ONA SE BUDI

PIŠE: Vuk VUKOVI? 

Ona otvori vratnice pe?i i ustanovi da je ostalo još malo žara od no?as. Kukastim žara?em zagrebe po rešetkama u ložištu i nakupljeni pepeo protresa u pepeljaru ispod sve dok ne ugleda tamno narandžasti odsjaj preostalog ugljevlja. Zatim ubaci nekoliko tankih cepanica i pristavi lon?e za kafu.

U glavi ose?a tup bol u predelu ?eone kosti. Pogleda na prevrnutu praznu flašu votke pored kreveta i u kredencu potraži lek za glavobolju.

Dok voda za kafu uzavri, ona sedi na niskom pohabanom tabureu i poduprevši bradu jednom, u drugoj ruci drži ?ašu sa vodom koju ispija u sitnim gutljajima. Sat na zidu pokazuje 6:10.

Misli joj se usredsre?uju na fragmentalna se?anja od prethodne no?i. Dodiri koje su njegove ruke ostavljale na koži ponovo joj struje pod ode?om. Prijatna toplina joj krene od nogu ka struku, a onda po?ne da se penje uz ki?mu, i u nekoliko navrata joj se otme u stomaku.

Sklopi o?i i rukom dodirne grudi u kojima je prese?e nagli rastu?i bol. Uzdahne.

A onda izgubi fokus. Zaklju?i da je on opet poput senke iš?ezao malo pre zore, ostavivši je sa ukusom mešavine lošeg duvana i jeftinog alkohola u ustima, obeznanjenu.

Obuzme je ose?aj protra?enosti, a krv, razre?ena, joj prokulja kroz vene, i ona ustane da zakuva kafu.

Lakim pokretom ruke raš?isti sa niskog duga?kog stola pored kreveta hrpu pocepanih rizli i duvana, tresu?i sve na pod. Zatim prona?e nekoliko dugih filtera i smota tanku cigaretu.

Ispija kafu sede?i na krevetu. Zavese na prozorima joj zaklanjaju od pogleda jutarnju svetlost; debeli štof zadržava mrak u sobi, išaran linijama poluspuštenih roletni sa spoljne strane.

Ona dune nekoliko puta u vrelu sadržinu šoljice i srkne okrepljuju?u te?nost.

U junu ?e postati punoletna, misli. A onda sa svim ovim treba oti?i u maj?inu. Beograd u poslednjoj ?etvrtini jednog veka previše li?i na prozu Sartra i Kamija, u svojoj slobodi. Previše pogubno za nestalan lutala?ki duh. Previše apsurda u najavi.

Pa ipak, nigde drugde u ovom trenutku ona ne bi bila ona koja jeste, niti mislila misli koje misli, uprkos nerazumevanju uštogljenih njuški iz svoje okoline. Svet je ve? odavno ?vrsto vezan žicom, prolazi joj kroz glavu.

 

U junu ?e postati punoletna, misli.
A onda sa svim ovim treba oti?i u maj?inu

 

Ili negde ipak postoji bolja šema od ove? Ali sve je šema – odbacuje odmah tu misao kao beznadežnu. Sve je ogra?eno slobodom bivstvovanja koja nije ono za šta se izdaje. Ili vrlo brzo ne?e biti. Sloboda, naposletku, ima ja?e i deblje lance od bilo kakvog ropstva.

Misli joj prekida oštar bol koji po?ne da se širi od me?unožja ka stomaku. Ona se skupi u položaj fetusa na krevetu i stegnutom grimasom pokuša da suzbije bol. Zatim ustane i ode da se istušira.

Po povratku iz kupatila srkne par puta ostatak kafe iz šoljice, skupi ?ubre i ubaci ga u kesu koju ?e poneti do kontejnera, obu?e se na brzinu, navu?e zimski kaput, i ranac išaran hemijskom olovkom prebaci preko ramena. Iz stana iza?e ne zaklju?avaju?i vrata.

Tetka ?e verovatno do?i uskoro da sve malo posredi, kao i svakog ponedeljka.

Na stepeništu zgrade, sprat ispod, na zidu je, silaze?i, ugledala novonastali grafit na kom je pisalo „krokodili“, sa strelicom koja pokazuje ka unutra. Smeje se, misle?i na još jedan komšijin usamljen vizionarski momenat.

Preseca je glas iza nje. Vrata su tek toliko otvorena koliko lan?i? dozvoljava i iz procepa viri oko i deo rošavog lica.

„Komšinice. Budna si.“

Trenutnu jezu joj ponovo zamenjuje osmeh.

„Budim se još, komšija. Može se tako re?i.“

Lice ostaje prikovano za ljuspavu belu farbu okvira vrata.

„Škola?“

„Škola.“

„Mhm. Što se ti?e maturskog rada, to smo se dogovorili…“

„Ništa ne brini. ?im do?e do toga, tu sam“, potvr?uje revnosno i pokretom tela nagoveštava da se sprema da po?e.

Njegovo lice se polako odlepljuje od vrata, dok upadljivo odmerava okom obline koje se u predelu njenih grudi naziru ?ak i ispod kaputa, na ?ijem reveru stoji oka?eno nekoliko bedževa.

„?uvaj se. Ja sam sam, ali… oni sasvim sigurno dolaze“, mahne glavom u pravcu grafita i nestane uz zvonak udarac vrata, poput pucnja.

Ona nastavi niz stepenište, mlate?i kesom sa ?ubretom u ruci. Smeje se.

Napolju je zatekne snažna buka i nagli bol u o?nim jabu?icama je natera da jaukne.

Pokuša da se zaštiti rukama ali joj svetlost jutarnjeg sunca pomuti svest i pritisak u slepoo?nicama izazove trenutno slepilo, koje ubrzo pro?e, a onda dan bljesne oko nje, kao prasak.

Oko glave kao da joj se obmota ulica. Ljude naprasno vidi obu?ene u bolesni?ke pidžame i haljine kako pretr?avaju s jedne strane na drugu. Nose stvari pod miškom i u rukama. Crveni kiosci joj se gube u kraji?ku oka, automobili prole?u oko nje. Zuje kao osice. Zgrade se izvijaju kao pod lupom.

 

Na stepeništu zgrade, sprat ispod, na zidu je, silaze?i,
ugledala novonastali grafit na kom je pisalo „krokodili“,
sa strelicom koja pokazuje ka unutra

 

Ona se zatetura i prstima pritisne slepoo?nice.

Neki bolesni i povre?eni ljudi, zavojem uvijenih glava i udova stanu pred nju i po?nu da vrište, krive?i lica u groteskne grimase. Posežu rukama za njom, kidaju joj ode?u. Ona po?ne da se otima ali je nemo?na, automobilska škripa joj para sluh, u glavi joj se javlja pisak sirena.

Od udaraca gvož?a o gvož?e i beton praskanje stakla joj se zabija u nerve. Grlo joj nema glasa. Hvata se za grudi, a kesa sa ?ubretom joj sklizne iz ruke i raspe se od udarca u plo?nik pod njom.

Oni po?nu da je rastržu, kidaju joj deo po deo tela, pršljen po pršljen. Vrište sa njom, ali iz zadovoljstva. Utroba joj se komeša od dodira noža koji neko drži u ruci. Uspeva da zgrabi nož za oštricu. Istrgne ga cimanjem, a onda po?ne da mlatara njime krvavim od svog rase?enog dlana.

Njihova lica se raskomadaju po ulici koju preseca na delove nekoliko puta pred sobom, i onda se stropošta. Le?ima udari u sivu hrapavu fasadu zgrade; prevrne se pritom preko niske drvene komode koju je neko tu ostavio, polomi na njoj fioke i iz njih ispadnu delovi gipsa.

U ušima ose?a snažan pisak. Kako taj zvuk jenjava zamenjuje ga odjek muzike koja nali?i na ritam nekog marša, i re?i nekog njoj nerazumljivog jezika prate tu intonaciju. Uspeva da raspozna samo re? Heinrich. Pod zemljom ose?a tutnjavu voza. Obraz joj je zalepljen za plo?nik.

Kada otvori o?i, u parku preko puta vidi mladi?a koji urla naizgled smisleno sklopljene tonove jezika koji je ?ula, balave?i kao u transu.

Dva pripadnika narodne milicije mu prilaze i nakon par upu?enih re?i na koje se ovaj ne obazire, uhvate ga za nadlaktice i odvode ka kolima. Mladi? kao da se ni ne opire. Plakat koji je dotle držao u rukama završava pocepan na plo?niku. Ritam jenjava.

Ona ustane i otrese prašinu sa sebe. Podigne ranac i prebaci ga preko ramena.

U glavi joj tutnji. Klima potvrdno na pitanje da li je dobro, okružena nekolicinom prolaznika koji je pridržavaju. Zahvaljuje se. Na njeno insistiranje oni je ostave i produže dalje, u par navrata se okrenuvši kako bi zatim nešto prokomentarisali me?u sobom.

Ona ih ne ?uje. Ostaje rukom oslonjena na zid zgrade. Jedan stariji gospodin u maslinastoj jakni sa sivom beretkom na glavi joj prilazi i govori kako bi trebalo da potraži doktora. Njegova žena je gleda podozrivo, podlak?ena uz muža.

Njoj se u glavi nanovo skovitla. Cikne na njih da je ostave sa svojim propisanim frazama i normama. Oni se uvrede njenom reakcijom, žena odmahne glavom, i rukom cimne muža da nastave hod.

Ona zasik?e za njima:

„Mali ljudi! Vi ste mali, bedni ljudi! Ostavite me na miru sa svojim doktorima i pisa?im mašinama! Marš od mene!“

Došavši sebi, pribere misli i pogleda na ?ubre rasuto po plo?niku. Veliki deo sadržine kese je ve? završio na ulici; sr?a se presijava na suncu, pomešana sa par?i?ima gipsa.

Ona odmahne glavom, zatim napravi nekoliko nesigurnih koraka i udalji se od zgrade. Onda naglo po?ne da tr?i. Posr?e, glave pognute do visine ramena, prvo preko ulice, a onda trotoarom, pored zanatskih radnji, butika i ulaza zgrada.

 

Mali ljudi! Vi ste mali, bedni ljudi!
Ostavite me na miru sa svojim doktorima i pisa?im
mašinama! Marš od mene!

 

U nozdrvama ose?a miris nagorele plastike. ?ini joj se da najednom ceo grad previre i topi se u plastici. Zveket njenih potpetica joj zvu?i plasti?no, viršle sa kioska mirišu tako.

Podigne glavu i vidi da ljudi nose plasti?na, rastopljena lica, plasti?ne šešire, kapute. Zgrade su sklopljene od plasti?nih kocki, ulice i trotoari tako?e.

Ukopa se u mestu i vrisne, prekrivaju?i lice šakama.

Kada otvori o?i, kroz prste uspeva da nazre nekoliko plavih radni?kih mantila.

Skloni šake sa lica i zagleda se u grupu od dvadesetak fabri?kih radnika nedaleko od nje, koji tog momenta prelaze ulicu i uzvikuju razli?ite parole dok pevaju neke ruske pesme. Plasti?na lica su im stopljena u osmehe.

Jedan od njih gura „poniku“ pored sebe, drugi u rukama nosi pisa?u mašinu, tre?em je ruka u gipsu. Lica su im prljava, plasti?na, garava.

Kada pre?u ulicu, okrenu se ka njoj i kao da je ne prime?uju, prolaze pored. Melodija sa njihovih usana je prožima celu. Ona stoji nepomi?no, ne progovara. Misli o boljševi?koj revoluciji, o Majakovskom.

„Gledajte –

Zvezde su opet obezglavili

I nebo okrvavili od pokolja!“

Skamenjena, ponovo sklopi o?i i naslepo nastavi hod.

Popodne zati?e sre?en stan i založenu vatru u pe?i.  Ru?a. Uzme lek protiv bolova u stomaku koji se periodi?no javljaju tokom ?itavog dana. Zameni još uvek neokrvavljen uložak u ga?icama i legne da spava.

Svesku koju je kupila, namenjenu probnom maturskom radu, ostavi neotvorenu na stolu i pokrije se do brade. San je obuzme sa mislima o ledu i polarnoj svetlosti severa.

Predve?e se budi odmorna. Savije cigaru i ostane da puši leže?i, pogleda prikovanog za poster grupe „Steely Dan“ na zidu. Mašta o odlasku u Ameriku, dok prstima prati vijugave obla?i?e dima i pokretima menja oblike koje on uzima. Opušak gasi pritiskom o dno male mesingane piksle i ustane iz kreveta.

Navu?e pantalone na brzinu, napuni džepove neophodnim sitnicama, potraži nešto novca u fioci gde ga tetka uvek ostavi, ogrne kaput i iza?e iz stana.

U glavi joj odzvanjaju stihovi „I don’t wanna do your dirty work no more“ dok silazi niz stepenice.

Napolju skrene do knjižare i u?e na vrata koja aktiviraju zvonce na dovratku. Kupuje „Srpskohrvatski engleski re?nik“, zahvali se prodava?ici i re?nik stavi u unutrašnji džep kaputa.

Odlazi do Knez Mihailove, zatim u ?ure Jakši?a.

Ispred „Zlatnog Papagaja“ naleti na gužvu i zastane. Naizgled, nekoliko „pankera“ protiv nekoliko „šminkera“ iz žu?ne rasprave nezaobilazno ulaze u tu?u, kako joj se ?ini, dok iz lokala i oko njih odzvanja glasna graja.

Nedaleko odatle prepoznaje figuru svoga komšije sa sprata ispod. Krene da mu mahne rukom, ali on se tog ?asa okrene i ode, i ona ostane na pola pokreta.

Pogledom pokušava da izbegne lica koja u?estvuju u doga?aju pred njom. Proba da se provu?e pored njih i pro?e do ulaza u kafi?, me?utim, situacija naglo eskalira u bezobzirno pesni?enje i ona se okrene nazad i brzim hodom produži u pravcu Kalemegdana.

Misli su joj najednom raštrkane, nepovezane. Gleda u zalepljene žvaka?e gume i spljoštene opuške pred sobom, koje potom pregazi, dok kona?no ne stigne do prvih drvoreda i podigne glavu usporavaju?i hod.

Tamo zati?e grupicu ljudi mahom pore?anih na naslonima klupa. Jedan od njih, sa gitarom na bedrima, se krevelji, ponavljaju?i u zanosu samo nekoliko re?i poput „a ja kažem, a, gde je Amerika“.

Ostali oko njega se klate u kožnim i teksas jaknama sa prišivcima slika razli?itih muzi?kih bendova na le?ima; prate ritam lupaju?i u naslone klupa i nadkolenice prekrivene prljavim i poderanim farmerkama. Zavijaju horski uz melodiju.

 

Misli su joj najednom raštrkane, nepovezane.
Gleda u zalepljene žvaka?e gume i spljoštene opuške pred sobom,
koje potom pregazi, dok kona?no ne stigne do prvih drvoreda

 

Njegovo lice joj se ?ini poznatim.

U prolazu uspeva da se seti da je to isti mladi? kog je jutros odvodila milicija dok je nešto urlao, sada ve? veruje na nema?kom.

Okrene se i zagleda u njegovo lice, ali je on ne prime?uje. O?i su mu sklopljene, a glava mu se njiše kao indijanskom šamanu, dok re?i koje ponavlja izgovara sve odsutnije.

Njihova melodija je za trenutak obuzme. Shvati da joj energija koja od njih dolazi nije nepoznata. Misli o zanosu koji vidi na njihovim licima dok joj se javlja nagon da se priklju?i pevanju.

Po?ne da se snebiva, zatim napravi par koraka, a onda naglo oseti snažnu nezainteresovanost za bilo šta i shvati da je izgubila želju da bilo gde bude, nesigurna u to gde se uopšte i uputila. Odlu?i da se vrati ku?i.

Menjaju?i trasu kretanja na?e se u ulici Zmaja od No?aja i nastavi pravo polubrzim korakom.

Sa prozora zgrada posmatraju je usamljena lica obavijena dimom cigara kao mrežom. Nalak?eni na okvir prozora ubrzo odbacuju opušak na ulicu i nestaju u dubini svetlosti stana. Ona hoda pogleda usmerenog ka njima. Ulica je okovana sivilom i tišinom.

Prolazi joj kroz glavu da ?e ujutru ranom zorom isti ti ljudi ustajati kako bi otišli na svoje bedne poslove i dali svoje vreme i slobodu za hrpu novca sa kojim nemaju šta da rade. Vrati?e se u košnice u kojima žive da bi uve?e ponovo popušili cigaru na prozoru, pre dnevnika, i uvukli se u ?auru do jutra.

A onda se seti i da ?e škola isto to nju u?iti kako da radi. Sutra ujutru, kao i prethodnih dana, kao i ubudu?e, bar još neko vreme. A šta ?e sa svojim životom onda? Šta raditi kada položiš maturski ispit, a da ne živiš u košnici i pušiš cigaru na prozoru?

„Gde je Amerika“, ponavlja u sebi melodiju u kojoj je do malo?as nesvesno u?estvovala. Misao joj izaziva mu?ninu.

Kada je stigla do svoje zgrade zatekla je novi grafit pored ulaza: „Niko kao ja!“ Nije joj se ?inilo da u njemu vidi još jedan umetni?ki izraz svog komšije. Ovo je uradio neko drugi, misli.

Farba je još bila sveža na kraju poslednjeg slova. Ona umo?i kažiprst u nju, doda sitnim slovima pored: „niko, niko“, i u?e u zgradu.

Na stepeništu je prese?e užasno jak bol u stomaku i ona cikne i presavije se do kolena gube?i balans. Shvata da ne može da se zadrži na nogama i prevrne se oslonjena le?ima uza zid. Svest joj se ponovo smra?i.

?ini joj se da ?uje bat koraka ali ne može da otvori o?i. Pred tamnocrvenom bojom sklopljenih kapaka po?nu da joj se smenjuju lica nepoznatih ljuti, izvitoperena i krvolo?na. Ose?a grube dodire po grudima. Ne?iji o?njaci se zabijaju u belinu njenog jedrog ženskog mesa. Boli je.

Sa unutrašnje strane bedara stisak snažnih šaka joj stvara podlive, ali nema glasa kako bi vrisnula. Boli je ?itavo telo. Ose?a hladno?u zida koji pritiska temenom glave, dok joj se vrat ko?i od nepravilnog položaja tela. Ne može da pomeri ruke.

Lica se pretvaraju u krvave grimase. ?uje prskanje betona. Zvuk puš?anih zrna joj prole?e oko ušiju i ose?a da gori. Vatra joj obuzima ?itavo telo. Zgrada, ceo grad je u plamenu. Praskanje avionskih bombi izaziva gluvo?u i potres tla. Pisak u ušima se smenjuje sa pulsiranjem nerava u glavi koja tog ?asa, ritmi?no, pod potresima betona po?ne da udara u zid iza.

Nemo?na je da se odupre, ose?a kako sasvim gubi svest i tone, kao u bunar. Noge joj se oduzimaju i potpuni mrak polako smenjuje sve slike pred o?ima. Duboko crnilo, kao bezdan, ose?a se na vlagu i memljivi miris podruma.

Naposletku biva tišina i mir.

 

Lica se pretvaraju u krvave grimase. ?uje prskanje betona.
Zvuk puš?anih zrna joj prole?e oko ušiju i ose?a da gori.
Vatra joj obuzima ?itavo telo

 

Kada se osvestila sasušene suze na obrazima su joj pekle kožu. Prsti na rukama su joj hladni i naduveni. Ose?a da je ?itava utrnula.

Navla?i na sebe rastrgnutu ode?u i teškim naporom uspeva da se pridigne sa tla.

Re?nik iz svog džepa vidi rasut po mermeru stepeništa. Ne obazire se. Utrnolst joj zamenjuje ose?aj praznine koja joj obuzima ?itavo bi?e. Ne ose?a krv u venama. Pogled joj je mutan.

Po ulasku u stan oka?i kaput na ?iviluk pored vrata i izuje se. Na komodi sa obu?om, kao kroz staklo, ugleda novi broj „Džuboksa“ i nekakav turisti?ki reklamni program „Paket Aranžman – Jugoslavija 1981.“

U svest joj do?e tetka. Nije sigurna koliko je prošlo od njenog sre?ivanja stana.

Ode do dnevne sobe i telefona, zatim podigne slušalicu i po?ne da okre?e nekoliko brojeva nesigurno, a onda odustane i slušalicom besno tresne nazad, ostaju?i rukom prikovana za nju.

Iz grla joj se otme isprekidan vrisak, koji se ponovi u još nekoliko navrata. Ona se uhvati za glavu i povu?e kosu ?ije vlasi joj ostanu upletene me?u prstima, zatim se presavije preko stomaka i spusti na pod ukrštenih nogu pod sobom i razjapljenih usta, sa kojih se rastežu žvale. Pla?e dugo i glasno.

Kada uspe da se smiri, ustane i otetura se do sobe. Tamo na stolu zatekne neotvorenu svesku i prvo potraži na polici sa plo?ama onu na kojoj piše „The Moody Blues – Melancholy Man – Candle of life“, zatim izvadi plo?u iz omota i namesti je na gramofon, pažljivo spuštaju?i iglu na njenu ivicu, nesigurna u svaki svoj pokret, sve dok hrapava melodija ne ispuni tišinu sobe.

Onda priguši svetlo pale?i stonu lampu na kredencu i sedne na krevet, pogleda prikovanog za svesku pred sobom.

Bol u stomaku je ponovo prese?e. Kao oslobo?ena ispod ledenog gle?era, na me?unožju joj se razlije topla te?nost koja postepeno natopi plavu tkaninu pantalona i oboji je u ljubi?asto.

Ona zgr?i lice i stegne šake koje joj nekontrolisano drhte. Ose?a da joj je krv grunula u obraze i uši. Teme glave joj je u plamenu.

Onda otvori o?i, otkop?a kaiš pantalona, zatim pažljivo jedno po jedno dugme, gurne unutra šaku sporim drhtavim pokretom, nakon ?ega izvu?e kažiprst umazan krvlju razlivenom preko utisnute farbe sa grafita, i zagleda se u njega kroz suze.

Zatim po?ne da prevla?i preko korica sveske na mestu gde je linijama predvi?eno ispisati naslov i ime, debelim nezgrapnim slovima:

„Paket Aranžman

Jugoslavija…“

On je ujutru dugo zvonio na njena vrata. Naposletku je ušao unutra ne dobijaju?i odgovor i uvidevši da su vrata otklju?ana.

„Budna sam“, za?uje iznenada uz škljocanje brave. Ona se stvori ispred njega, našminkana i sa kosom podignutom u pun?u, u haljinici preko koje je prebacila kratku jaknu.

Poljubi ga na prepad, uz jedan lagan poskok podigavši nogu i šakama mu pritisne obraze, a zatim po?ne da se obuva. Brzim pokretima prstiju veže pertle na tetkinim „oksfordicama“ i uspravi se.

„Idemo.“

Pogled joj je veseo, dok na njegovom licu uo?ava zbunjenost koju je izazvala ovakvom pojavom.

„Pa ve? je prole?e. Vidiš kako je toplo napolju.“

Onda se seti i pruži mu magazin sa komode.

„Jel si pro?itao novi Džuboks?“

(Pri?a Vuka VUKOVI?A bi?e objavljena u sklopu regionalne zbirke kratkih pri?a PAKET ARANŽMAN PRINTED EDITION na osnovu rezultata konkursa portala Kultura 381 i Liberland Arta)