OTKAZ

PIŠE: Mila MAR?ETA

Proverila je e-mail adresu, a zatim i nekoliko redova teksta u nastavku. Ponovo, i ponovo, ne zna koliko puta. Obi?no to nije radila. Obi?no bi pisala u jednom dahu, bacila bi letimi?an pogled na napisano, prihvatila sve ispravke automatskog ure?iva?a teksta i odmah, bez zadrške, pritisla tipku za slanje poruke.

Obi?no.

Ova poruka koju proverava i iš?itava ve? satima je sve samo ne obi?na.

U pet jednostavnih re?enica stala je sva njena zga?enost trenutnim poslom, umor od kompanijske politikantske atmosfere, ravnodušnost prema impozantnim grafikonima koji su kreirani sa jedinim ciljem da zadive i opsene poslušnu radnu snagu.

Iskustvo je u?inilo da sve vidi i da joj je sve jasno. Marifetluke i podmetanja je uo?avala mnogo pre nego što je išta od toga moglo da joj naudi. Plivala je u svim muljevitim vodama korporativne svakodnevnice sa preciznoš?u iskusne ribe koja se ne da upecati.

To ve?ito žongliranje joj više nije predstavljalo napor. Lakonski je odgovarala na cini?ne komentare i rutinski birala bitke u kojima je gotovo po pravilu pobe?ivala, a one druge, neizabrane, preskakala sa indignacijom. Zloba i neiskrenost je nisu mogli iznenaditi, jer ih je sve ve? mnogo puta videla i peživela.

Sada je rešila da joj je svega dosta. Izabrala je da više ne?e ništa od toga, baš ništa. U ovom trenutku njenog života zaslužila je da može da ne?e. I ova profesionalno napisana hladna i bezli?na poruka je rezultat njenog izbora.

Jagodicom kažiprsta pritisla je tipku “Enter” i poruka je otišla, naslovljena na generalnog direktora firme i kopirana direktorki službe ljudskih resursa.

“Glupog li naziva službe”, pomislila je sa dozom prezira. “Radnici koji zara?uju te milione dolara za vase plate i bonuse su ljudi, a ne  resursi. Idioti ste i oduvek ste mi se gadili! Ali to me više ne interesuje i vaša blaziranost me više ne doti?e .”

Pogledala je na sat. Iskusno je izabrala vreme za slanje poruke. Zamislila je direktora kako sa kafom u ruci ulazi u svoju veliku kancelariju na ?ošku zgrade tamo negde u Americi, otvara laptop i vidi notifikaciju da je dobio poruku od nje.

“Što nisam muva na zidu njegove kancelarije da mu vidim izraz lica. Onaj trenutak kada njegova samozadovoljna, ni?im potkrepljena samouverenost dobije šamar. Taman je mislio da me je ukrotio i da je platio povoljnu cenu za moju poslušnost. “Ona zmija u Beogradu ne?e praviti probleme”, obavestio je Upravni odbor. A ona, mu se izmigoljila. Mali si ti, mišu, za ovu zmiju.”

Znala je da je u?inila veliku stvar, ose?ala je da je dobro to što je uradila, ipak nije ose?ala nikakvo zadovoljstvo. Prethodne godine su nataložile suviše lepljivih i sumornih ose?anja da bi odmah mogla da oseti sveži dah oslobo?enja.

“Do?i ?e i to. Samo polako. Sada samo razumom poimam da sam slobodna. Potrebno je malo vremena da to i osetim i prihvatim onim nežnim, decenijama potiskivanim delom duše. Kako li izgleda sloboda? Šta radi mozak kad ne vrti brojke, planove, ciljeve, odluke? Kako se voli celim srcem? Može li se udahnuti vazduh punim plu?ima? A zagrliti Sunce? Ne se?am se. Prošle su decenije od kada sam se smejala iz sveg glasa, neobaziru?i se na zapanjene poglede ?uvara socijalno prihvatljivog ponašanja. “

Dohvatila je telefon i pritisla broj jedan na brzom biranju. Muž se javio strogo i turobno, kao i obi?no.

“Uradila sam”, rekla je.

“Šta si uradila?”

“Dala sam otkaz.”

Lako?a kojom je to izgovorila bila je iznena?enje i za nju samu. Kao da je to najprirodnija stvar koju je u?inila, kao da je rutinski napuštala poziciju koja izaziva zavist kod najve?eg broja njenih kolega, poznanika, pa ?ak i prijatelja.

“Kako to misliš? ?ekaj, ne pri?aj gluposti. Kakav otkaz? Nisi normalna. Nismo se ništa dogovorili, nisi me ništa pitala. Ne možeš tako neodgovorno da se ponašaš. Nije to samo tvoja odluka. Halo? Jel me ?uješ? Kaži nešto? Halo? Ne izmotavaj se! Halo?”

Spustila je telefon na sto, ostavljaju?i muža zapenušalog u monologu osu?uju?eg tona. Tako poznato i predvidivo. Ni jednog trenutka nije pitao “Kako se ose?aš? Da li ti je teško?”. To ga nije interesovalo, njemu to nije bilo važno. A njoj on više nije bio važan.

Preklopila je službeni laptop i kraji?kom oka primetila da je direktor poslao neki odgovor na njenu poruku. Po?injao je sa “This caught me by surprise, we need to talk…”. Unutrašnji osmeh je nemo odgovorio “Ne, ne treba da razgovaramo. Nikada više, ni o ?emu više.”

U prolazu, idu?i prema izlaznim vratima, klju? službenog automobile je spustila na sto svoje asistenkinje i na njen zapanjeni pogled odgovorila opuštenim osmehom.

“Bi?eš ti dobro, bi?ete svi dobro, bi?u i ja dobro.”

Izašla je na ulicu, bezizražajno pogledala metež i haos, primetila i otpustila buku i žamor i zadržala u sebi samo miris lipe.

“Da, jun je. Zaboravila sam da u junu Beograd miriše na lipe.”