OSVETA NEŽNIH – NOVA KNJIGA POEZIJE NA SUPTILNOM NEBU REČI

PIŠE: Svetlana FUCI? 

Stigla je. Nova knjiga poezije Tatjane Ven?elovski, knjiga koju sam ?ekala od kako sam pro?itala Ošišano sunce – naravno da nisam znala kada ?e nam se Tatjana ponovo poezijom dati, no, bila sam sigurna da ho?e.

I sada, evo, jedva da je prošlo nekoliko ?asova od kako sam dobila knjigu izvanrednog naslova – Osveta nežnih -zati?em sebe kako je i dalje nasumi?no iš?itavam.

Ova knjiga i ja smo se na prvi pogled zavolele – ve? nakon desetak minuta po otvaranju korica, imala sam tri pesme ljubimice; potpuno nesvojstveno za moj na?in ?itanja, ili, kako neki autori to zovu – za moje traženje dlake u jajetu.

Moram ponovo da budem ono što jesam, te da se ne složim sa izvodom iz rencenzije, ma ko da ga je pisao – uz respekt, Tatjanina poezija nikako nije jednostavna nego složena, slojevita, potkožna.

Naravno da je proživljena, da nije ne bi imala taj pe?at dubine koji svako slovo ostavlja, ne bi bila tako strelovita, mo?na – naprosto, ne bi bila dobra.

Tako?e, po mom poimanju, metafora u ovoj knjizi ne nedostaje, prisutne su u odmerenoj meri, jake i neobi?ne – svakako ih ima, kao što ima i jasno naslikanih slika re?ima, ima i mirisa, i zvuka, ima svega onoga što vam dok ?itate zaustavlja dah ili vašu kožu nagoni na ježenje – koje uvek, u biti, zna?i prepoznavanje.

Dabome, ova knjiga obiluje tugom na jedan fini, sofisticiran na?in, nenametljiv, lišen patetike i ki?erastih ukrasa; kao i svaki istinski pesnik, Tatjana nas pušta u svoje podzemne svetove, u dubinu svojih o?iju, u svoja raširena krila.

Nemam obi?aj da u osvrtu na neku knjigu citiram autora ili navodim odre?ene stihove-sada ?u uraditi više od toga: prepisa?u pesmu koja potvr?uje sve što sam do sada o ovoj knjizi rekla, uz toplu preporuku da je nabavite – vredi, verujte mi. Vredi.

TOPOS

U meni tragovi
Lavande, agave i skandinavskih magli.
Ve? sam bila ovde.
Tu, uglavljena u proreze izme?u
Sopstvenog iskustva i tu?ih pri?a.
Izme?u promicanja i proticanja.
Ve? sam silazila u te bunare samilosti
I zebnje.
Ve? sam bila ovde.
U ovim napuštenim snovima, otrcanim re?ima,
Izlizanom poverenju.
U mraku ljudskih slabosti.
Ve? sam jela taj hleb pomirenja. Ili izdaje. Ili ?utanja.
Ko da je to važno.
Sad… O, sad…
To jeguljasto sad. Varka upecana na o?aj.
Ve? sam bila tu.
Dok se nije tako zvalo.
U meni crveni biber, je?am i dim.
Ve? sam probala to.
Penu i med. Gor?icu. Led.
Ve? sam volela.
Šta ti još možeš da daš?