i broj reakcija od njegove objave sa nagradom.
Pred vratima zgrade, dok je pla?ao vožnju, obuzela ga je neobjašnjihva hladno?a. Ustr?ao je uz stepenice na drugi sprat i otklju?ao vrata.

“Ljubavi, stigao je kralj marketinga”, izgovorio je i shvatio da su njegove re?i odjeknule. Shvatio je da u stanu nema nikoga. Nešto kasnije, shvatio je da u stanu nema ni njenih stvari.

***

Žena zanosne lepote, guste, duge, crvene kose, bademastih, zelenih o?iju, tumarala je parkom. Tuga na njenom licu bila je neopisiva, a usta su joj se bezglasno otvarala.

“Gospo?o, da ne tražite njega?”, ?uo se muški glas. U rukama neznanca koji joj je prilazio drhtalo je malo, tek ro?eno psetance.

(Iz zbirke pri?a ALFABET LJUBAVI I SMRTI, Liberland, prole?e 2021)