PARAZIT

PIŠE: Uroš TIMI?

Svetlo se polako gubilo u crnilu no?i i ostavljalo me samog u ulici hladnog grada koji me je gušio. Iako sam spadao u imu?nije gra?ane visokog srednjeg staleža, ose?ao sam se kao besku?nik. Uli?ni sat pokazivao je da je penaest minuta prošlo od sedam sati, a ljudi su ve? bili ušuškani u svojim domovima. Tako to i ide kada je kasna jesen. Tužna i tmurna. Svet se povu?e u svoje domove, ostavljaju?i nas, osobe kojima samo?a nije strana, da se borimo sa hladno?ama sopstvenih duša.

Hodao sam po vlažnom asfaltu dok mi se vetar zavla?io u razgrnuti kaput. Imao sam želju da svoj crni šešir bacim u tamu i dozvolim vetru da mi rashladi i um, ali sam ipak odlu?io da ?e mi šešir biti potreban, ukoliko po?ne kiša. Put me je doveo do katedrale u centru grada. Glomazna i siva, ukapala se u ambijent, ali opet, nekako je nepravilno st?ala u vis. Kao da prkosi nebesima i ne želi da ih dodirne. Nedaleko, ugledao sam ?oveka koji je palio uli?ne fenjere. Otpozdravio me je klimanjem glave, a ja sam uzvratio dodiruju?i šešir. Nastavio sam ka katedrali.

Bila je otklju?ana. Unutra nije bilo ljudi. Da me je neko upitao zašto sam ušao unutra, mogao bih samo da se okrenem i odem bez odgovora. Zašto u?i na sveto mesto, u kasne sate hladne jesenje ve?eri? Šta odgovoriti?

Seo sam na jednu od drvenih klupa i posmatrao unutrašnjost tog mesta. Oduvek su me zastrašivala, ali na neki privla?an na?in. Sveto mesto. Zašto onda u meni izaziva nemir? Zašto izaziva strah? Ali opet, zašto me i na neki monstruozan na?in toliko privla?i?

Veliki, lu?ni prozori sa raznim ornamentima i vitražima, mermerni stubovi i oslikani zidovi u meni su izazivali privla?no gušenje. Ose?ao sam se živim, ali na korak od smrti. Mesto kao da je ?inilo sponu izme?u ta dva, a ja sam mislio da posedujem mo? odluke ho?u li nastaviti u jednom ili drugom smeru.

– Dobro ve?e – za?uo sam hrapav glas pored sebe.

– Dobro ve?e – rekao sam monahu u sivoj odori.

– Šta Vas dovodi ovde, sine moj?

Htedoh da ustanem i odem, ali sam ipak ostao. Blago sam slegnuo ramenima.

– Nevolja? – upitao je.

Odmahnuo sam glavom.

– Želim samo da odmorim – rekao sam.

Monah je seo pored mene.

– ?udi me da ovde tražite mir.

Starac se promeškoljio pored mene.

– Zašto to kažete?

– Oh, pa izgleda da loša vest ipak ne putuje tako brzo. Ili Vi ne ?itate dnevnu štampu.

Nisam odgovorio.

– Devojka je ubijena. Prona?ena je u stražnjem dvorištu katedrale.

Informacija u meni nije izazvala nikakvu promenu raspoloženja, ali sam ipak podigao obrve u znak ?u?enja.

– Zbilja?

– Da. Ima tome ve? nekoliko dana. Dogodilo se, pretpostavljam, kasno u toku no?i jer niko od ljudi koji žive blizu nije ?uo ništa. Gospodin koji ujutru gasi fenjere ju je pronašao kako leži beživotno u travi.

– Zaista? Stvarno ?udno. Baš niko ništa nije ?uo?

– U pitanju je mlada devojka. Bez roditelja. Odrasla je u jednom manastiru na jugu zemlje i poslata je ovde nakon što je izrazila želju da postane ?asna sestra. Zaista ne znam zašto je bila sama u gluvo doba no?i u katedrali. Jako fina devojka.

Nastavio sam razgovor iako nisam bio previše zainteresovan:

– Kako se zna da je ubijena?

– Kako to mislite?

– Pa tako. Kako se zna da je baš ubijena? Da nije u pitanju nesre?ni slu?aj ili možda nešto sasvim drugo…

– Oh, gospodine. Ne volim da govorim o tome, sloši mi se. Devojka je prona?ena sa prerezanim vratom. Nož ili ?ime god da je zlo?in po?injen nikada nije prona?en. Složi?ete se da devojka nije mogla sama da ga skloni nakon samoubistva, ako ste na to aludirali? A i ne vidim kako je mogla nesre?nim slu?ajem da završi za prerezanim vratom… Oh, Bože, kad se samo setim.

– Zna?i tako je ubijena – rekoh.

– Da.

– Da li bilo mnogo krvi?

Starac me je pogledao sa is?u?avanjem.

– Izvinite?

– Pitam, da li je bilo previše krvi?

– Oh, dete moje, zaista nisam obra?ao pa?nju na to, a i smatram da je to krajnje nevažno. Mislim, ne razumem Vaše pitanje, da budem sasvim iskren. Kasno je, povu?i ?u se u svoje odaje. Na smenu no?imo u katedrali, znate…

– Te ve?eri nije niko no?io ovde?

– Ne, od tada smo i odlu?ili da je najbolje da neko ipak ostane…

– Ali – prekinuo sam ga – zašto ste to odlu?ili? Šta ?ete ako se ubica vrati?

Starac me je za?u?eno pogledao:

– Zašto bi se ubica vratio?

– Ubica se uvek vrati na mesto zlo?ina – rekao sam – Uostalom, ako sumnjate da ?e se vratiti, zašto ste se uopšte odlu?ili da „stražarite“?

– Sine moj, ovo je ipak sveto mesto. Ne možemo da dozvolimo da ponovo bude oskrnavljeno.

Nasmejao sam se.

– Kako mislite to da spre?ite?

– Oprostite?

Skrenuo sam pogled:

– Nema veze. Ne znam ni sam zašto sam postavio to pitanje.

Osetio sam da me starac i dalje posmatra.

– Laku no?, sine moj.

– Još uvek je rano.

Starac je otišao. Njegovi teški koraci odzvanjali su mra?nim hodnikom. Ustao sam i pošao u istom pravcu. Ali sam se uputio ka stražnjem izlazu, onom koji je vodio u dvorište gde je devojka, naizgled, prona?ena. Hodnici katedrale pevali su svoju pesmu. Melodi?ni zvuk promaje i škripanja prozora i nameštaja. Hladno?a koja je bila istovremeno neizdrživa i prijatna. Obrisao sam znoj sa ?ela i nastavio da kora?am. Osetio sam jezu dok sam se primicao vratima.

Sablasne senke koje su pravile grane sa drve?a ocrtavale su se po staklu i svemu dodavale misti?an ton. Uhvatio sam se za bravu i zastao. Pogledao sam kroz staklo. Dvorište je bilo tiho i beživotno. Gurnuo sam vrata i još ledeniji vazduh uzvratio mi je tako što me je gotovo gurnuo nazad u hodnik. Uspeo sam da mu se suprotstavim i iskora?io u dvorište.

Svaki pedalj tog mesta za mene je ozna?avao smrt. Siva trava, bledi odsjaj meseca, fenjeri koji su bacali senke po kamenim klupama i mermerna statua na sredini. Znao sam gde je ležala. Tamo, sa leve strane centralne klupe. Ruku nepravilno povijenih i glave zaba?ene unazad. Se?ivo se duboko urezalo u vrat.

Prišao sam tom mestu. Kleknuo. Dodirnuo travu. Još je ležala tu. Mogao sam da osetim miris krvi. Dok sam pokušavao da prigušim jecaje shvatio sam da nisam sam. Okrenuo sam se. O?ekivao sam da ugledam nju, no ipak, tamo je stajala stara monahinja. Preplavio me je nepoznati ose?aj straha. Starica je bila u crnom, pogleda prikovanog za tlo. Iako nisam mogao sasvim lepo da joj vidim lice, znao sam da nešto nije u redu. Ono malo što sam video, bilo je belje nego što bi trebalo, a ruke su poprimile sivilo prostora koji nas je okruživao. Nisam smeo da se pomerim. Nisam smeo da ispustim zvuk. Strepio sam od trenutka kada ?e podi?i glavu i spaziti me. Stajali smo tako neko vreme, a onda sam ipak odlu?io da se uspravim.

Gotovo iste sekunde, monahinja me je pogledala. Ipak je to bila ona. Iako je njenu mladu kožu zamenilo potpuno belo, sparušeno lice; iako su njene lepe plave o?i zamenile dve sablasne, crne zenice; iako je njen lepi osmeh zamenio zastrašuju?i, izopa?eni gr? u licu; znao sam da je ona. Po crnoj posekotini na vratu iz koje je lila gusta te?nost koja se utapala u njenu monašku odoru. Postala je monahinja, ispunio joj se san. A ja, ja sam tog trenutka nestao.

 

Probudio sam se dok je još uvek bio mrak. Glava me je užasno bolela i trebalo mi je nekoliko trenutaka dok nisam uspeo da se podignem u uspravan položaj. Ležao sam na ledenom betonu. Pogledao sam oko sebe i shvatio da sam još uvek u katedrali. Nedaleko od mene, ležao je monah s kojim sam ranije, te iste ve?eri razgovarao. Licem okrenut ka tavanici, o?iju izbezumljenih, glava mu je gotovo bila potpuno odvojena od ostatka tela. Samo je nekoliko žila pokazivalo da je to, nekada, bilo jedno telo. Ostao sam smiren, stresao prašinu sa sebe, proverio da li imam krvi po kaputu i uputio se ka izlazu. Prednjem.

***

?itao sam dnevne novine svakog dana. „Monah prona?en obezglavljen u prostorijama katedrale; ubica još uvek na slobodi“.

Sedeo sam u svojoj ku?i. Sve?e su gorele mada je napolju još uvek bilo svetla. Ta?nije, pretpostavljao sam da ga je bilo, s obzirom da ceo dan nisam izlazio vani. Osim kada sam pokupio novine koje su stajale pred pragom. Navukao sam debele zavese preko prozora i spre?avao novi dan da u?e u moj dom. Ako zadržim „ju?e“ u domu, onda se „danas“ nije ni dogodilo. Par?e papira na kojem je to „danas“ ništa ne zna?i. Ionako završi spaljeno u kaminu.

Želeo sam da budem siguran da je mrak kada iza?em na ulicu. Obukao sam kaput koji se ose?ao na kamen i hladno?u i nakon više?asovnog zurenja u kamin, uputio se ka mra?noj, poznatoj ulici. Katedrala me je ?ekala. O?ekivao sam da ?e biti ljudi. Policije makar. Ali neka viša sila je delovala na to sablasno mesto i ?inila da se svaki razuman ?ovek drži podalje istog, makar u tim, kasnim ve?ernjim satima.

Nisam ni pokušavao da u?em na prednji ulaz. Potražio sam onaj „tajni prolaz“ me?u živom ogradom koji mi je ona, jedared, pokazala. Ušunjao sam se kroz zelenilo sive boje i ponovo se našao na mestu prvog zlo?ina.

Ve? me je ?ekala. Sedela je na klupi pored koje je bilo prona?eno njeno telo. Bila je onakva kakvom je pamtim. Odevena skromno, sa nežnim osmehom na licu. Prišao sam joj, a ona se tek nešto šire nasmešila.

– Nisam te ja ubio – rekao sam joj i kleknuo pred nju. Spustio sam glavu u njeno krilo, a ona me je pomilovala po kosi.

– Znam.

– Da li mi opraštaš? – upitao sam.

– Nemam šta da ti oprostim, mili moj – rekla je.

Seo sam pored nje i uzeo njene ruke u svoje. Bile su hladne, ali poput prijatne jesenje ve?eri.

– Šta da radim, mila moja?

– Bori se s njim. Nemoj da mu dozvoliš da te pobedi. Pokaži mu da si ja?i od njega.

– A šta ako nisam ja?i od njega?

– Onda ?e još nedužnih ljudi morati da umre.

A onda se promenila. I to više nije bila ona, nego stara, sparušena monahinja. I to više nisam ni bio ja. Ali sada mi je dozvolio da ostanem svesan. Dozvolio mi je da gledam. I ugledao sam.

?ovek srednjih godina ušao je u dvorište. Bio je u pitanju policajac. Obratio mi se tiho, ali sa vidnim oprezom u glasu. Primetio sam da je monahinja iš?ezla. Osetio sam da dajem ?oveku odgovor na pitanje, a zatim se smešim. Policajac mi se primakao i nastavio nešto da govori. Vodio sam razgovor sa njim iako re?i nisu bile moje. pokazao mi je rukom ka izlazu iz dvorišta. Nasmešio sam se.

Ne shvatavši kako, nož se našao u mojoj ruci. Brzim potezom te iste ruke, njegova sjajna oštrica našla je put do vrata osobe koja je stajala ispred mene. Imao sam jaku želju da vrisnem, da pobegnem, da proklinjem i vi?em. Ali re?i nisu izlazile iz mene. Podmukao, ostavio me je da gledam, ali sasvim nemo?an. „Skote, izlazi iz ovog tela u koje si se uvukao kao parazit! Na?i drugu žrtvu!“

Telo policajca je palo uz tup udarac pred moje noge. Osetio sam kako se moja ruka podiže i briše kapljice krvi sa lica. Znao sam da su moje usne iskrivljene u neki luda?ki osmeh, a ipak, negde iza o?iju, nalazila se džinovska suza koja je ?ekala da bude isplakana.

Monahinja se pojavila. Njeno belo lice bilo je ponovo spušteno. U rukama je držala brojanicu i delovalo je kao da se moli. Jecala je. A onda je on nestao, a moje telo je palo pored tela mrtvog policajca.

***

– Volim te previše!

– Ne voliš me više nego ja tebe!

– Siguran sam da te volim više!

Njene nežne o?i, ipak, ?inile su me nesigurnim. Nešto tako ?isto ostavljalo bi svakog smrtnika razoružanim. Posedovala me je.

– Ne moraš da bežiš odavde, možemo da odemo i hodaju?i – našalio sam se.

– Ni ne planiram da bežim. Jednostavno se ne?u zamonašiti.

– Žao mi je što sam ti pokvario planove.

– Kvari ih koliko god želiš – rekla je i spustila svoje usne na moje.

Stajali smo nedaleko od katedrale, u gluvo doba no?i, samo nas svoje u našem parku. Nas dvoje i tišina mraka.

– Hajde da idemo sada. Odmah. Nemoj se ni vra?ati!

– Ne ide to tako, dragi moj.

– Kako ide?

– Znaš i sam.

– Ne znam.

– Njegova sam.

– Sad si moja.

– I hvala Bogu na tome.

– On te ne može imati, kada sam ja tu – rekao sam.

– Ali me ni ti ne možeš imati kad je on tu.

– On koristi mene. On je parazit.

Nasmejala se. Nisam sasvim siguran koja je vrsta osmeha u pitanju.

– Možda – rekla je.

– Možda?

– Moramo pri?ati na tu temu.

A onda sam posmatrao svoju ruku kako leti ka njenom licu. Posmatrao sam kako se zaustavlja na njenom obrazu i pušta joj krv iz usana. Došao je, ali me je ostavio da gledam. ?uo sam kako ona vrišti i moli.

Nož sam uzvukao iz zadnjeg dela pantalona. Mora da ga je, kurvin sin, stavio tu pre nego što sam izašao iz ku?e. Mora da je kontrolisao moje misli sve vreme ?im nisam primetio hladnu oštricu do sada. Njen preneražen pogled urezao se moje srce kao ista ta oštrica. Pogled o?aja, besmisla i straha. Nestajanje nade. Primetio sam da je mrak postao guš?i. Kao da je radio za njega.

Uhvatio je za kosu i podigao na gore. Sklopila je dlanove u znak molitve. Moje usne su se iskezile. Pljunuo ju je. Zaplakala je i zacvilela. Nisam stigao propisno ni da ga opsujem što ju je pljunuo, a oštrica joj je ve? preprezala grlo. Krv je sasvim lagano potekla i tek me nešto blago isprskala po obrazu. Slivala joj se niz vrat. Nije je pustio da padne, pridržao ju je.

Otkinuo je najniži deo njene haljine i njime joj zavezao vrat, tako da je krv sada natapala tu tkaninu, a nije se slivala. Podigao je rukama kao da je malo dete i uputio se ka katedrali. Nije je predugo nosio. Naš tajni prolaz bio je blizu. Mogli smo oboje da se provu?emo. Spustio ju je na pod, a zatim vukao do centralne klupe. Tu je zastao i pogledao je. Mrtva. Beživotna. Staklastih o?iju uperenih u mrak.

Kleknuo je. Kleknuo sam. Spustio je ruku na njen obraz. Topla je još, ali jedva. Osetio sam da mi glava ide ka njenoj. „Nemoj to da radiš, kurvin sine!“ Nije me poslušao. Poljubio ju je. Ljubio je dugo. Ruke su mu bile na njenom telu. Bio je grub. „Svinjo! Skote! Bolje ubi i mene odmah sada, nego što radiš ovo!“

Moja ruka je našla put do njenih grudi. Rastrgao je haljinu sa nje. Ležala je mrtva i gola sa povezom preko vrata. Kad se izuzmu staklaste o?i i dalje je bila prelepa. Kosa joj je u svim pravcima padala po travi, a on je ?upao za vlasi. „Umri. Umri zajedno sa mnom, pa da ti zagor?am život posle smrti!“

Otkop?ao je pantalone. „Ne, nisi ?ak ni ti toliko okrutan. Ne smeš to da radiš!“ Ali bio je. Okrutan. Okrutniji nego što sam mislio.

Nemoj da si nezahvalan, dajem ti je. Imaš je sada. Sada je tvoja. Naša. Sada više nije monahinja. Sada je kurva. Izvoli. Služi se.

Poslužio sam se. Poslužili smo se. Skrnavio sam je dok nije svanulo. Ostavio me je sve vreme svesnog. ?ak se ni ne se?am kad je izašao iz mene. Još uvek sam ležao na njoj kada sam shvatio da sam sam. Ustao sam i zaplakao. Plakao sam tako jako da sam mislio da je to jedina stvar koju ?u raditi ostatak života. Mrtva i oskrnavljena, ležala je preda mnom. Navukao sam pantalone i izašao kroz tajni prolaz.

 

Kad sam se probudio ve? sam bio u ?eliji. Smrdljivoj i vlažnoj. Sam. Setio sam se prethodne ve?eri. Tre?a osoba koju sam ubio. Koju je ubio. Nisam imao snage da pla?em.

– Dobar dan – za?uo sam šupalj glas.

Stariji policajac, namršten, sa papirom u rukama, gledao me je.

– Sve je, dragi gospodine, samo nije dobar dan.

– Slažem se sa Vama – rekao je – zaista impresivno. Sedam osoba ste ubili. Izvukli ste se prethodnih šest ubistava. I sa ovim biste se izvukli da se niste onesvestili pored tela.

„Sedam?!“

– Izvinite, kako to mislite sedam?

– Pa, ne znam. Možda želite da priznate još neko ubistvo pride? Za sedam znamo. Svi su ubijeni istim se?ivom.

„Sedam?! Kako? Kada?“

– Izvinite, ali ja se ne se?am da sam po?inio sedam zlo?ina. – „Samo tri“, pomislih.

– Možete pokušavati da se izvu?ete na ludilo, na kraju krajeva, ne sumnjam da jeste ludi, ali, godpodine, ?eka Vas dug život u ?eliji. Prili?no dug.

– Ne izvla?im se – rekoh – samo se ne se?am.

– Kako god. Ovakvi zlo?ini ostaju urezani. Ne postoji nijedna stvar na svetu koja Vas može spasiti sada.

Želeo sam da kažem još nešto. Da to nisam bio ja. Da je on parazit. Da je on sve to uradio. Ali nisam imao re?i, a policajac je ve? odlazio od mene.

Ne?e te ?uti, šta god da kažeš.

„Skote! Kako se usu?uješ da mi se obra?aš?“

Kako se usu?ujem? Ja imam pravo da radim šta želim.

„Nemaš! Želim da se skloniš iz mog tela!“

Ja nisam u tvom telu, dragi moj.

„Jesi. Odlazi!“

Ne. Nisam. Zar se ne se?aš?

?ega bi trebalo da se se?am?“

Ti se stvarno ne se?aš? Ti misliš da je ovo tvoje telo tvoje?

„Ovo jeste moje telo?

Zaista? Reci mi onda, kada sam se to ja uselio u njega? Reci mi da li se toga se?aš?

Nisam se se?ao.

„To je nevažno!“

A šta jeste važno?

„Važno je da sada odeš!“

Ali to bi bilo krajnje nezahvalno sa moje strane. Nakon svih ubistava misliš da bi JA trebalo da odem? ?ak i da ho?u, ne mogu.

„A šta te spre?ava?“

Doma?in nikada ne napušta svoje telo!

„Ja sam doma?in svog tela!“

Ti si bio doma?in svog tela, dragi moj. Sada si parazit. Bio si doma?in prvog tela koje sam ja ubio. Prvog i jedinog koje sam želeo da ubijem. Sve posle toga sam radio samo da bih te isterao iz sebe!

„O ?emu govoriš?“

Ali znao sam ta?no o ?emu je govorio. Naviralo mi je. Setio sam se.

Znaš i sam, parazitu! Ubio sam te kao vašku. Mrzeo sam te. Ali paraziti ne odlaze niakad. Ne znam kako si našao na?ina da se useliš u mene, pa još i da vladaš mnome. Sve što sam mogao da uradim da te se otarasim, uradio sam. Sada smo zarobljeni i bi?emo zauvek! Uništio si moju ljubav sa njom. Bila je moja. Moja verenica. Moja ljubav. A onda si došao ti. Odmah je znala da to nisam ja. Znala je. Ali se nije opirala. Eno ti je sada, tvoja kurva. Sparušena i bela, šeta po katedrali. Izvoli, ljubi je.

„Ne želim ništa tvoje.“

Onda se seli iz mog tela!

„Mogao bih to da uradim!“

Zaista sam mogao.

„Ubio si me. Ja sam te zaposeo. Ne se?am se tri ubistva nakon mog. Se?am se samo tri poslednja ubistva, uklju?uju?i nju. Ali ne vidim razlog zašto bih ostajao u tebi.“

Znao si ti sve. Znao si da pripada meni. Namerno si želeo da mi je otmeš. Znala je i ona da je moja. Ali neka vam, idite do?avola oboje.

„Ne mogu to da uradim.“

Molim?

„Da idem do?avola. Ne mogu. Ne primaju me tamo.“

Kako god. Ako si svetac idi gde želiš. Samo odlazi od mene.

„Oh, smešni moj ?ove?e. Naravno da nisam svetac. Ali odlazim, evo upravo sada!“

Policajac sa kojim sam neposredno pre razgovora sa mojim „doma?inom“ diskutovao o ubistvima prišao je ?eliji. Pucao je bez re?i. Doma?in je ubijen. A parazit se nastanio u novog. Tu ?u i ostati. Makar još neko vreme. Dok je ne prona?em. Znam da ?e i ona na?i svog doma?ina.